Mediji i majdanska mreža u Srbiji

Poslednjih godina, posebno posle serije „obojenih“ revolucija nazvanih „Arapsko proleće“, pisanje o korišćenju medija, Interneta (sa akcentom na društvene mreže), javnih ličnosti i društvenih fenomena za agresivno nametanje zapadnih vrednosti postalo je opšte mesto u diskursu mnogih intelektualaca i analitičara. Isto to postalo je razmatranje uticaja koji se, koristeći iste poluge, može ostvariti na politički život jedne zemlje kroz podstrekavanje režiranih protesta. Ipak, malo ko se upuštao u konkretizaciju tog fenomena koja bi podrazumevala precizno imenovanje instrumenata i objašnjavanje metodologija koje se tom prilikom koriste.

Pre svega, važno je razumeti da se ne radi o običnom informacionom ratu sofistikovanim metodama, koje nam je pružio ulazak u informatičko doba; pre bi se moglo reći da je to jedan od derivata mnogo složenijeg projekta.

Prvi zadatak i preduslov za uspeh bilo koje propagandno-manipulativne metode je dugotrajno i potpuno prevrednovanje svih aksioloških postulata jednog društva i nametanje zapadnih svetonazora i obrazaca ponašanja kao jedino prihvatljivih formi mišljenja i delovanja. Kolonijalistička osvajanja zapadnih zemalja, posebno onih sa engleskog govornog područja, bila su praćena i kulturološkom ekspanzijom, koja nikada nije uzimala u obzir bilo koju vrstu kulturnog diverziteta u nastojanjima da stvori uniformne i opšteprihvaćene vrednosne obrasce. Ni danas Zapad ne zazire od primene sile u tim nastojanjima, ozakonjujući svoje civilizacijske norme u svim zemljama koje su pod njegovim političkim uticajem i podvodeći ih pod singatmu o „univerzalnim ljudskim pravima“. Slikovit primer tog trenda mogao se videti prošlog septembra, kada je u pustom Beogradu preplavljenom policijom i natkrivenom helihopterskim elisama grupa mladih aktivista i članova nevladinih organizacija iskoristila svoje „građansko pravo“ da vređa patrijarha i Srpsku pravoslavnu crkvu na tzv. Paradi ponosa vidi fotografiju ispod). Slično se desilo koju godinu pre, kad su, takođe pod zaštitom policijskih kordona, poboli statuu Isusa Hrista na štikle u nameri da iskažu protest protiv društvene i institucionalne diskriminacije transrodnih osoba. Tako je seksualnost – koja je nekad u Srbiji, kao i svuda, bila prvenstveno stvar privatnosti – postala javna stvar; izgrađeno je pravo pojedinca, uključujući i moralnu podršku okoline, da javno obznanjuje koji tip seksualne prakse upražnjava, pravo da formira javni identitet na osnovu te seksualne prakse, pravo da javno manifestuje takvu vrstu identiteta, kao i pravo da zahteva da se o tome informišu deca u javnim školama itd. Nasuprot tome, religija, koja je nekad bila javna stvar, gurnuta je u privatnost, izbačena iz javnog prostora, proterana iz ustanova i škola, pa se čak sa stanovišta javnog morala smatra nepriličnim da pojedinac ističe svoj verski identitet, uključujući i samu pobožnost. [1]

VESTERNIZACIJA: ŠIRENJE I ZAKONOMERNOST

Ništa od toga ne bi bilo problematično da se najveći broj građana Srbije ne protivi takvom pogledu na svet, koji je – i pored toga što bi u demokratskim sistemima građani trebalo da imaju poslednju reč – na ovaj ili onaj način ušao u sve pore javnog prostora. Kojim metodama i sredstvima se postiže to da se čak i veoma konzervativna društva, čije vrednosti su vekovima bile duboko ukotvljene u narodnoj svesti – poput društva predratnog carističkog Japana – u relativno kratkim procesima vesternizuju do te mere da se za samo par decenija ne može više prepoznati ni trag organske kulture određenih podneblja? Ne treba upasti u zamku, pa sve moderno proglašavati lošim niti sve aspekte zapadne kulture gledati sa prezirom, tim pre što je ona svetu ipak podarila dosta toga dobrog. Međutim, ipak bi se trebalo upitati kako je moguće, recimo, slediti definiciju konzervativizma Ivana Iljina („odbacivanje negativnih tendencija sadašnjosti“), tj. sačuvati posebnost svoje kulture ili civilizacije, a istovremeno ne biti proglašen retrogradnim i zaostalim i eventualno ne stradati zbog toga?

Da bismo razumeli kako zaustaviti talas vesternizacije, prvo moramo da razumemo metode i zakonomernost njenog širenja kao i da sagledamo krajnje domete prihvatanja zapadne paradigme.

Njen krajnji domet je projekat postmodernog čoveka, oslobođenog svake autentičnosti svoje istorije, kulture, religije, filozofije ili bilo kakvog antropološkog diverziteta (čak i polnog). Rezultat je čovek čiji pokretači su isključivo želja za novcem i prestižom, kao i opetovano ispunjavanje sopstvenih fizioloških potreba. Pre svega, projektovani čovek sutrašnjice je neobrazovan i neinformisan, jer su politički analfabetizam i medijska nepismenost društva svojevrsni socijalni humus za svaku vrstu političke manipulacije.

