Мит о рату и миру са Украјином

Савременог руског човека, који је физички преживео и психички преживљава читав низ догађаја с краја 20. и почетка 21. века, изузетно је тешко било чиме зачудити; никакав сценарио будућности за њега није потпуно искључен. Могуће је замислити најразличитије нереде, револуције и ратове, у најчуднијим конфигурацијама савезника и противника, и у сваком новом догађању само се препознају раније популарне фантазије и антиутопије. Инваријанти Трећег светског рата, који само што није наступио, или је већ почео, или већ одавно траје, има тако много, да се сваки конфликт доживљава као „сарајевски пуцањ“, а сваки политичар претендује на скромну улогу Гаврила Принципа или Франца Фердинанда.

И када је реч о вероватноћи да Русија с неким ратује, практично свака земља на њеним границама и свака држава на свету може се показати као њен главни непријатељ. Па ипак, у руској свести, толико искушаваној геополитичким и постмодернистичким играма, постоји једна варијанта таквог рата која се искључује. Притом, што више чињеница сведочи о неизбежности баш те варијанте, тим више се руски ум њој супротставља. То је рат са Украјином. Рат Русије са Украјином чинио се немогућим – „њега не може бити зато што га није било никада“.

Једва да је потребно објашњавати разлоге те категоричности: у саморазумевању Русије Украјина је увек била неодвојив део руског идентитета, као Поволжје, Урал или Сибир, и сви покушаји Украјинаца да себе прогласе нечим посебним од Русије сами Руси су примали као помало дивљу, бесперспективну детињарију. Кад Русија призна да „Украјина није Русија“, она просто престаје да буде Русија – то је кључ схватања руско-украјинских односа са руске стране. Због тога, чак и ако се одједном догоди „рат Русије и Украјине“, руска свест ће на сваки начин избегавати такву формулацију, замењујући последњу реч најразличитијим метафорама и еуфемизмима.

ПУТ КА ШИЗОФРЕНИЈИ

Међутим, победа Евромајдана и Руско пролеће као одговор 2014. очигледно показују да је рат између Руске Федерације и државе Украјине потпуно могућ, и питање није толико колико је тај рат неизбежан, него колико је неопходан. За руску самосвест, већ упознату са различитим изазовима, то је страшан испит, који се може савладати само посредством врло озбиљних гносеолошких напора. Ако признајеш да ти је рат објавио део тебе, онда ни тебе као целине више нема, и то је пут ка шизофренији. Ако се сагласиш с тим да део тебе никада није ни био твој део, то је пут ка потпуном одбацивању самог себе. У оба случаја то је за Русију самоубиствено – и признати Украјину као непријатеља, и признати је као посебну земљу, аутономну у односу на Русију.

Присталице украјинске самосталности могли би да славе, схвативши ову виртуелну замку, у коју су притерали Русе, али су се у односу на Новорусију и сами нашли у потпуно неилузорној замци, која је украјинској самосвести у лице треснула аналоган огледални изазов.

Главна тајна „искушења украјинством“ за руску самосвест састоји се у прихватању савремене Украјине као нечега од почетка целовитог, јединственог и недељивог, док је данашња Украјина у ствари образац вештачке, измишљене неорганске творевине. Због тога је апсолутно бесмислено односити се према таквој Украјини као према јединственом субјекту и немогуће је било какво самоопредељење Русије према таквој Украјини као према „непријатељу“ или „пријатељу“. То што ми данас називамо „Украјином“, то је само врло колебљива државна творевина, која наслеђује вештачке совјетске границе и укључује у себе неколико етнокултурних светова – друкчије речено: неколико Украјина. У складу с тим, не треба мешати земљу Украјину, то јест историјску Малорусију, и државу Украјину, то јест конкретну политичку организацију с центром у Кијеву. И зато, ако је данас могућ неки рат са Украјином, то неће бити рат са земљом Малорусијом, лишеном било какве политичке субјектности, него рат са специфичном државом под фирмом „Украјина“, или прецизније – с конкретним политичким режимом, који није способан да контролише државу коју је окупирао.

