У једном недавно објављеном тексту Славој Жижек је установио да се у америчкој политици уз огромна трвења појављују четири политичка блока. До тога долази цепањем досадашња два пола америчке политике: Републиканске и Демократске странке. По Жижеку, републиканци се тако деле на републикански естаблишмент („центар”) и десне популисте (Трамп), док је код демократа присутна подела на демократски естаблишмент („центар” – Клинтонови и њихови деривати) и демократске социјалисте (Сандерс). Реч „центар” сам у претходној реченици ставио под наводнике зато што се ради о једној политичкој манипулацији, будући да када демократски и републикански естаблишмент себе назива „центром” онда се тиме сугерише да њихову политичку позицију карактерише некаква уравнотеженост, разборитост, рационалност, насупрот „екстремној” левици и десници, која је разуме, „екстремна”, „фундаменталистичка”, „ирационална” и сл. У стварности, позиција републиканског и демократског естаблишмента је позиција наднационалне олигархије која данас доминира земљама Запада, претварајући их у оно што сам у својим књигама Црњански Мегалополис и Књижевност и коментари назвао Мегалополисом.

Шта је Мегалополис? Укратко, то је систем на чијем се челу налази олигархијска мањина која располаже енормним материјалним богатством. Она је супротстављена већини која сиромаши. Између олигархије и већине становништва налази се танки слој олигархијског чиновништва који живи „нормално” (тј. има нешто већи стандард од већине), али је у паничном страху, јер зна да такав статус дугује само и једино милости олигархије и њеној потреби за људском бафер зоном која ће је делити од осиромашене и понижене већине. Управо зато, такво олигархијско чиновништво није никаква самостална средња класа која је раније релаксирала опозицију између екстремно богатих и сиромашних. Ради се, просто, о групи људи преко којих олигархија влада и управља већином: она је своју неслободу заменила „успехом”.

Да би олигархијска мањина владала већином, потребно је испунити неколико услова: прво, треба некадашњег грађанина полиса/државе претворити у кентаура који ће истовремено бити и роб и потрошач: роб зато што ће радити онолико дуго колико му се каже, и то не само један посао, већ и два ако треба, да би у слободном времену све што заради трошио на робу и уживања. Да би се извело ово претварање потребно је уништити процес образовања, и то тако што ће се смањити или укинути они предмети који развијају осећање за целину и вештину критичког суђења, да би се на њихово место поставила функционална знања (тзв. „пракса”) односно предмети у којима ће робови учити да обожавају идоле олигархијског друштва, дакле богате & познате. Конкретно: у Шведској је предложено да се у школама прекине са предавањем историје пре 1800. године; на једном америчком колеџу је укинут је курс из историје (западне) уметности, али се зато рутински држе курсеви посвећени звездама шоу бизниса; код нас, деца слушају најмањи број часова матерњег језика и књижевности у целој Европи, али ће зато ускоро од трећег разреда основне школе учити да програмирају. Вероватно зато да би се у средњим школама и на факултетима лакше испрограмирала.

Такву заглупљену већину потом треба изделити на међусобно завађене групице: жене је потребно супротставити мушкарцима, децу родитељима, унуке декама и бакама (феномен тзв. герантолошко насиље), хомосексуалце хетеросексуалцима итд. У Србији имамо поделу на тзв. Прву и Другу Србију, где ову другу, сем мањине локалних плаћеника (којима се хонорари перу кроз књижевне награде) чини и један заведен свет, који још увек верује да се покорност на крају исплати: на крају се међутим, догоди то да децу послушно пошаљу у иностранство, а они заврше у старачким домовима у отаџбини коју не подносе.

Описана тактика олигархије није нимало оригинална: они се само држе Аристотеловог рецепта за одржавање тираније по коме „треба учинити све да људи што мање упознају једни друге, јер међусобно познавање рађа међусобно поверење”. Најкраће речено, уместо повезивања, људе треба удаљавати једне од других.

Ослонац Полиса, односно државе, чине политички самосвесни грађани тј. средња класа која онемогућава најбогатије да своју економску моћ преточе у политичку (тј. да постану олигарси). Када се то ипак догоди, добијамо Мегалополис који грађане претвара, мањим делом, у своје покорне, уплашене службенике, а већим делом у осиромашене, међусобно завађене робове-потрошаче. Мегалополис, то је дакле, позиција олигархијског естаблишмента.

Понижена већина осећа како губи достојанство, прво зато што наслућује да је лишена права одлучивања, иако излази на изборе (феномен „постдемократије”), а потом и зато што схвата да богати постају све богатији, а да она сиромаши.

Укратко: она осећа неправду.