Projekat postmodernog čoveka, dakle, nije tek besmislena i paranoična konstrukcija ili „teorija zavere“ konzervativnih mislilaca koji sa podozrenjem gledaju na sve što im (post)moderno doba donosi, već pažljivo osmišljena strategija, čiji cilj je da svojim kreatorima donese trajnu ekonomsku i političku prevlast i utaba put monopolarnom svetu, tj. „planetarnom zapadu“, u kome više ne bi postojale geografske, kulturno-civilizacijske, pravne ili bilo koje druge prepreke za centralizovano upravljanje planetom.

„KAO TRAVA KROZ ASFALT“

Kad je reč o metodologiji širenja zapadne moralno-vrednosne paradigme, ona je, budući vekovima usavršavana, postala toliko složena i duboka da je danas svetu koji je duboko zagazio u informatičko doba teško da sagleda sve njene aspekte i pojavne oblike. Kodovi liberalnog globalizma probijaju „kao trava kroz asfalt“ (Aleksandar Dugin) i najdelotvornije se usađuju na nesvesnom nivou – kroz navike, reklamu, glamur, tehnologije, mrežne modele. [2]

Drugim rečima, mreže, sheme i modeli delovanja liberalnih transmitera, kao posredničkih oruđa za širenje određenog sistema vrednosti, jesu do najsitnijih detalja promišljeni projekti koji se nalaze u neprekidnoj emisiji (neretko i subliminalnih) poruka koje našu svest konstantno drže natopljenu sadržajima koji se kroz njih odašilju, na taj način podsvesno menjajući vrednosne orijentire ciljnih segmenata društva.

Najočitiji primer takvog delovanja u domenu masovnih medija u Srbiji vidimo u radu medijske kuće B92. Gotovo sektaški ideološki koherentni, članovi informativne, zabavne, kulturne ili bilo koje druge redakcije u sastavu B92 svakom plasiranom informacijom neprekidno promovišu zapadnocentrični pogled na dešavanja u svetu politike i konstantno glorifikuju supremaciju zapadne kulture i ideologije u svim aspektima života. Ipak, budući da njihovo delovanje predstavlja neku vrstu nacionalnog provodnika univerzalnih fenomena, prostor za kreativnost uređivačkih timova precizno je oivičen svetonazorima u okviru čijih granica moraju da se kreću.

Ako u sličnom kontekstu sagledamo globalni trend sveobuhvatnog proterivanja kulture iz svih pora javnog prostora da bi na njeno mesto kao svojevrsni supstitut u procesu izgradnje Di Geborovog „društva spektakla“ došla zabava, biće nam jasno zašto na B92 ne mogu da se vide „staromodelni“ kvizovi poput onih na RTS, gde se ljudi takmiče u odgovaranju na pitanja iz istorije i kulture, već srećemo koncept sa jednim „zabavnim“ voditeljem-glumcem, njegovom oskudno odevenom i ne previše pričljivom asistentkinjom i ekipama takmičara sa uvrnutim imenima koji se nadmeću u retoričkim zavrzlamama i pristaju da im na glavu stavljaju neke sprave nalik na futurističke mašine za lobotomiju. Važno je znati da je to pre zakonomernost nego slučajnost, isto kao i činjenica da verzija američkog Diznilenda koja se nalazi na 35 minuta vožnje od centra Pariza ima veću posećenost od Luvra i Ermitaža zajedno. Naravno, ta minuciozno iskalkulisana strategija ne odlikuje samo zabavnu redakciju Televizije B92. Sve što oni objave, od naslova vesti na sajtu do slika koje ih prate, promišljeno je i uvijeno u sugestivno-manipulativni celofan. Kad se radi o važnim pitanjima svetske politike, vesti se često u potpunosti kopiraju sa popularnih stranih portala koji imaju slične ciljeve i operativne metode.

MEDIJSKI „PAMETNI VIRUS“

B92 je, dakle, sa jedne strane, samo lokalni treptaj sveprožimajućeg liberalnog sistema vrednosti, a, sa druge, moćna političko-propagandna poluga zapadnih ambasada u Srbiji. Koliko detaljno se razmišlja o medijskim strategijama i percepciji informacija, dovoljno govori činjenica da se na Javnom servisu Srbije (RTS) emituje spot o kursu za pravilno korišćenje medija pod nazivom Medijska pismenost, pri čemu se u donjem desnom uglu ekrana, na mestu namenjenom za sponzore i pokrovitelje sličnih projekata, pored NUNS i UNS, na najistaknutijem mestu može pročitati i USAID.

Ipak, masovni mediji danas više nisu jedini oslonac informacionih (ili mrežnih) ratova. Ako bismo, zbog destruktivnog uticaja na državni organizam i ubrzanog širenja, mrežne strategije uporedili sa nekim virusom, onda bi to bio virus HIV koji naučnici nazivaju i „pametnim virusom“ zbog toga što je sposoban da transmutira u druge oblike i forme te da postepeno amortizuje i na kraju potpuno poništi dejstvo svake terapije usmerene na njegovo suzbijanje. Nekoliko puta primenjena strategija postaje lako čitljiva i samim tim manje efikasna, pa arhitektonika i format mrežnih ratova konstantno mutiraju i usavršavaju se. Danas su već postali toliko sofistikovani da se može reći da, i pored toga što u svakoj targetovanoj zemlji postoji monopol konvencionalnih medija u vlasništvu jednog ili više investicionih fondova, imaju sve manju ulogu u pomenutim procesima. To, naravno, ne znači da se napušta strategija uticaja kroz tradicionalne medije. Na primer, u Srbiji je američki fond KKR, na čijem čelu je bivši šef CIA Dejvid Petreus, za samo godinu i po dana pokupovao SBB, Grand produkciju, internet izdanje Blica, otvorio TVN1 a navodno ima nameru i da preuzme jedne dnevne novine [3] i još dve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Međutim, na talasu opšte depolitizacije stanovništva nikli su i hibridni modeli medijskih projekata (najuspešnije prezentovanih na internetu), koji, uvijeni u šaljivo-zabavni ogrtač humora i namenjeni pretežno mlađoj populaciji, predstavljaju neku vrstu miksture političko-propagandnih instrumenata i emitera određenih – već opisanih – ideoloških, moralnih i vrednosnih normi.

