Mekmaster – majstor ili šegrt?

Savetnik za nacionalnu bezbednost je moćna funkcija u Beloj kući. Dovoljno je znati da se među njenim nekadašnjim nosiocima ubrajaju imena poput Henrija Kisindžera, Zbignjeva Bžežinskog, Kolina Pauela i brojnih američkoj javnosti poznatih visokih američkih oficira i pripadnika političkog establišmenta. Mada formalno nemaju onu moć koju imaju državni sekretar (tj. američki ministar spoljnih poslova) i ministar odbrane, oni imaju tu prednost da su dovoljno blizu da mogu i po nekoliko puta dnevno da se viđaju sa predsednikom, što samo po sebi nosi ogroman potencijal uticaja na najmoćniju američku političku ličnost. Upravo je Kisindžer bio taj koji je tu mogućnost maksimalno eksploatisao tokom Niksonove administracije i dao toj funkciji težinu koja ona danas sa sobom nosi.

Njena važnost je dodatno potvrđena i činjenicom da je, u novouspostavljenoj Trampovoj administraciji, sa predsednikom koji je, zahvaljujući izbornom revoltu „obične Amerike“ koja živi između glamurozno-liberalnih istočnih i zapadnih obala, maltene banuo u samo središte američke političke moći izvan uobičajenog vašingtonsko-njujorškog političko-medijskog establišmenta, upravo Trampov prvi savetnik za nacionalnu bezbednost, general Majkl Flin, odmah fiksiran kao prva i možda najvažnija meta za odstrel od strane američke „duboke države“. I efekat je bio skoro trenutan. Rapidna (r)evolucija Trampove deklarisane spoljne politike je praktično počela ubrzo posle Flinovog uklanjanja. Flin je taj koji je aktivno, i na delu, zagovarao suštinsko otopljavanje odnosa sa Rusijom, u pravcu konstruktivne, uzajamno korisne saradnje po pitanjima od obostranog interesa, od borbe protiv islamističkog terorizma do smanjenja uticaja globalističkih struktura poput NATO i EU. A, s obzirom na Trampovo potpuno neiskustvo i nedostatak znanja na spoljnopolitičkom i diplomatskom planu, Flin bi čak imao i nesrazmerno veliki uticaj na američkog predsednika.

To, naravno, nije smelo da se dogodi. Glavni „filter“ ka predsedniku u domenu nacionalne bezbednosti morao je da bude uklonjen, odnosno zamenjen. Korišćenjem prljavih i potencijalno nezakonitih trikova kakvi nisu viđeni – bar ne javno – još od doba skandala „Vatergejt“ na početku 1970-ih (npr. nezakonitog prislušikvanja razgovora i puštanja tendenciozno odabranih delova istih u uticajne medije), Flin je primoran da podnese ostavku, navodno zbog „nedozvoljenih“ razgovora sa ruskim zvaničnicima, prvenstveno ruskim ambasadorom u Vašingtonu. Novi „filter“, odnosno praktično Trampov najvažniji „prozor u svet“ postao je, umesto Flina, još jedan general, i to aktivni – Herold Rejmond „H.R.“ Mekmaster. (Ako se vodimo starom izrekom nomen est omen, možemo čak doći do zaključka da tu, osim elemenata filtera, ima i elemenata nečeg još jačeg: na stranu prefiks „mek“, koji ima značenje „sin od“, „master“ na engleskom označava gazdu, vlasnika, poslodavca, majstora, glavnog…).

Za razliku od Flina, Mekmaster se, najblaže rečeno, nikad nije isticao željom za popravljanje odnosa sa Rusijom. Niti se, poput Flina, otvoreno protivio politici Obamine administracije koja je aktivno pomagala stvaranje Islamske države na zapadu Iraka i istoku Sirije. Naprotiv, Mekmaster je mnogo bliže stanovištima klasičnog neokonzervativnog jastreba: nepoverenje/otvorena netrpeljivost prema Rusiji i blagonaklonost prema islamizmu, pogotovo ako je u funkciji pragmatičnih američkih geopolitičkih i finansijskih interesa. Dovoljno je reći da je ultrajastreb senator Džon Mekejn bio oduševljen Mekmasterovim izborom. I do sada nije imao razloga da se pokaje.

