Meho u antifašistima

Povodom Dana borbe protiv fašizma i antisemitizma, Meho Omerović, prvi Rasim posle Rasima, otkrio je da u Srbiji „fašističkih pojava“ danas ima „više nego ikada“. Bila je to, naravno, prigodna rutinska izjava, nevredna pomena, otaljavanje posla šefa parlamentarnog Odbora za ljudska prava, jednog od onih na sceni koji svoje dugo trajanje na njoj duguju tome se nikad nisu vrući napili vode.

Korisnik svih situcija koji je ovladao znanjem koliko komfora može da pruži politička nevidljivost, uz vlast kakva god da je, Omerović, stari omladinski funkcioner i branilac lika i dela, demonstrirao je takt da ne povredi jače od sebe i da pregazi one ionako pregažene kako bi što manje uticao na politički lanac ishrane, pomiren, potpuno ispravno, s tim da grabljenje najsočnijih komada na sceni skraćuje život, uveren, još ispravnije, da se za onog ko izabere da bude dovoljno bljutav da nikad ne bude pojeden uvek nađe neko parče. Hrabro, kako to čini samo svet iz njegove političke vrste, Omerović je kao primere nikad većeg fašizma u Srbiji pomenuo „neonacističke, rasističke i klerofašističke organizacije“, uveren da je svojom izjavom ostao dovoljno bezukusan i neprimetan, i da je samim tim zaslužio svoje zrno vlasti i hleba za taj dan.

Problem je, međutim, što se u savremenoj Srbiji o fašizmu danas može i vrištati i ćutati, jedino se ne može otaljavati. Jer na samo nekoliko sati od Beograda – malo južnije od Omerovićeve izborne baze, gde se vehabijski borci obučavaju i šalju u rat u Siriji, valjda da bi se borili protiv fašizma – živi jedan narod koji se najviše približio sudbini Jevreja, započetom Reichskristallnach-om, koji je Omerović obeležio svojom rutinskom izjavom. Taj narod – sasvim slučajno, Srbi sa Kosova i Metohije – već gotovo deceniju i po živi i umire u getu i stanju najgoreg aparthejda. Tog naroda, daleko ispod Mehinog antifašističkog radara, srazmerno broju, izginulo je na Kosovu u stanju mira više nego Jevreja u vreme nemačkog mira, koji je prethodio Drugom svetskom ratu. Ubijanje tog naroda, isto kao Jevreja u Nemačkoj, jeste na Kosovu društveno poželjna disciplina, budući da za više od hiljadu ubijenih Srba u miru, koji su garantovale UN, nije odgovarao ni jedan jedini Albanac.

Kako je onda moguće da je sudbina kosovskih Srba tako nevidljiva za nesumnjivi antifašistički nerv Mehe Omerovića? Jednostavno, niko nije na njihovoj strani, ni SAD, ni EU, čak ni njihova vlast, sa čijeg stola ovaj mali korisnik situacije hrani svoj apetit za preživljavanje – i svoj antifašistički nerv kao deo tog aparata – pa zašto bi onda i bio na njihovoj strani. Niko nije bio ni na strani Jevreja te jeseni 1938. godine, tokom Reichskristallnach-a, tek nešto zgražanja po evropskim novinama i povlačenje američkog ambasadora iz Berlina, doduše ne i prekid diplomatskih odnosa sa Nemačkom.

Ako je sudbina kosovskih Srba – žrtava albanskog i savremenog zapadnog fašizma – nevidljiva srpskim antifašistima, ako je, prema dokumentovanom zaključku Milorada Ekmečića, u katoličkoj Evropi nekadašnji antisemitizam zamenila današnja srbofobija („uvek se nova fobija javlja na osnovama ranijih fobija“), da li to znači da je ono što se danas zove savremenim antifašizmom svoj stav izgradilo isključivo na tome da bude na strani jačeg? Ako jeste, a po svoj prilici jeste, znači li to i da bi sudbina nemačkih Jevreja iz 1938. godine današnjim antifašistima bila jednako nevidljiva koliko im je danas nevidljiva sudbina kosovskih Srba? Da, jer su bili slabiji, kao i Srbi danas.

Ne govori Omerović zato uzalud da je savremena Evropa „sazdana na temeljima antifašizma“, jer za njega nije autoritet moralna snaga antifašizma, već ekonomska, politička i fizička snaga Evrope. Prema tom gledištu, neko toliko jak kao EU zacelo ne može biti s one strane civilizcije, kao što nije mogao ni Hitler, sve dok je bio jak. I tako smo, naravno, došli do poslednje inverzije: ono što je Evropa za našeg Mehu ostaće antifašizam makar pobila sve kosovske Srbe. Uostalom, to što su žrtve u redu je, ali, ako ih Evropa ne priznaje za takve, još će ispasti da su ginuli zasluženo, kao fašisti.

I otuda – naravno, Meho Omerović nije važan, on je samo jedan princip koji vidimo pred sobom – a prepoznajemo današnje samolegitimisane antifašiste kao nosioce jednog mentaliteta koji nikako nije mogao biti na strani Jevreja 1938, već tek od 1945, tek onda kad su postali jači. I, naravno, isto onako kako današnji antifašisti – kao svet koji nepogrešivo prepoznaje da bude na strani jačeg – ne prepoznaju život svojih sunarodnika u getu i aparthejdu, ne bi za njihovu sudbinu bio zainteresovan ni kad bi ih uterali u koncentracione logore, ni kad bi im pustili gas.

Jednom, kad se ovaj izglobljeni svet vrati u svoje ležište, setićemo se i toga koliko su neki antifašisti današnjice bili na strani fašizma.

Izvor: Novi Standard