DUHOVITI PSEUDOBUNTOVNICI

Ako živite u Srbiji i koristite Internet, teško je da u poslednje vreme niste primetili trend svojevrsnog izlivanja političkih i društvenih pitanja iz domena koliko-toliko politički korektnih debata u elektronskim i štampanim medijima u sferu satiričnih portala i emisija, društvenih mreža i prenaglašeno emotivnih, slabo argumentovanih i obavezno šaljivih karikatura, slika i dosetki. Svi oni, poput emisije 24 minuta sa Zoranom Kesićem, Njuz Neta, Tarzanije ili VICEa… iako veoma kritični prema aktuelnoj vlasti, otvoreni su protagonisti sistema liberalnih vrednosti, unutar kojeg se i sama vlast kreće, što znači da je ideološka komponenta njihove kritike vladajuće političke elite potpuno izostavljena. Upravo ta, ideološko-vrednosna komponenta, sprečava tu pseudobuntovničku ekipu da mnogo uspešnije provodi svoju političko-propagandu delatnost, jer ih nepogrešivo raskrinkava i ogoljuje. Osim ako se smatra da je moguće da njihovi stavovi o, recimo, gej-paradi, Vladimiru Putinu i Rusiji, Kosovu, vojnoj paradi, patriotama, Petom oktobru, Šarli Ebdoa, rusofilima i apsolutno svim ostalim tačkama sporenja između srpskog liberala i patriote budu direktno proporcionalni jedni drugima i obrnuto proporcionalni stavovima ogromne većine građana Srbije? Ili, ako se misli da je slučajnost što se zajedno pojavljuju u medijima, prisustvuju prijemima u ambasadama (njuzovci), međusobno promovišu, nagrađuju i hvale jedni druge i uzimaju aktivnog učešća u kreiranju ne samo svoje već i uređivačkih politika svih medija koji im ideološki inkliniraju, tako neposredno učestvujući i u kreiranju javnog mnjenja ove zemlje mnogo više nego što bi naivni čitalac na prvi pogled mogao da nasluti? Ili se misli da je moguće da se žaoka njihove propagande uvek sinhronizovano usmerava na difamiranje onih koji se drznu da sa margina zabačenih internet portala svoje „zabranjene“ stavove i poglede izmeste u domen masovnih medija; ka ljudima poput Miroslava Lazanskog, Borisa Malagurskog ili Andreja Fajgelja, koji su, iako u mnogo čemu međusobno različiti, po svim pobrojanim pitanjima na suprotnoj strani od one koja se kroz pomenute mehanizme nameće kao jedina ispravna, ne trpeći nikakav pluralizam mišljenja i ideologija? Biće da je to previše slučajnosti.

Naravno, korišćenje personalizovanih persiflaža i humora u političko-propagandne svrhe samo je eho jednog već etabliranog i sa psihološkog aspekta detaljno proučenog trenda, koji je na Zapadu odavno uzeo maha, pa je tako Zoran Kesić samo bleda kopija američkog satiričara Džona Stjuarta, njuzovci (među čijim osnivačima ima i profesora sa Fakulteta za medije i komunikacije, što samo potvrđuje tvrdnju da nisu nasumično skupljena grupa entuzijazista koja voli da zbija šale o politici i društvenim događanjima, kako ih percipira šira javnost) su srpskom mentalitetu i društvenim prilikama prilagođena verzija američkog satiričnog portala The Onion. Isto važi i za Tarzanijin plagijatorski odnos prema sajtu cracked.com, dok VICE nije samo recentni i na društvnim mrežama sveprisutni internet sajt već egzistira i u formi televizijske emisije na Prvoj; a o tome koliko ozbiljan medijski projekat je u pitanju govori nam i činjenica da zauzima pozamašan reklamni prostor na televiziji B92 i istoimenom sajtu koji tekstove ovog mlađoj populaciji namenjenog projekta redovno pušta u formi vesti, zajedno sa svim ostalim najvažnijim dnevnim informacijama. To je, uzevši u obzir njegov nekonvencionalni karakter, apsolutnu ideološku ostrašćenost i relativnu anonimnost, potpuno neverovatno. U prilog izrečenog govori i njihov nedavni intervju sa Srđom Popovićem, čelnikom Kanvasa i jednim od vođa nekadašnjeg Otpora povodom njegove knjige Mustra za revoluciju, nedavno predstavljene na Harvardu, u kojoj se detaljno objašnjava primena „nenasilnih metoda“ za svrgavanje režima.

Zato ne treba verovati u slučajnost, kao ni u komercijalni uspeh preko noći, kada se tumači činjenica da VICE predstavlja društveno-medijski projekat koji je pod sloganima „realnost kakva jeste“ i „jedini pravi vodič kroz vesti“, pored Srbije, svoje korenje pustio i u 35 drugih zemalja.

