Medijski mesija Aleksandar Vučić

Već sam jednom pisao o neverovatnoj, ali ne i slučajnoj, podudarnosti našeg evropskog puta sa religioznom slikom sveta, poglavito hrišćanskom. Izbori su samo još jedna potvrda toga, kao neka vrsta Novog zaveta sa Evropskom unijom i Briselom.

Generalna postavka je ovakva: na čelu Srbije je bogočovek, mesija po zanimanju, Aleksandar Vučić. On jeste svemoćan, po religioznoj definiciji, ali iznad njega jeste sam briselski gospod bog, koji na njega samo delegira svoju omnipotenciju. Oko mesije se, naravno, nalaze apostoli, u vidu članova predsedništva njegove stranke, a svima njima koordiniraju vojske anđela, oličene u NVO sektoru i medijima.

Mesija je dobar deo života proveo kao običan, srpski patriota, a onda je, za ciglo godinu dana, osetio “poziv” i počeo da prorokuje u evro-atlantskom pravcu. Ko ga gleda kako prorokuje, vidi da mu fali samo oreol oko glave. Apostolima napamet ne pada da uključe sopstveni mozak, već su priključeni na eksterni mozak, odnosno mesiju, koji samo distribuira, telepatski, svoju evrounijatsku misiju. Normalno, kakav bi to mesija bio da ne stvara i čuda: sve što on dodirne, od fabrike, do aviona, odmah oživi; iz mrtvih vraća i privredu, i ekonomiju, a naročito davno propale političare, poput Vuka Draškovića i ostalog žutog otpada. Hodanje po vodi je za njega šala, a hranjenje Srba sa pet hlebova i nešto genetski mutiranog lanč paketa je dečja igra za ovog gorostasa.

Opet, mesija ne bi bio mesija kad ne bi nagoveštavao svoj rđav kraj, redovno plačljivim glasom. Čitave sekvence iz Novog zaveta bi mu se mogle, uz malo podešavanja, radi modernizacije učenja, moglo pripisati. Primer: “Gledajte ptice nebeske (Rumune, Grke i Bugare); niti oru, niti žanju, pa ih svaki dan nahrani njihov Otac nebeski (EU)”. Može i ono: “Ljubi neprijatelje svoje (Hrvate i Šiptare) kao samog sebe”. Naravno, put Srbije, pod mesijom, jeste put kroz “dolinu suza”, kroz jad i bedu, da bi se blaženstvo ostvarilo tek ulaskom u EU. Da bi se blaženstvo dostiglo, da bi se Raj dočekao, mora se umreti. Prema tome, umrimo kao Srbi, da bi kao građani u Raj ušli. Od pravog mesije se razlikuje po jednoj sitnici: ne pada mu napamet da sam prođe kroz dolinu suza, već namerava da sasvim dobro poživi i na ovom svetu.

Srbima je namenjena sudbina Pravednog Jova, a njemu sudbina Kreza. Da bi se dolinom suza krotko i tiho hodilo, potrebno je umrtvljavanje bića i Srbi tu želju ispunjavaju mesiji. Siromaštvo, inače neobično cenjena vrlina kod onih koji nisu siromašni, treba da postane stalno stanje Srba, jer je “…lakše devi proći kroz iglene uši, nego bogatašu u Carstvo nebesko (EU)”… Bogataši, valjda, zbog toga i ne stoje u redu da prođu kroz iglene uši, nego daju lovu crkvi neposredno, da ih uvede na neka sporedna vrata.

U religioznu sliku evrofundamentalističkog puta spada i stalno osećanje krivice i stanje greha. Običan život, da vas podsetim, operiše pojmovima dobrog i rđavog, plemenitog i jajarskog, ali svaka crkva više voli da barata vrlinom i grehom, jer ih ona propisuje. One pravedne, pune vrlina, cedi zato što su takvi kakvi su (setite se Priče o čoveku sa dva sina), a grešnike još i više, jer i oprost ima neku cenu, ako ne u lovi, ono u marketingu. Tako Srbima mesija natura osećanje greha i krivice za sve što se ikad desilo na Balkanu. Gavrilu Principu, Obiliću, ili Tepiću danas ne može da se utvrdi, po važećim zakonima, neka objektivna krivica, jer su opravdano sprečeni da dođu na suđenje, ali se Srbima itekako može spočitati da su oni ti koji su ih porodili, pa su odgovorni za praroditeljski greh, odnsono za greh proizvodnje hajdučke krvi. Pošto svest ne može da izmeni genetiku, na kraju će se ispostaviti da je nije dovoljno promeniti, po meri Gospoda od Brisela, nego je najsigurnije ovakav nakot, kakvi su Srbi, EU(tanazirati). Samo mrtav Srbin je dobar Srbin. Mogu da prežive samo građani, odnosno bivši Srbi, pod uslovom da prođu kroz purgafikaciju, to jest čistiliše Novog svetskog poretka. Ko ne promeni svest i naciju, neće videti evropskoga raja, već će pravo u balkanski pakao, a zna se kolika je tamo temperatura.

Priča o religiji ne bi bila potpuna kada ne bismo uključili i druge momente, karakteristične za svako pravoverje. Od mesijine vere postoje i otpadnici, u vidu Cvijana i još par sitnijih riba. Postoje i prvosveštenici, poput Zorana Babića, Selakovića, Stefanovića i ostalih, koji činodejstvuju na posebnom, tajnom jeziku, koji je poznat samo “posvećenima” (eksplanativni skrining, monitoring itd.), a činodejstvovanje se obavlja u propisanoj odeždi, što će reći u odelu strane proizvodnje i u cipelama od soma evra. Lepi i elegantni ko vampiri (jebi ga, kad si video vampira u trenerci?). U veru spada i citatologija (“Kao što bi rekao PPV”, “PPV je izjavio”…), ali postoji i Index librorum prohibitorum, odnosno spisak zabranjenih autora i dela (Šešelj), ili prosto zabranjenih priča o ženidbama i udadbama.

Postoji i čitava struktura živomučenika i svetaca evropske Srbije, od kojih neki, kad su umirali, kao Ćuruvija, nisu pojma imali da će postati sveci evropske Srbije. Kako je Božja volja neispitljiva, tako je neispitljiv i stav PPV-a o ma čemu. Ko nešto pita, uleti mu ekskomunikacija. Ko ne pita, naješće se evropskijeh plodova iz srpskog budžeta. Na teret onih koji hodaju dolinom suza. Poslednje dostignuće, kao što rekoh na početku, jeste sklapanje Novog zaveta sa EU, u vidu besmislenih izbora. Tek kada prhne Vojvodina, kad postanemo član NATO pakta i kad prodamo i crno ispod nokta, uvidećemo pravi smisao Novog zaveta Aleksandra Vučića. A tada će biti zaista gusto.

Izvor: Prevrat

Komentari

Jedan komentar na Medijski mesija Aleksandar Vučić