Француска, социјални протести из 2009. године – Фото: Бено Тесије/Ројтерс

Бунт против Мегалополиса грана се у два одвојена смера управо зато што се достојанство губи на два начина: политички и економски. Зато и постоје „десни” и „леви” бунт. Такозвани десни бунт или „популистички” како га зову, наводи људе да траже обнову важности националног идентитета, јер верују да ће им национална држава повратити достојанство тј. да ће њихов идентитет поново имати важност. Тако добијамо Трампов мото America First. Такозвани леви, социјални бунт, тражи прерасподелу друштвеног богатства, тражи социјалну правду, тражи економско достојанство. (То је Сандерсова позиција у Америци.)

Олигархија се против „десног” бунта брани стандардним средствима: оптужбом за „национализам”, „хомофобију”, „мизогенију”, „фашизам” итд. а када се ради о страним земљама које желе да одрже свој суверенитет, методе варирају од војне акције до санкција: треба, наиме, грађанима тих земаља показати да се слобода не исплати. Против „левог” бунта, брани се психологизацијом сиромаштва, преко тзв. „индустрије самопомоћи” која своје несрећне кориснике учи да се свет дели на „успешне” и „губитнике”: први су то зато што су веровали у своје снове и напорно радили; други су то зато што нису следили своје снове и нису напорно радили. Овим и сличним будалаштинама, желе да вас увере да је проблем у вама, а не у систему (Мегалополису).

Мора се признати, олигархија се успешно брани и против напада са „десна” и напада са „лева”, будући да увек може да их усмерава и једне против других. Тако никога не треба да зачуди да неке квази-комунистичке сајтове у Србији финансирају неолибералним новцем: на тај начин се такозвана „левица” пре свега усмерава против националног идентитета. Класна борба ће наводно, на ред стићи касније (дакле, никада, јер то неће имати ко да финансира).

Прави проблем за олигархију настаје, онда када се „леви” и „десни” бунт повежу као природни савезници. Кажем природни, а не тек тактички или механички. Наиме, заиста није тешко закључити да су национално/политичко достојанство и економско достојанство повезани. Ако суверенитет има неког смисла, има га зато да би произвео праведно друштво, а то значи и друштво у коме влада социјална правда. Ако неко жели да ужива у социјалној правди, онда мора да призна да она није могућа у несувереном, неслободном друштву које постоји само зато да би се наднационална олигархија још више богатила.

Разуме се, на ово природно савезништво између националног и економског достојанства и правде, Мегалополис ће одговорити подсећањем на национал-социјалистичку природу нацизма и на факт да је Мусолини почео као социјалиста. За будале, то ће бити довољна аргументација. Али за људе који имају пристојније знање националне интелектуалне традиције ово неће бити аргументи, већ обична подметања. Наиме, веза између националног и социјалног достојанства не мора бити нужно нацизам или фашизам. То потврђује позиција двојице великих српских интелектуалаца, с почетка и краја 20. века.

Први је Јован Скерлић, једна од најпроминентнијих фигура Краљевине Србије пре Великог рата. Скерлић је почео као социјалиста, али је онда прешао у редове Самосталних радикала: његова позиција се описивала, наоко парадоксално, као левичар на десници и десничар на левици. Међутим, Скерлић је само разумео да је правда, па и социјална, немогућа без државе, која је опет немогућа без патриотизма, коме пак, прети опасност да постане банални шовинизам (мржња) уколико се не оплемени вољом за правдом. Па тако и социјалном правдом. А Скерлићу је било стало до правде.

Скерлић је умро непосредно пре почетка Великог рата и у тој чињеници има неке симболике. Српско грађанство између Првог и Другог светског рата није обратило пажњу на социјалну правду и није га повезало са националном слободом. Зато је једним својим делом нестало, а другим делом постало покорно стадо ЈБ Тита: оно је привремену социјалну правду платило трајном националном издајом. Зато је један од српских комуниста и могао да призна тужну истину: српски комунисти су издали српски народ (као што га је издало и српско грађанство између два рата). До тог закључка је дошао и Борислав Пекић, други велики српски интелектуалац, када је себе пред крај живота политички одредио као десног социјалдемократу. У тој одредници се поново спајају брига за државу и нацију, са бригом за правду, па и социјалну правду. Те две ствари су за Пекића биле неодвојиве, као и за Скерлића. За разлику од Хитлера и Мусолинија који су левицу и десницу спојили да би појачали расистичко-империјалистичке амбиције Немачке и Италије, Скерлићу и Пекићу је спој левице и деснице био потребан само због правде. То је оно што нас разликује од њих.

Олигархију и Мегалополис зато треба напасти правдом. Моћ правде је оно што олигархију највише плаши, јер није праведно да мањина има скоро све, а већина скоро ништа. Чак ни своје цркве и манастире. То се добро види сада, у Црној Гори, где локални вазал наднационалне олигархије, има пред собом народ који зна да је правда на његовој страни, исто тако добро као што зна коме припада манастир Острог, али и остале богомоље Српске православне цркве. А то знају и локални службеници поменутог вазала, који су добро (наравно, за локална мерила) плаћени за своју покорност.

И сасвим сигурно, није им пријатно због тога.


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Моћ правде

* Обавезна поља