ARGUMENTACIJA NIJE POTREBNA

Stilske razlike, među ovim medijskim projektima koji se trude da javnosti na nesvakidašnji zabavne i šaljive načine objasne sve društvene fenomene, postoje. Ali među njima ima i brojnih sličnosti. Prvo, nemoguće ih je izbeći na društvenim mrežama. Nezavisno od toga da li se nalaze na listi stranica koje pratite, njihove objave će se svakodnevno pojavljivati na vašoj početnoj stranici. To naravno ne važi samo za objave pomenutih stranica već i za novoformirane internet prezentacije senzacionalističkih portala poput Telepomprtera, Istinomera ili Opozicionara, koji ionako tananu granicu novinarske etike u Srbiji uspevaju dodatno da srozaju, ali koji, i pored takvog pristupa, u relativno kratkim rokovima uspevaju da na svoje stranice privuku desetine hiljada ljudi na društvenim mrežama. Druga sličnost je ta da targetiraju iste društvene segmente, a to su mladi, buntovni, potpuno depolitizovani i intelektualno plitki (paradoksalno, pripadnici obrazovanijeg, urbanog dela stanovništva) građani, koji nisu zainteresovani za čitanje ozbiljnije tematike, već isključivo za humoristične i/ili zabavne sadržaje. Većina mladih – populacija do 30 godina – danas ne samo u Srbiji već i u ostatku sveta potpuno se uklapa u taj profil, pa je kombinacija politike i humora posledično proizašla kao pobednička formula u borbi za njihovu naklonost zbog toga što humor – posebno satira kao njegov podžanr – jeste idealna platforma za političku manipulaciju jer ne zahteva nikakvu argumentaciju za iznete tvrdnje, pa sve politički nekorektne, paušalne i personalizovane persiflaže i inkriminacije odjednom postaju dozvoljene, čak i poželjne kao neka vrsta korektivne, „zdrave“ kritike.

Sistematsko zaglupljivanje čitavih društava (penetracijom trivijalnih informacija u medijski prostor, hiperaktuelizacija seksualnosti i masovnog sporta, promocija eskapističkog i hedonističkog načina života, prekrajanje obrazovnih i kulturnih sistema itd.) – sve to omogućava da sve sofistikovaniji skalpel anglosaksonske socijalne hirurgije kroz društva prolazi kao medicinski kroz masno tkivo.

U tom kontekstu treba posmatrati intezivirajući trend legalizacije lakih droga, koji sve više uzima maha u svetu, kao i trend opšte glorifikacije „čarlišinovskog“ načina života. Jer, odvojen od realnosti i nezainteresovan za dešavanja iz spoljnog sveta, građanin koji je okrenut samo uživanju, a istovremeno, kao član demokratskog društva duboko siguran da se – u skladu sa psihologijom potanko opisanom u kultnoj knjizi Pobuna masa španskog filozofa Hozea Ortege i Gaseta – u sve najbolje razume i da mu pripada pravo da o svemu odlučuje, on postaje veoma lak plen i važan resurs onih koji zaobilaznim putevima uspevaju da se izbore za njegovu pažnju.

Naravno, važnost dopiranja do mladih generacija i apolitizovanog građanstva shvataju i drugi. U Rusiji je nedavno uveden program „patriotskog vaspitanja mladih“, usmeren na borbu protiv iniciranja obojenih revolucija. Ni ofanzivna reakcija u tom pravcu nije izostala, pa se u okviru najuspešnije ruske globalne medijske platforme RT odnedavno nalaze i Juice rap news, tj. ekipa momaka koji kroz reperske tekstove praćene muzikom i šarolikim smenjivanjem živopisnih fotografija u specijalno napravljenim video-spotovima na zanimljiv način prezentuje njihov pogled na politička dešavanja.

Dakle, u svetu se sve intezivnije vodi velika borba za pažnju mladih ljudi, koji koriste Internet i ne zanimaju se mnogo za politiku, ali će rado odvojiti malo vremena da pogledaju ili pročitaju nešto zanimljivo što bi moglo da im popravi raspoloženje i da ih nasmeje, olakšavajući im breme sive realnosti, sa čijom težinom ne žele direktno da se suoče.

NEURALGIČNE TAČKE

Vratimo se na društveno-medijske neuralgične tačke koje smo identifikovali kao nosioce pomenutih trendova u Srbiji. Osim što je generalno neobrazovan i depolitizovan, samim tim i sugestibilan, prosečan ljubitelj nekog od pomenutih medijskih projekata (Njuz, 24 minuta, VICE, Tarzanija) apsolutno je ubeđen u ispravnost svojih stavova, kao i u svoje – demokratskim kodovima usađeno – pravo da o svemu odlučuje u skladu sa zahtevima modernog čoveka mase. Te tačke, čije delovanje se ostvaruje u neraskidivom kolopletu sa emisijom sličnih sadržaja i poruka putem mejnstrim medija, društvenih mreža i delovanja NVO sektora, ovom prilikom ćemo nazvati „mrežna arhitektura“ ili prosto „mreža“ i pokušati argumentovano da objasnimo čemu ona služi, kojim mehanizmima se koristi i šta su njeni ciljevi. Prve svega, važno je napomenuti da se jednom uspostavljena mreža nikad ne povlači, već se samo još dublje upliće u sve pore društva, nezavisno od svoje učinkovitosti ili političkih i društvenih prilika, što znači da se mrežni rat vodi nezavisno od okolnosti i u opsegu od 360 stepeni. Ali koja je funkcija mreže? Ona je dvojaka. Sa jedne strane, ona je samo oruđe dugotrajnog socijalnog inžinjeringa, odnosno poluga za promenu mentaliteta, navika, običaja, vrednosnih obrazaca i etičkih predispozicija jednog društva. Prof. dr Vladimir Katasonov, ne bez razloga, navodi: „Pomalo se grubo šalim kada kažem da je najcenjeniji produkt savremene tržišne ekonomije – glupak“. I zaista, ništa drugo osim zapadnjačke materijalističke i potrošačke koprene navučene preko duhovnih i životnih prioriteta jednog naroda ne može objasniti kilometarske kolone japanskih stanovnika koji danima čekaju da sebi udovolje time što će svoj iphone-5 zameniti tehnički neznatno dorađenijim iphone-6.