Mekmasterova usta su puna hvale za „divne“ američke NATO saveznike. U isto vreme, Mekmaster je munjevito reagovao kad je trebalo, bez ikakvih dokaza, osuditi sirijskog predsednika Asada za navodno korišćenje hemijskog oružja protiv pobunjenika koji se bore protiv njega početkom aprila, i nazvati ga „masovnim ubicom“ – ali i optužiti Rusiju što navodno „ništa nije učinila“ da to spreči. Muzika za Mekejnove uši, pogotovo što je i Tramp suštinski, bar javno, usvojio Mekmasterove stavove. Ogromna pobeda za „duboku državu“, bez ikakve sumnje.

No, tako je kako je, i sada vredi pratiti šta će se dalje dešavati, kao i staviti pod lupu sve poteze i izjave koje će slediti. Jer, bez obzira na sve, i svetska i unutaramerička situacija je toliko fluidna, a sam Tramp dovoljno nepredvidiv i van šablona, da nije poželjno u ovom trenutku praviti dalekosežne zaključke i prognoze.

Jedna skorašnja epizoda nam može bliže pokazati s kim i sa čim trenutno imamo posla. Proteklog vikenda je, gostujući na američkoj TV mreži Ej-Bi-Si, Mekmaster dao zanimljiv uvid u svoj način razmišljanja, pa možda i iskustvo i zrelost. Vodila se diskusija u vezi Severne Koreje i mogućih američkih akcija prema njoj.

– Voditeljka: Da li ste istinski uvereni da možete da navedete Kinu da na bitan način izvrši pritisak na Severnu Koreju?

– Mekmaster: Pa, videćemo šta će se desiti. Ono što znamo je da su, upravo u vreme reakcije na masovno ubistvo koje je počinio sirijski režim, predsednik i prva dama priredili vanredno uspešnu konferenciju, samit sa predsednikom Sijem i njegovim timom. I ne samo da su uspostavili vrlo topao odnos, nego su posle toga zajednički radili na još nekim pitanjima. Zajedno su radili po pitanju Severne Koreje. Ali su takođe radili zajedno i po pitanju odgovora na masovno ubistvo koje je počinio Asadov režim, prilikom glasanja u UN. Mislim da je predsednik Si pokazao hrabrost u distanciranju od Rusa, zapravo od Rusa i Bolivijanaca. I sve se to dogodilo istog dana kada je predsednik Tramp ugostio generalnog sekretara NATO, koji predstavlja naše divne NATO saveznike. I mislim da je svet video, i oni su to videli i pomislili – pa kom to klubu želimo da pripadamo? Rusko-bolivijskom klubu? Ili klubu zajedno sa Sjedinjenim Državama, radeći zajedno na našim uzajamnim interesima i interesima mira, bezbednosti.

Na dodatno pitanje o daljim konkretnim postupcima po pitanju Severne Koreje, Mekmaster je pomenuo „ključne (američke) saveznike u regionu – Japan i Južnu Koreju pogotovo, ali i kinesko rukovodstvo“, i dodao da se ukazala „sjajna prilika za sve nas“ da se pristupi rešavanju severnokorejskog pitanja, gde bi se izbegla, ako je moguće, vojna opcija.

Šta je ovde zanimljivo? Mekmaster je očigledno slao, odnosno pokušao da pošalje poruku Kinezima da su u prilici da naprave „sjajan posao“ sa Amerikancima ako se 1. udruže sa SAD, maltene u ravni tradicionalnih saveznika poput Japana i Južne Koreje, i 2. ako se u isto vreme distanciraju od Rusa. S druge strane, pokušao je da Ruse navede na zaključak da su Kinezi navodno rešili da se polako okrenu ka Amerikancima, u očekivanju strateškog dogovora sa novom američkom administracijom i suštinskog zaokreta u odnosu na Trampovu predizbornu antikinesku retoriku, i, paralelno s tim, diskretno se distanciraju od rusko-kineske strateške saradnje, uključujući i pitanja od suštinskog značaja za Ruse, kao što je sirijsko.

