Меркелова је Вилхелм II а не Бизмарк

Немачка мора да преузме вођство у Европи. Ми смо за то предодређени. Не због наше величине, већ, пазите сада ово, због наше историје! Херфирд Минклер, омиљени политиколог немачких неокона, творац је ове генијалне идеје. Минклер каже да је огромна кривица којом је Немачка себе оптеретила у прошлости учинила нашу земљу „рањивом“. И додаје: „Хегемон свестан своје рањивости и који пажљиво мери сваки свој корак никада не може да наступа као хегемон.“

Грчка криза показује да је то потпуна будалаштина. У ствари, Немачка већ дуго наступа као учитељ и старатељ Европе. Сећате ли се када је било немачко уједињење? У тако кратком временском периоду смо много тога научили о себи. Ко год је поверовао да смо ми сада на страни добра, требало би мало да се замисли.

Ишчашена аргументација неонационалисте Минклера показује како сналажљиво и квазинаучно наш немачки господар оправдава своју политичку амбицију. Немачка не разуме стварност и заборавља своју историју. Билд је недавно упоредио Ангелу Меркел са Бизмарком. Али она није Бизмарк. Прикладније би било поређење са Вилхелмом Другим.

Јадан је онај народ који изабере владу без благослова Ангеле Меркел. Октобра 2011. грчки премијер Јоргос Папандреу је намеравао да одржи референдум. До референдума није дошло, његови људи су га сменили. Али тек када су видели да је Немачка полудела од беса. Чим смо сазнали за Папандреуове намере, зауставили смо исплату помоћи Атини – зато што нам се може. Ангела Меркел је тада лично формулисала питање које би се поставило грађанима Грчке у случају референдума.

Немачка током еврокризе наступа са кајзеровском надменошћу. Сви знају за немачку великодушност и грчку назахвалност. На пример, бајка о 35 милијарди евра инвестиција које су повериоци понудили похлепном Ципрасу. Велт ам Зонтаг нам доноси наслов: „Атински повериоци су радили савршено.“

Међутим, овде није реч о великодушности поверилаца, већ о новцу из структурних фондова Европске уније. Свака држава има на то право, када је у стању да покрије 15 одсто суме коју узима из фондова. То Грчка себи не може да приушти. Ангелу Меркел хвале за обећање које то није и које Грчка не може да приушти.

Свеједно. Све можемо да улепшамо као Зидојче Цајтунг: „Еврогрупа стално нуди уступке Грчкој, последњи је смањени захтев за примарни буџетски суфицит од само 1 одсто БДП.“

Тачно. Један процент ове, али зато два процента следеће године, а три оне тамо. То коментатор из СЗ не спомиње, нити се пита како младима у Грчкој објаснити да и наредних неколико деценија морају да отплаћују дугове својих родитеља.

То грађани Немачке никада нису морали да раде. Француски економиста Томас Пикети је на то подсетио: „Немачка је идеалан пример земље која никада није отплатила своје дугове. Ни после Првог, а ни после Другог светског рата.“

Одавно су економисти који се не придржавају догме штедње показали пут за излазак из кризе: државни дугови не морају да се отплате. Мешавина инфлације, посебних пореза на приватну имовину и отписа дугова решиће проблем. Пикети објашњава: „Европа је основана на опросту дугова и инвестицијама у будућност.“ А не на Меркелиној протестантској идеји вечног искупљења.

Један од циљева европских интеграција био је и зауздавање Немачке. Полако схватамо да упозорење на поновно буђење мрачног немачког национализма и није било тако необично. Европске државе које заједно са Ангелом Меркел уништавају Грчку можда ће једног дана то зажалити.

Себастиан Хафнер је написао да је најстрашнија ствар у немачкој историји то што је немачки Рајх „готово од самог почетка срљао у катастрофу. Његова све већа и непредвидива жеља за моћ створила је свет непријатеља који су га на крају уништили“.

Извор: Spiegel/Пешчаник