U toj kulturološkoj i svetonazorskoj ekspanziji Zapada ogromnu ulogu ima i Holivud, gde je još 80-tih, za predsedničkog mandata bivšeg holivudskog glumca Ronalda Regana, uspeh ratnog blokbastera Top Gun sa Tom Kruzom u glavnoj ulozi praćen povećanjem prijava za ratnu mornaricu i vazduhoplovstvo 40-70 odsto. Na taj način eksplodirao je potencijal Holivuda da utiče na društvene trendove. Neraskidivo vezana za ekonomiju, još jedna važna stvar koju je globalna kulturološka centripetalnost – proistekla iz sadejstva Holivuda i muzičke industrije, planetarne raširenosti engleskog jezika i sinergijskog rada mrežnih fragmenata – omogućila Zapadu je kreiranje i eksploatacija trendova. Nezavisno da li se radi o mogućnosti da se gotovo ceo svet u roku od par dana navede na polivanje ledenom vodom po glavi i kačenje takvih snimaka na društvene mreže ili o veštački stvorenoj histeriji oko – po ocenama svih relevantnih kritičara, bezvredne – ekranizacije jednog ljubavno-erotskog romana, koja ovih dana potresa svet i obara sve bioskopske rekorde, moć stvaranja globalnih trendova danas je, zbog sve intezivnijeg umrežavanja, veća nego što je bila juče i manja nego što će biti sutra. Ta mogućnost se vrlo lako valorizuje u političkom smislu, kako na globalnom (recimo, rusofobija je od početka ukrajinske krize u vrtoglavom porastu u velikom delu sveta), tako i na nacionalnom nivou (što se prvenstveno manifestuje kroz podsticanje obojenih revolucija).

EFIKASNO NAMETANJE TEMA

Osim za kulturološku i ideološku kolonizaciju, mrežna arhitektura se koristi i na drugi mnogo praktičniji i konkretniji način, što bi se moglo nazvati primenom u dnevnopolitičke svrhe. U pitanju je manipulativna strategija čija funkcija se na taktičko-operativnom nivou izvodi na više načina. Jedna od glavnih prednosti postojanja mrežnih struktura u nekoj zemlji je monopolizovana kontrola medijskog prostora kroz delovanje masovnih i alternativnih– koji se tako nazivaju samo zbog operativne nekonvencionalnosti – medija i društvenih mreža. To znači da se otvara mogućnost vrlo efikasne penetracije bilo koje, pa makar i potpuno nevažne teme u javni prostor. Ako koristite internet i društvene mreže, gotovo je nemoguće da poslednjih nedelja niste primetili apsolutnu internet histeriju oko jedne potpuno trivijalne stvari kao što je boja haljine koju zbog nekog razloga ljudi vide različito. Tu se radi o klasičnoj metodi distrakcije, kojom se ljudi, uz pomoć društvenih mreža, bukvalno navode na komentarisanje ovog ili onog veštački iniciranog fenomena. Britanski kolumnista RT u članku koji će, ispostaviće se, postati pravi bum na internetu i biti podeljen više od 11 hiljada puta, ogorčeno konstatuje: „Razmislite o tome, svet gori, pokolji i haos šire se Bliskim Istokom, krhki mir je na snazi u Istočnoj Ukrajini, beskućništvo, siromaštvo i očaj se šire Evropom, sve više raspolućenom između ‘jesmo’ i ‘nismo’ – ali sve to predstavlja mačiji kašalj u odnosu na problem koje boje je haljina“ [5]

Drugi često korišćen metod je potpuno obustavljanje protoka neke informacije, gde mrežne strukture imaju ulogu svojevrsnog tromba u informacionom krvotoku jedne zemlje. Prosto se iz više izvora sinhronizovano i agresivno širi tendenciozno obrađena informacija – najčešće uz pomoć bombastičnog naslova koji je izvučen iz konteksta i na identičan način plasiran kroz više diversifikovanih izvora – čime se postiže da suština integralne informacije koju druga strana pokušava da prezentuje uopšte ili gotovo uopšte ne dopre do šireg publikuma.

POLITIČKA INSTRUMENTALIZACIJA HUMORA

Ovde dolazimo i do humora kao sredstva. Instrumentalizacija humora (i posebno satire kao njegove podvrste) sve više prisutna kako u globalnom, tako i u srpskom javnom prostoru, postala je jedna od najvažnijih karakteristika informacionih ratova i političke manipulacije.