Ovo, naravno, deluje poprilično, čak i iznenađujuće naivno. Jer, na prvom mestu, kako je primetio stari indijski diplomatski vuk, M.K. Badrakumar, Kina je, kroz zajedničko saopštenje BRIKS-a o Bliskom istoku od 12. aprila, podržala rusku poziciju iznesenu u Savetu bezbednosti UN. A na drugom, zajednički kinesko-ruski interes je i dalje nepromenjen: suprostavljanje svim novim-starim američkim pokušajima ka održavanju/obnovi jednopolarne hegemonije, koja nije u skladu ni sa ruskim ni sa kineskim nacionalnim interesima i težnjama ka multipolarnom svetu.

Još nešto što Mekmasteru možda nije jasno: Kinezi su, ostavljajući otvorenu mogućnost da će pomoći Amerikancima u rešavanju, odnosno bar smirivanju severnokorejskog pitanja – koje su sami Amerikanci sada stavili na vrh svoje međunarodne agende – sebe stavili u poziciju da, jednostavnije nego što su mislili, izbore ustupke u teškim trgovinskim nadgornjavanjima koja ih sa Amerikancima tek očekuju. Kinezi sada imaju nešto konkretno u čemu mogu da drže Amerikance za reč, odnosno argument protiv Amerikanaca u slučaju nekog novog radikalnog američkog zaokreta – čiji je svedok celokupna svetska javnost. A Rusi se tu svakako neće buniti, pod uslovom da rusko-kineski odnosi ostanu nepoljuljani. U tom kontekstu, Rusi se neće uzbuđivati oko kineske uzdržanosti pri nekom glasanju u SB UN.

Mnogi su, pre Trampovog stupanja na dužnost, bili ubeđeni da će američka spoljna politika ići u pravcu upućivanja „privlačnih ponuda“ Rusima zarad pravljenja jaza između njih i Kineza. Međutim, zbog žestoke antiruske kampanje koja je pokrenuta u Vašingtonu još pre nego što je Trampov mandat zvanično i počeo, nova administracija je krenula suprotnim putem, odnosno putem manjeg otpora, koji joj je, ako ništa drugo, dao mogućnost za predah. Bar do sledećeg zaokreta. Takav ishod je bio rezultat lako prepoznatljive, cinične neolibkon igre „nulte sume“, na kraju koje bi zapravo jedini pravi dobitnik bio nadnacionalni neolibkon establišment, na račun ostatka planete, uključujući i samog običnog američkog naroda, koji je glasao za nešto sasvim drugo.

Naravno, neuporedivo bolje i stabilnije rešenje bi bilo u obliku trojnog rusko-kinesko-američkog strateškog dogovora, koji bi mnogo više ličio na rusko-kineski “win-win” pristup, odnosno igru u kojoj svi mogu da pobede, jer se svačiji interesi uzimaju u ozbir. To bi, razume se, bila katastrofa za nepopravljive vašingtonske monopolariste, i oni jednostavno ne mogu da zamisle takav ishod. No, može biti da će srljanje u njihovom preferiranom pravcu u jednom trenutku, možda na vrhuncu neke krize koja preti da se pretvori u globalnu katastrofu – bilo u Siriji, na korejskom poluostrvu, u Ukrajini ili čak i Balkanu – pokazati da je takav put neodrživ a da je jedino put koji nude Rusija i Kina održiv, i da će upravo takva, ekstremno krizna situacija stvoriti mogućnost za prodor izvan matriksa globalističke duboke države.

Mali su izgledi za takvo jedno spasonosno rešenje – ali bi sada bilo krajnje neodgovorno uništiti i poslednju mogućnost da do njega ipak dođe. Zato će, koliko god dugo budu mogli, i Rusi i Kinezi pokazivati strpljenje i fleksibilnost, čak i prema ne samo agresivnim već i pomalo naivnim vrstama razmišljanja i delovanja poput onih koje je H.R. Mekmaster, pomalo šegrtski, upravo pokazao.

Izvor: Fond Strateške Kulture