Такво суштинско разликовање опасно је за евромајданску власт у свим облицима, и због тога је та власт пре свега заинтересована да свима наметне свој монопол на бренд „Украјина“.

Дакле, никаквог рата између Русије и Украјине у прецизном смислу те речи нема и неће бити, па је тражење одговарајућих метафора и еуфемизама са сваки случај оправдано. Међутим, рат Русије и евромајданске власти у Кијеву апсолутно је реалан, тим више што одавно траје. У том смислу су сви разговори о „примирју“ и „цивилизованом дијалогу“ крајње наивни, јер не урачунавају изворну русофобску суштину Евромајдана, позваног да коначно ликвидира сваку појаву руског фактора у Украјини.

РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ 2004. и 2014.

Овде треба напоменути да знаменита украјинска самосталност није изборена као резултат неког национално-ослободилачког покрета, као што би неки волели да мисле, него једноставно тако – као поклон. Као и друге совјетске републике, УССР је стекла своју независност 1991, са два три покрета пера остарелих комунистичких функционера, без икаквих назнака револуционарне романтике, толико адекватне таквом историјском тренутку. Многи људи нису ни схватили шта се у ствари десило, осим тога што су на државним установама замењене заставе и рубље преименоване. За украјински национализам, као, уосталом, и за све друге антируске национализме бившег СССР, тај догађај је у ствари донео дубоку трауму – добити слободу без победе. Двосмисленост онога што се догодило лебдела је над украјинским национализмом, којем је био неопходан мит о победничкој националној револуцији – која не само што није победила, него није чак ни почела. Међутим, постојање независне Украјине, која влада огромним територијама историјске Русије, тражило је идеолошки ослонац. Због тога та држава није имала нити може имати другог пута осим неговања своје антирускости. Може то да звучи непријатно, али је чињеница – савремена држава Украјина програмирана је на русофобију, и чим се од случајног дела СССР почела претварати у нови геополитички пројекат, то се показало као антируски пројекат, друкчији није ни могао бити.

У одсуству јасног фундамента, сав украјински идентитет формирао се на негативан начин – одрицањем руског, тако да чак ни релативно умерени председник Леонид Кучма, који је на изборима победио као проруски кандидат, није нашао никакву бољу националну идеју за Украјинце него што је лозинка „Украјина – то није Русија“. Недостајало је само једно – сам чин националне револуције као тачке ослонца историософског мита, и баш то је требало компензовати Мајданом 2004, али су се вође тако брзо посвађале да се он претворио у још једну обичну смену власти, коју је тако лако прихватио Јанукович да је лик револуције опет изостао.

Али то што се није десило на Мајдану 2004. достигнуто је Мајданом 2014 – у држави Украјини коначно се догодила револуција, по свим жанровским канонима, све до „протеривања тиранина“ и онога: „јести сопствену децу“. Ето какво је значење евромајданског преврата: он је украјинским националистима дао баш ону победу без које је некад поклоњена слобода била тако мучна и двосмислена. Као резултат, историософија украјинског национализма стекла је своје кључно збивање и антируски „пројекат Украјина“ добио је нови дах. Таквој Украјини сада је неопходна не само култивација своје самосталности, него и више – експанзија, не само у идеолошком самозаснивању него и у наметању своје идеологије свима наоколо.

За Русију ова збивања значе само једно – да се никаквим уговорима и заклињањима на мир и пријатељство украјински режим не може успокојити. Ако се Мајдан 2004. поносио својом бескрвношћу, Мајдан 2014. храни се крвљу проливеном у Кијеву, Одеси, Славјанску… Антируски „пројекат Украјина“ прешао је у фазу интензивне реализације и више не скрива своју суштину. У таквој ситуацији ми можемо тренирати дипломатичност и политкоректност колико год хоћемо, можемо демонстрирати мирољубивост и топло-хладну дистанцу од свих страна у сукобу, али морамо знати следеће: под брендом „Украјина“ сада наступа антируски терористички режим, који адекватно изражава суштину украјинске државности. И, док он постоји, никаквог мира у Украјини и на њеним границама с Русијом неће бити.

Извор: Свободная Пресса/Нови Стандард

Коментари

Један коментар на Мит о рату и миру са Украјином