Pre svega, humoristični i satirični mediji mogu o sebi da stvore iskrivljenu percepciju da su projekti prevashodno okrenuti emitovanju zabavnog sadržaja, koji se politikom i društvenim fenomenima bave isključivo iz neutralnog ugla sa ciljem da pruže malo zabave svojim pratiocima, što bi trebalo da bude njihova jedina namera. Drugo, humor, za razliku od svake vrste političke agitacije, ne zahteva apsolutno nikakvu argumentaciju niti dokazivanje istinitosti za iznesene tvrdnje. Treći momenat zbog kojeg je humor veoma efikasan je činjenica da uspeva da plasira informaciju do mnogo većeg broja ljudi nego štampani mediji i političke ili informativne emisije. Drugim rečima, instrumentalizacijom humora u političke svrhe može se dopreti i do pažnje birača koji su u većoj ili manjoj meri nezainteresovani za političke teme, a takvi čine značajan deo elektorata u svim demokratskim zemljama, što je vidljivo iz sve manjeg interesovanja stanovništva za izbore. Naravno, humorističnim sajtovima i emisijama nije u interesu da se očigledno ideološki svrstavaju jer žele da zadrže naklonost što većeg broja ljudi, pa otuda, iako neposredno neće reći da je Kosovo nezavisna država, Zoran Kesić će u jednoj emisiji ljude sa Kosova nazvati komšijama da bi se već u sledećoj narugao RTS što prikazuje vremensku prognozu za Prištinu prilikom izveštaja o vremenskim prilikama u Srbiji. Sličnim metodama služe se i njegovi takođe ideološki i politički potpuno ostrašćeni prijatelji sa sajta njuz.net.

Verovatno najvažniji fragment mrežnih struktura u samom nazivu sadrži reč mreža. Reč je, naravno, o društvenim mrežama. Na engleskom govornom području za društvene mreže se često koristi izraz čiji bukvalni prevod glasi „društveni mediji“ (social medias). Zbog svojih ogromnih potencijala za širenje informacija, društvene mreže imaju ulogu katalizatora gotovo svih društvenih procesa. Ono što je veoma važno znati o njima jeste to da one nisu nikakvi neutralni posrednički entiteti, već vlasničke kompanije koje su itekako izložene uticaju ljudskog faktora, zbog čega mogu biti (zlo)upotrebljene na više načina. Ogromna popularnost i sve raširenija zavisnost od društvenih mreža – osim interkontektorske funkcije koju omogućavaju svojim korisnicima – počiva i na činjenici da su one svojevrsni prozor u svet koji nam kroz mogućnost planskog kreiranja autoportreta omogućava ne samo da određujemo kako nas drugi vide već i da podsvesno menjamo autoprojekciju, tj. naše mišljenje o nama samima. Naime, naučno je dokazano da svaki lajk (kako se na Fejsbuku, najpopularnijoj društvenoj mreži na svetu, naziva opcija kojom nekome stavljamo do znanja da nam se sviđa njegova objava, a sličnu opciju imaju i druge društvene mreže) izaziva lučenje dopamina u mozak.

LAJKOVI KAO STATUSNE ODREDNICE

Lajkovi su samo dodatno podstakli našu narcisoidnost i istinski osećaj potrebe za validacijom koja stiže iz sveta koji nas okružuje. To je, prema psiholozima, osećanje koje poseduje svaki čovek. Lajkovi su na taj način postali neka vrsta statusne odrednice; postalo je važno imati ih po svaku cenu jer su u jednom delu društva percipirani kao neka vrsta kvantitativnog izraza visine našeg ugleda i statusa koji uživamo. Zbog toga korisnici društvenih mreža sve češće uzimaju učešća u masovnim društvenim pomamama, bez obzira u kakvom su odnosu sa njihovom ličnošću, životnim stilom ili bihejvioralnim karakteristikama. Prosto žele da budu deo trenda, da budu lajkovani, a to znači poštovani. Na taj način postalo je moguće bukvalno usmeravati pažnju korisnika, pritom ih držeći potpuno nesvesne o količini uticaja koju društvene mreže imaju na njihovo ponašanje i stavove.

U kakvoj su društvene mreže korelaciji sa ostalim tačkama „mrežne arhitekture“ koje smo pominjali, najbolje svedoči podatak da je, usled uređivačke politike Fejsbuka – koja ostavlja sebi za pravo da svakome korisniku autonomno preporučuje stranice koje bi trebale da mu se svide (takozvana „suggested for you“ opcija) – gotovo nemoguće izbeći objave njihovih prezentacija, nezavisno od toga da li se nalaze u listi stranica koje pratite. Takođe, jedna od bitnih karakteristika društvenih mreža je i mogućnost potpuno anonimnog korišćenja istih zbog koje se otvara mogućnost (u Rusiji odnedavno zakonski zabranjena za sve anonimne osobe koje prati više od 30.000 ljudi) da se političkom agitacijom i zapaljivom retorikom služe korisnici stranica sa više stotina hiljada ili čak miliona pratilaca, a da ista prolazi ispod svih mogućih zakonskih i etičkih radara političke korektnosti, što im daje veliku prednost u odnosu na konvencionalne medije i učesnike političkih debata u mejnstrim medijima. Recimo Fejsbuk stranica Anonymous Srbija, čija promocija je plaćena (njihove objave se pojavljuju i onima koji ih nisu uvrstili u listu stranica koje prate, na šta nam ukazuje natpis „sponsored“ iznad njih) u ovom trenutku ima 145 hiljada pratilaca (broj je u stalnom porastu). Odatle se maltene svakodnevno poziva na „srpsko proleće“, rušenje skupštine i masovne nemire, udaranje u šerpe za vreme informativnih emisija, čak indirektno i na vešanje političara, a ta „sloboda govora i izražavanja“ ide dotle da je bilo i konkretnih pokušaja da se preko pomenute stranice organizuju „anonimne građanske patrole“, čiji zadatak bi trebao da bude nadgledanje i eventualna korekcija rada državnih organa. Dakle, radi se bukvalno o gubljenju monopola nad primenom sile koji u svakom pravno regulisanom poretku imaju isključivo država i njeni predstavnici, a svaki pokušaj sprečavanja sličnih tendencija obavezno je praćen uzvikivanjem parola o gušenju medijskih ili društvenih sloboda i pritiscima koji se sinhronizovano sprovode iznutra (kroz različite društvene aktivnosti i akcije) i spolja (kroz upozorenja koja stižu iz inostranih centara političke moći).

