Mefistovski obrt

Prirodan je strah onih koji se nalaze na vetrometini između već iščezle mladosti i puzajuće starosti. Čim malo potamni zvezdano nebo, a gravitacija zemlje postane jača, zatetura čovek, oslabi i izgubi kompas. U taj procep se po pravilu upada, ali je našim roditeljima, čini se, bilo sve nekako smutnije, neizvesnije. Taman što su strgli lance zarđale, ali regularizovane diktature, ščepalo ih je ovo toksično jedinjenje kamora-trilera i golootočkog hard-kora. Oluja razularenog kapitalizma je godinama nanosila ruševine Berlinskog zida i zatrpavala „gubitnike tranzicije“. Nisu svi posustali, neki još mrdaju, pružaju otpor, ali je, ipak, većina uvenula. Refleks poslovično naivnog optimizma kaže: nije baš sve tako sivo! Pa, i nije. U ograđenom delu simulakruma šljašte ružičaste DPS bubašvabe, politički korektno kodirane kao ”članovi” i ”simpatizeri”. To su oni što popunjavaju šaltere i kancelarije, isijavaju kontrolisanu radost na predizbornim spotovima, ubacaju zaokružene listiće u glasačke kutije… Da, to je ono šišnjarsko bratstvo kojem se kompletan intelektualni i ideološki ”softver” menja na kongresima. Zapravo, mrtva priroda Đukanovićevog feudalnog rijalitija.

Ako i postoji neko objašnjenje za onemoćale roditelje, šta je sa njihom decom? Anemični, beznadežni, bez one prirodne ”grmljavine krvi”? Mračni. Užasava i zabrinjava epidemija mladih, bezmudih plastikanera. Kakva je ovo generacija ”ranih leševa”, kako reče jedan vrli prijatelj? Iz kojeg DNK budžaka su dolutali? Čime se mogu povezati oni divni, surovi giganti naše istorije što su plemenitim trojstvom srca, uma i mača čuvali i gradili slobodu i ovi depilirani, drhtavi miševi? Kojom se istorijskom alhemijom došlo od onih koji su uprkos zastrašujućim statistikama nadmoći svojih neprijatelja, verovali i osvojili ”što biti ne može” do ovih kojima ”ideali” vise na policama butika i supermarketa? I kojima svaka ”ideja” ima materijalno ishodište u kanalizacionom sistemu.

Tako mladi, a tako ogrezli u ciničnoj, crvljivoj samoživosti. Uokvireni dnevnim podtrpeznim računicama, plutaju u životu kao nemušti, beskarakterni paraziti. Silno se iznenade kad im izmestite bilo koje životno pitanje van sirove kost-benefit računice. Na primer, ovo aktuelno, vulgarno i silom nametnuto pitanje pridruživanja NATO ubicama.

Čim se neko surva u ponor bavljenja odnosom štete i koristi od učlanjenja u NATO, već je u predvorju gubilišta duše. Ako je već nije izgubio. Lako se sklizne u tu bezdušnu studen, jer već odavno ništa ne svetli u mraku. Blede, nestaju stari orjentiri, one fine, sveltlucave čestice nasleđa i morala. Izmešale su se sa olovom i knjiškom prašinom. Društvom se zarazno širi sintetički opijum šoping centara.

Nitkovski buvljak režima i grant striptizeta grebucka po vratima NATO ubica. Puze, ližu i gamižu. Danonoćno. U prvim redovima tog gmizavog pohoda je režimska sitnina, dok iz pozadine vokalni tempo diktira NATO grantovski gospel. I dok ih Veliki Ubica sa podsmehom postrojava, Mefisto mu došaptava nove uslove. Traži da se krvlju naše, ubijene dece potpiše Molba za prijem. Na mostu u Murinu. Da se prizna Velikom Ubici status umetnika, a njegove prošle i buduće žrtve kao ”umetnički kolateral”.

To je mefistovski obrt: umjesto da uputi riječi kajanja, Veliki Ubica čeka da ga ta obezdušena fukara, u naše ime, javno zamoli za OPROST što nam je ubio decu. Upravo se tu nalaze još jedna ”skrivena vrata” za razumevanje naše turobne stvarnosti.

Naime, jezgro vlasti i dobar deo predstavnika javnog života tvori pronacistički antisrpski krug. To što su na murinskom mostu poginula srpska deca, za tu monstruoznu galeriju znači da su to bile žrtve “druge strane”, deca ”okupatora”. Stoga, njih to ne obavezuje, ne zanima, niti bi ikad zatražili da se Veliki Ubica, makar formalno izvini. Ne pokazuju ni zrno one opšte ljudske saosećajnosti, sem utreniranog, zašećerenog fraziranja o pijetetu za sve žrtve rata. Čak i kad toliko iskažu, usledi ono nepostojano ”ali”, iza koga, po pravilu, recituju uvredljivu propagandističku tiradu kojom legitimišu zločinačko NATO bombardovanje. A upravo su oni, nedavno, fanatično dogmatski odbijali bilo kakav dijalog sa svakim ko je u tumačenju zločina u redakciji ”Šarli ebdo” pokušao da upotrebi neuporedivo razložnije ”ali” za svoje viđenje te tragedije.

Danas, srpska i albanska deca umiru od visoke koncentracije uranijumske prašine koju je posejao NATO 1999. Ovih dana ginu libijska, sirijska, palestinska, iračka,  ukrajinska i ruska deca, u ratovima koje je osmislio, podstakao i koje održava NATO. Iz vojnih baza Evrope i SAD, humanoidni terminatori ubijaju dronovima ljude na drugom kraju sveta. NATO operativci from Virginia, with love, džojstikom love i strijeljaju živahnu ”neprijateljsku” decu. Samo od 2004. godine, Sjedinjene države su izvršile 420 napada dronom u Pakistanu. Od toga je preko 371 u mandatu nobelovca, avaj, Obame. U istom periodu, ubijeno je preko 180 dece, a ukupan broj žrtava se približava 4000.

Naivnost, kao ni glupost, nikom ne može nikom služiti kao izgovor. Ko je god prihvatio onu maloumnu priču o ”reformama” koje treba sprovesti kako bi se zadovoljili navodni NATO ”standardi” znači da se svesno pokriva dimnom, retoričkom zavesom za licemere. Znaju odlično ti, osvešćeni licemeri, da tamo gde su krenuli vlada apsolutno jedan vrednosni standard – interes Velikog Ubice. A merna jedinica njegovog interesa su ljudski životi. Dakle, ispravno pitanje je – ko je sledeći, odnosno čija su deca na planiranom ”meniju” Velikog Ubice? Ruska, to je očigledno. Iranska, korejska, kineska, indijska… Ili možda opet srpska, ”okupatorska”?

Izvor: Fond Strateške Kulture