đorđe vukadinovićКо се мача лати, од мача и страда“. Иако, разуме се, далеко од тога да је нешто драматично „пострадао“, остаје ипак утисак да је Александар Вучић, који је тему реконструкције владе отворио и форсирао готово пет месеци, и њоме витлао као неком врстом мача над главама коалиционих партнера и својих страначких сабораца, на крају из ње изашао нешто слабији него што је био пре него што је у ту причу ушао.

Дилема је само да ли се „први потпредседник“ (којег колеге у влади већ одавно, скраћено и тачно, зову напросто „Први“) само тренутно преиграо и префорсирао, или је ово наговештај његовог преласка зенита и почетка промене односа снага.

А позиција се чинила готово апсолутно добитна. Захтева се радикална реконструкција владе ради њеног бољег функционисања, а заправо се жели радикална промена односа снага и ресора у сопствену корист. А ако партнери на то не пристану – ето „објективног“ повода за пад владе и нове изборе на којима би СНС и њен лидер капитализовали свој високи рејтинг. Па где је онда запело? Пре свега, ствар је предуго трајала и с временом постајала све провиднија. А у неком тренутку је постало јасно и то да је претња ванредним изборима Вучићев прилично неуверљив блеф, поготово када су се против њих изјаснили и у Бриселу и Вашингтону. И када је против избора врло експлицитно устао и Томислав Николић и практично отворено подржао Ивицу Дачића у причи о реконструкцији.

Другим речима, испоставило се да је Вучић, чија је моћ у претходних годину дана расла готово геометријском прогресијом, први пут морао мало да се повуче – и да су, упркос великом труду да се то медијски забашури (велики наслови: „Вучић спасао владу“), сви видели то његово повлачење. Тако је Дачић – макар за овај пут – вешто ескивирао спремљену замку.

Нема сумње да Вучић до даљег остаје главни српски  политички фактор, у чијим рукама ће се и даље налазити и највећи нож и највећа погача. Али, сем уколико у наредним данима не уследи још неки драматичан обрт, може се рећи да ипак највероватније више неће бити онолико доминантан колико је то био пре само неколико седмица.   

tomislav-nikolic-ivica-dacic-1351633254-224929

Пре свега, ова ситуација је означила и неку врсту политичког повратка Томислава Николића, који се након неславне епизоде са предлогом косовске Платформе од које се влада фактички дистанцирала био прилично повукао и ограничио на претежно протоколарне функције и бочну подршку косовској политици владе.    

Такође, чини се да је Вучић, као и многи пре њега, потценио Дачићев осведочени инстинкт за самоодржањем, али и – што је много важније – (не)спремност странаца (читај, Запада) да му допусте да након брзих превремених избора преузме апсолутну власт. Они више воле да имају два или неколико политичких актера који се међусобно боре и надмећу за њихову наклоност, него да све препусте у руке једном, ма колико он лојалан, конструктиван и кооперативан био.

Ако Вучић тога већ није био раније свестан, сада је могао да се увери. А могао је то да види и на примеру Бориса Тадића, који је тамо крајем 2008. и почетком 2009. такође био на врхунцу моћи и популарности (рејтинг висок, опозиција у расулу, идилични односи са међународним факторима) и који се такође ломио да ли да ту популарност капитализује расписивањем ванредних парламентарних избора и тако се ослободи или СПС-а или Г17, а можда чак и једних и других, и самостално – уз помоћ мањинских странака – формира владу. Није то учинио, између осталог, и зато што су странци били против тога. А и Дачић и Динкић су му у то време нападно и усрдно исказивали своју лојалност.

Наравно, имала је ова реконструкција и других ефеката. Дословно хиљаде текстова и стотине насловних страница посвећених бескрајним спекулацијама и лицитацији на тему ко остаје, а ко одлази, то јест, испада из „куће великог брата“ у Немањиној потпуно су и физички испунили медијски простор и у други или трећи план гурнули све остало – од свакодневних поскупљења до имплементације Бриселског споразума . Узгред, камо среће да су се српски медији упола тако детаљно и минуциозно бавили узроцима и последицама Бриселског споразума са Приштином, а не да о току и детаљима тих разговора врло често морамо да се информишемо из страних, или чак приштинских извора.

Шта је још ново? Дачић је први пут после годину дана показао одлучност и деловао као (скоро!) прави премијер. Онај ко избаци Динкића из владе свакако може да рачуна на макар неки поен у бирачком телу – тиме је Дачић добио ветар у леђа да без већих потреса може реконструисати своје потпредседнике, а малчице је поправио и негативан биланс у самеравању са Вучићем.

vucic-ivica-dacic-mladan-dinkic-1374842510-343235

Дакле, Дачић је политички профитирао (што, опет, не значи и да је решио све своје проблеме), без обзира што је буквално сахранио свој „коалициони капацитет“ и без обзира на више него умесно питање које му и УРС и СНС ових дана постављају – како то да је пре годину дана Динкић био толико важан и добар да Дачић без њега ни по коју цену није хтео да уђе у владу, а данас је, пак, тако црн да Дачић са њим неће ни по коју цену у влади да остане?

Највећи цех је, за промену, платио Млађан Динкић и његов УРС, који је испао нека врста жртвеног јарца и чијом политичком кожом је плаћена ова – по свим индицијама – привремена и неискрена обнова коалиционог завета између СНС-а и СПС-а. То обично тако и бива, најпре страда најслабији тријумвир, пре него што се за гушу дохвате двојица главних. Тешко да ће за Динкићем и УРС-ом ико зажалити, али је ових дана ипак било напросто мучно гледати бројне ликујуће епитафе, „храбре“ текстове, изјаве и ограђивања од Динкићевог лика и дела оних који су годинама са њим дували у исту тикву.

Да ли ће односи у влади сада бити бољи? То је врло мало вероватно, јер ни до сада ти односи нису били лоши због анимозитета између Мркоњића, Обрадовића, Петковића, Сузане Грубјешић и Алисе Марић, већ је шкрипало у самом врху. А тешко да ће сада, након једне Дачићеве (полу)добијене рунде, шкрипати мање. (Напротив. Већ се обнављају прозивке Дачића за везе са Шарићима и „Мишом Бананом“.) Не значи да ће зато што сада унутра има мање партнера бити и мање сукоба. Само ће разлаз, када до њега дође, бити отворенији и беспоштеднији. И, разуме се, једнако мутан, непринципијелан, мучан и личан као и до сада.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Мир или крхко примирје?

* Обавезна поља