Sada dolazimo do ključne reči: trend. Trend definišemo kao generalnu tendenciju ili tok događaja. [6] Socijalne mreže, kao što smo već pomenuli, omogućile su ubrzanje svih društvenih procesa. Tako se stvaranje trendova do te mere inteziviralo da oni u vrlo kratkom roku mogu steći epitete društvenih histerija.

To se veoma uspešno valorizuje u vidu ogromne ekonomske (finansijske) koristi koju mogu da kumulišu u kratkim vremenskim intervalima (što smo iznad ilustrovali primerima o iphone-u i filmu 50 nijansi siva). Međutim, eksploatacija i mogućnost veštačkog iniciranja društvenih trendova (trendsetting) može imati vrlo konkretne političke implikacije, osim ukoliko se smatra da onaj ko može ceo svet u roku od par dana da navede na posipanje ledenom vodom po glavi nije u stanju da svoje mogućnosti projektuje i na nacionalnim ili lokalnim nivoima. U Srbiji smo primer takvog delovanja mogli konkretno da vidimo nakon potpuno otvorene i neuvijene izjave Aleksandra Vulina da SAD žele da destabilizuju Srbiju. Ni sedam dana nije prošlo, a već su u štampu puštane i majice sa natpisom novonastalog društvenog trenda #HospitalizujteVulina. Istoimene grupe se pojavljuju na društvenim mrežama i privlače hiljade članova, a više desetina nevladinih organizacija, koje smo takođe prepoznali kao delove mrežne strukture, neposredno nakon izjave zahteva njegovu ostavku.

Takođe, o značaju i mogućnosti političke zloupotrebe trendova govori nam i činjenica da Jelena Milić, direktorka beogradske nevladine organizacije Centar za evroatlantske integracije, stavljajući do znanja Vučiću da će – ukoliko bude previše svojeglav – krenuti da ga ruše, doslovce poručuje: „Vreme je, izgleda, za novi društveni trend: #JanisamVučić“. [7]

NARANDŽASTO FINALE

Ovde dolazimo i do fenomena pomenutog u uvodnoj rečenici – obojenih (narandžastih, cvetnih, prolećnih) revolucija. Dekonstruisati fenomenološki i psihološki aspekt obojene revolucije nije jednostavno, ali može se reći da je njen neizostavni resurs duboko depolitizovan mladi čovek.

On se ne trudi da sazna šta pametni i stručni ljudi imaju da kažu o određenoj temi, duboko je siguran da su njegovi pogledi toliko ispravni da se za njih vredi boriti svim sredstvima, a sve potrebne informacije crpe sa društvenih mreža i politički unisonih mejnstrim i alternativnih medija. Kad se sve to začini imanentnim osećanjem da borbom protiv „diktatora“ u njegov život konačno dolazi viši smisao i da je deo nečega istorijski velikog i ispravnog; kada je podstaknut javnom podrškom, recimo, Džordža Klunija ili Bernar-Anrija Levija; kada je dodatno mobilisan osećanjem moralne obaveze da ne izda neizrečeni zavet „sakralnoj žrtvi“, koja se uvek nekako pojavi; kada je suočen sa situacijom u kojoj je njegovo „veliko delo“ deo jednog opšteg trenda, što samo povećava uverenje u ispravnost ličnih postupaka; kada je ohrabren činjenicom da, i pored stečenog samopoštovanja proisteklog iz umišljenog osećanja lične hrabrosti koja ga navodi da se suprostavi „tiraniji“, konkretan otpor ne zahteva nikakvu žrtvu, već najčešće pijuckanje kuvanog vina i uživanje u besplatnim sendvičima na glavnom trgu i zabavi koju pruža učešće u smenjivanju pitoresknih slika mase sa upaljenim bakljama, otvorenim kišobranima, istobojnim balonima ili mase koja, držeći se za ramena, horski pevuši anarhističke pesmice sa holivudski obrađenim i emotivno nabijenim video spotovima koji plave jutjub i društvene mreže – tada je jasno je da je recept za opasno političko oružje napravljen, dok efikasnog protivmetoda zasad nema na vidiku. Naravno, mrežni ratovi se ne koriste uvek za izazivanje revolucija, već, po potrebi, mogu da se koristite i za dugotrajnu kampanju obaranja rejtinga i posledičnog smanjivanja političkog uticaja koji zakonomerno smanjuje i rezistentnost političara na spoljne pritiske.

