Мистерија Вучићевог „унутрашњег дијалога“

Што више, као дрво, растемо у вис ка небу, кроз вјетрове и кишу ка Богу, тим дубље морамо понирати коријењем кроз блато и подземне воде ка паклу’

(Милорад Павић, Хазарски рјечник)

Након мог последњег обраћања аудиториуму преко НСПМ-а где сам тврдио да је од ‘ново-вучићевих’ времена, ерго (дакле) од сада, у Србији све зацртано за следећих пар деценија и да се, ipso facto (самим тим) нема више што, ни о чему, писати, стигле су ми бројне реакције стотине читалаца како на споменутом сајту тако и на мом приватном мејлу. Углавном, речено ми је да се има и даље о чему писати, да није све тако црно као што тврдим и да не смем одустати од даљње борбе, а све са оним познатим призвуком: ‘Нада умире последња’.

Посебно сам, међутим, био замољен да објасним значење ‘унутрашњег дијалога’ (internum dialogus). Та ЊЕГОВА синтагма, спој онтологије, феноменологије и трансценденције, као да је изишла из Делфијског пророчишта, а која је највеће српске мислиоце сконцентрисане у САНУ ставила на Танталове муке јер ни они нису схватили о чему се заправо ради.

Ја сам, наравно, као паметница, одмах знао о чему се ради. И тада ми се поставила хамлетовска дилема: ‘писати или не писати’, али ме је коначно дирнуо апел мојих читалаца којима мој нарцисоидни его није одолео. Вјерујући такође да медијски простор треба ослободити од вишемесечних узалудних дискусија (vanus disputatios), одлучио сам да се ипак огласим тим поводом. Повео сам ‘internum dialogus’ са својим алтер его-ом унутар моје подељене личности, и дошао до следећег закључка (‘conclusio’) чији аналитички когнитивни ток преносим у целини.

I come in peace (‘Само да рата не буде’)

Говорећи о ‘интерном дијалогу’, ЊЕГОВ формирани ментални склоп миротворца ставио је у први план основну поруку Исуса Криста: ‘Долазим у миру’.

И ништа нас не може од тога одвратити, тврде његови фанови, мировњаци. Притом вам пружамо, вама америма, натовцима, овк-овцима и сличнима, не само леви и десни образ, него и читаву земљу. Можете нас бомбардовати, клеветати, одузимати нам територије, уцењивати, продавати органе убијених Срба, итд., ми ћемо вас и даље волети и на сваку вашу ружну реч узвратити са десет лепих.

А што се тиче преговора о Косову, можете нас игнорисати до бесвести, створити вашу војску, терати и убијати преостале Србе, уништавати цркве и самостане, правити погроме (2004.), експлоатисати тамошња рудна богатства; ми ни због икаквих ваших злочина и провокација нећемо ратовати. Издржаћемо са таквим ставом све дотле док ви не схватите да сте били дубоко у криву, док се не покајете, пређете на православље и не почнете с нама акламовати: ‘Косово је Србија’.

Све у свему, нећемо ратовати јер, између осталог,  и за то, што немамо више деце за такве ствари; побили сте их за време бомбардовања 1999. године.

‘Сматрам да Картагину ипак треба уништити’

Ви ћете драги читаоци приметити да ово што сам до сада причао нема никакве везе с ЊИМ ( и нема), да сам се мало занео и удаљио од главне теме. Зато се, извињавајући се, враћам ‘унутрашњем дијалогу’ у ЊЕГОВОЈ интерпретацији.

1. ЊЕГОВ мисаони пут (sententiosus itineris) је у задњих пар година кристално јасан и своди се на : ‘Ceterum autem censeo Carthaginem esse delendam’ што би у слободном преводу значило: ‘Даћемо Косово за улазак у Европу’. А  Балашевић би притом рекао: ‘Важан је принцип, све су остало нијансе’.
2. Овог пута, нијансе (‘varieta’) ипак имају неко значење.
3. Ту има једна мала противуречност. Пошто је ОН најједнакији међу првима ‘(primus inter pares), а нема нигде ‘првих’, сви су шесторазредни, ОН лично, никада, ни са ким, није у могућности да води дијалог. И када би покушао, свакако га нико не би разумeо јер је ЊЕГОВА мисао нешто највише (‘nec plus ultra’), а поготову га, у овом часу, не би разумели Срби (ОН: ‘Иако Срби још нису спремни, желим да, успркос њима, кренем новим путем у вези Косова’).
4. Познавајући га, чим ОН апелује на дијалог, то значи да је већ одлучио оно што ће коначно бити, што ће ЊЕГОВИ гласоговорници (министри, аналитичари, НВО и слични) убрзо разгласити преко медија, а народ, судећи по досадашњој пракси, акламацијом потврдити.

Прелазим на суштину

Након евоцирања ЊЕГОВИХ личних карактеристика, остаје да се види које је значење ЊЕГОВОГ ‘новог пута’.

1. Овом приликом, то не може бити једноставно продавање магле (‘venditio nebulae’): ‘Даћемо Косово за сретну европску будућност’ (‘futurum Europaeus’).
2. Треба дакле нешто дати, а за узврат, тако да народ то види, нешто и добити, а да се територијално гледано, ништа не мења, да све буде, као и сада. Да буде вук сит и коза цела (да буду задовољни Албанци, Срби и НАТО хуманитарни налогодавци).
3. Ерго, једино логично значење ЊЕГОВОГ позива на ‘унутрашњи дијалог’ је да се да Прешевска долина у замену за северни део Космета до Ибра.

ОН мисли, да би се тиме све решило: Албанци не би више били српски проблем, границе југа Србије би се стабилизовале, косовски мит би полако пао у заборав, задовољила би се ‘међународна заједница’ (‘communis internationalis’), а пут у Европу би био слободан.

Мене лично хвата нелагодност поводом оваквог решења. Има једна латинска пословица која гласи: ‘Ex iniuria ius non oritur’ (‘Из неправде не изниче правда’). Међутим, сасвим искрено, волео бих да се овог пута варам јер овај уврнути свет понекад свашта може да изроди.

Извор: НСПМ