FAKTOR STRAHA

Na kraju, ostaje pitanje kako se boriti protiv ovih, kako ih je Vladimir Putin nedavno nazvao, „obojenih metoda“. Pre svega, važno ih je prepoznati i pravilno sagledati njihovo delovanje, a nakon toga sve postaje pitanje političke hrabrosti, odnosno odvažnosti da se prihvate sve posledice koje donosi takva odluka, a koje se očituju u neizbežnom pogoršanju odnosa sa Zapadom i paralelnom povećanju političkih pritisaka sa te strane sveta i od strane liberalnog dela društva. U retorici naših političara veoma je popularna Nemačka i pozivanje na germanski mentalitet, a Nemci imaju jednu veoma poučnu poslovicu koja kaže „Strah čini vuka većim nego što zaista jeste“. Naša vlast je, nažalost, prosto paralisana strahom koji sprečava svaku pomisao o bilo kakvoj akciji, i baš zbog toga izostaje odlučnost da se izvrši institucionalna resuverenizacija i da se uvede red u virtuelni i medijski prostor i u civilni sektor iako primer susedne Mađarske (gde Viktor Orban, i pored redovnog češljanja nevladinih organizacija i usvajanja nekih državotvornih zakona, osim sankcija usmerenih protiv njegovog okruženja, medijske satanizacije u najvećem delu zapadnih medija i sve benignijih pokušaja izazivanja uličnih protesta, ipak ne trpi nikakve veće posledice), pokazuje da strah od društvene destabilizacije nije uvek i sasvim opravdan. Naravno, Srbija se po tom pitanju bitno razlikuje od Mađarske jer je ovde čitava mrežna struktura, instalirana sa ciljem rušenja Miloševića, naknadno samo nadograđivana i učvršćivana do te mere da i dalje imamo situaciju u kojoj pre 15 godina etablirane elite i dalje vedre i oblače dobrim delom institucija i imaju nesrazmerno veliku zastupljenost u medijskom i javnom prostoru u odnosu na ideološke neistomišljenike. To je trend kome se ne nazire kraj budući da sadašnja vlast – što zbog suštinskog nerazumevanja situacije, što zbog pomenutog parališućeg straha od posledica odbijanja poslušnosti – ne samo da nije pokazala želju da ga zaustavi već ga je dobrim delom i intenzivirala. Ipak, budući da je sinkretički strukturisana masa ipak neophodna za legitimnost svakog veštački iniciranog masovnog građanskog protesta, za sve patriotski nastrojene ljude ne sme biti dileme po pitanju uzimanja učešća u istom. Jer, ako je ovo što 15 godina kao društvo proživljavamo samo eho dobrim delom legitimnog, ali nesporno izvana organizovanog bunta protiv režima Slobodana Miloševića i delovanja naknadno oktroisane institucionalno-kadrovske elite, onda je jasno da nikakve kohabitacije sa istim tim elitama i njihovim podružnicama ne može biti, tim pre što, za razliku od vlasti, elite nisu podložne demokratskoj proveri legitimiteta. To znači da se jednom doneta odluka o delovanju u tom pravcu sutra ne može tek tako ispraviti, a potencijalna šteta bi, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazimo, bila gotovo fatalna. To konkretno znači da je potrebno prepoznati razliku između kontrole rada vlasti i ukazivanja na prekoračenje ovlašćenja onih koji tu vlast oličavaju i kritike usmerene na ograničavanje moći države i njenih struktura, posebno ukoliko ta kritika dolazi od nekih nedemokratski izabranih sistemskih organa, poput, recimo, zaštitnika građana ili poverenika za informacije od javnog značaja.

Može se reći da je Srbija 2000. bila neka vrsta laboratorije za eksperiment „obojene revolucije“ novog formata i da se, osim Ukrajine i eventualno Gruzije, ne može naći nijedna zemlja u Evropi u kojoj je mreža toliko pustila korenje. Ali to za vlastodršce ne može biti ni razlog ni opravdanje da nastave trend pasivnog posmatranja ili, još gore, izlaženja u susret pomenutim tendencijama, jer se tako nanosi direktna šteta društvu i državi i unapred vezuju ruke svakom narednom režimu. Ukoliko se sa tom praksom nastavi, svaka naredna vlast će sutra pred sobom imati još teži zadatak, budući da je medijska, NVO i institucionalno-kadrovska mreža iz dana u dan sve gušća, pa je moguće da se bliži trenutak kada će ojačati do te mere da više neće biti moguće rasplesti je bez velikih društvenih potresa, kao što je slučaj sa današnjom Ukrajinom, koja je do današnje situacije dovedena dobrim delom zahvaljujući nedostatku hrabrosti bivših predsednika (pre svega Viktora Jakunoviča) da stanu na put trendu gubljenja kontrole nad državnim institucijama i drugim organima izvršne vlasti.

Otvarajući beogradski forum Kine i 16 zemalja Centralne i Istočne Evrope, predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić je rekao: „Stara kineska poslovica kaže da je najbolje vreme da posadimo drvo bilo pre 20 godina, a drugo najbolje vreme je – danas. Tu priliku… nemamo pravo da prokockamo“. [8] Nije pitanje da li će jednoga dana i sam shvatiti ove reči u jednom drugačijem kontekstu; pitanje je da li će tada biti prekasno, kako za njega tako i za Srbiju.

_________
Uputnice:

[1] Slobodan Antonić, Dehristijanizacija i srpsko društvo

Slobodan Antonić: Dehristijanizacija i srpsko društvo

[2] Aleksandar Dugin, Četvrta politička teorija

[3] Informer, 07. 02. 2015.
http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/31059-%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D1%88%D0%B8-%D1%88%D0%B5%D1%84-cia-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B2%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8

[4] http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/800-2014-12-26-08-43-38

[5] http://rt.com/op-edge/236877-dress-color-social-media-madonna/

[6] http://www.thefreedictionary.com/trend

[7] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/525694/CEAS-Neprimeren-odgovor-Vucica

[8] http://tanjug.rs/novosti/157971/vucic–beograd-mesto-susreta-istoka-i-zapada.htm

Izvor: Novi Standard