У роману Понор, у ком Владимир Волков приповеда о страдању Срба у рату у Босни, један од ликова, Чика Змај, издавач, каже: „Књиге су темпирне бомбе, пале са закашњењем; али и то је предвиђено.“ За лик Чика Змаја Волкова је инспирисао Владимир Димитријевић, оснивач и власник издавачке куће „Л’Аж д’Ом“, која је, у Француској, због књига које је објављивала, дајући глас француским и српским ауторима који су показивали друго лице медијске „истине“ о распаду Југославије, закуцана на стуб срама на ком је било ко, било када, могао да је шутне, пљуне, понизи… без икаквих последица.

Метафора о књизи као бомби потврдила је свој смисао на православни Божић ове године, изласком књиге Камиј Кушнер, која је за само недељу дана продата у 250.000 примерака. Фамилија гранде баца светлосни топ на микрокозму главних перјаница демократије, хуманизма и феминизма левичарске буржоазије Сен Жермен де Преа, породица Диамел, Кушнер и Пизје. Тема ове осветничко-исповедне прозе су педофилија и инцест, а главни актер је Оливије Диамел, очух Камиј Кушнер.

Адвокат, мајка двоје деце, после тридесет година кошмара, десет година психоанализе, након смрти своје мајке, 2017. године, Камиј Кушнер у тајности пише причу о свом одрастању у крилу буржујске интелектуалне левице, њеним буђењима из кошмара и поновним успављивањима, о растрзаности између бескрајне љубави према мајци и очуху, који је, због одсутног, био њен прави отац, о збуњености и неодлучности да именује и проговори о перверзијама чији су сведоци и жртве били она и њен брат близанац Антоан, који у књизи носи име Виктор. Остали ликови носе своја права имена.

Архитекта буржоаске левице

Оливије Диамел је политиколог, председник Националне фондације Факултета политичких наука, председник престижног клуба владајуће елите „Сјекл“ (Столеће), близак Социјалистичкој партији и једно време њен делегат у Европском парламенту. Од најпрестижније француске Велике школе политичких наука, фабрике француске политичке елите, готово искључиво леве оријентације, направио је средиште своје моћи. Захваљујући мрежи чији је архитекта био сам, утицај који је имао је немерљив. Политички аналитичар на неколико главних радио и телевизијских канала, редовни гост политичких емисија и дебата, уважени универзитетски професор и ауторитет уставног права, глас који се слушао и чуо, нестао је преко ноћи. Остало је само његово име, које сада левичарска елита Сен Жермен де Преа са кнедлом у грлу изговара, јавно га осуђује, јавно се ограђује, јавно пере руке, како је, можда, Оливије Диамел не би повукао са собом у амбис…

Бивша министарка правосуђа Елизабет Гигу, блиска пријатељица породица Диамел и Кушнер, и председница Независне комисије о инцесту, подноси оставку и уз видну нелагодност изјављује да о томе ништа није знала и позива Камиј Кушнер да да изјаву пред Комисијом, уколико то жели. Фредерик Мијо, директор Велике школе политичких наука, шокиран открићем, за које је, истина, чуо 2019. од Орели Филипети, министарке културе у влади Франсоа Оланда, после чега се обратио Жану Веју, адвокату, сину покојне министарке Симон Веј, кућном пријатељу Диамела који га је разуверио, тако да даље није истраживао, да би данас, по избијању афере, Школа и он лично „били у веома тешком положају“.

Студенти и три студентска синдиката траже његову оставку што он одбија, објашњавајући да би оставка значила признавање личне одговорности и учешћа у афери Диамел. Префект Ил де Франса, париског региона, генерални секретар француске владе од 2015. до 2020. Марк Гијом подноси оставку на своје функције у Школи. Жак Сегела, магнат политичке комуникације, човек који је креирао и водио неколико председничких кампања, од Митерана до Саркозија, јавно се згражава над открићем за које први пут сазнаје из књиге…

Књига Камиј Кушнер, ћерке Бернара Кушнера – Фото: Франсоа Мори/AP Photo-Танјуг

Бернар Кушнер, отац Камиј Кушнер, премда је одавно знао да је Диамел годинама сексуално злостављао његовог сина, преко адвоката објављује саопштење, изјављује да поздравља одважност своје ћерке, која је тако скинула терет дугогодишње породичне тајне, и да је сам више пута пожелео да „разбије њушку“ Оливијеу Диамелу, али да то није учинио, јер његов син „није желео о томе да прича“. Бернар Кушнер, који је у међународно право увео преседан о мешању у унутрашње ствари суверених држава употребом војне силе у име хуманитарних вредности, што је омогућило бомбардовање Србије 1999, није се умешао у драму чија жртва је био његов рођени син.

Нико није знао, процеса није било, али нико не сумња да је Камиј Кушнер написала истину.

Све „најнормалније“ ствари

Између портрета Оливијеа Диамела, очуха, који годинама ноћу одлази у собу њеног брата близанца, обљубљује га и заклиње га на тајну, и „декора“ који у својој књизи осликава Камиј Кушнер, нема контраста: љубљење мале деце у уста уобичајена је ствар, фотографисање наге деце и украшавање зидова породичне виле урамљеним фотографијама увеличаних интимних делова младих тела у развоју, парадирање голих одраслих људи пред децом, на чију збуњеност и постиђеност одговарају с подсмехом, опаске на телесне облине и сексуално сазревање деце пред гостима, исмевање с једанаестогодишњом девојчицом која на питање одраслих признаје да „још није видела вука“, уз питање „шта чекаш?“, случај девојке која је одбила ноћну посету у свом кревету једном од гостију породице Диамел-Пизје, која бива нагрђена и одбачена као вулгарна и конзервативна, и њених родитеља који пријављују случај полицији, на чему се цела афера зауставља, поклањање младих мушкараца старијим женама… Бака Полин, која води своју ћерку Евлин у школу јахања, подучава је како да доживи оргазам јашући коња и да је одбацивање ношење гаћица и грудњака знак женске еманципације…

Камијина мајка Евлин Пизје, феминисткиња, писац, професор универзитета, с којом ће Бернар Кушнер, након везе с њеном рођеном сестром, познатом глумицом Мари-Франс Пизје, засновати породицу и изродити троје деце, сина Колана и близанце Камиј и Виктора, када сазна за тајну, стаје на страну свога мужа, јер је њен муж сјајан фрајер и јер је одавно знала да су „деца хтела да јој га украду“. Она забрањује Камиј да о томе прича „јер то није њен доживљај, јер она није легитимна“. Тетка Мари-Франс, која 2008. године сазнаје за силовање и подстиче Камиј да проговори, наговара сестру да напусти мужа, бива пронађена на дну базена у својој вили заглављена у лежаљку. Истрага је утврдила да је у питању самоубиство, иако аутопсијом у плућима није пронађена вода.

Мама Евлин се предаје алкохолу, деца која се удаљавају, напуштају породичну кућу, бескрајне посете психијатрима, самоубиство деде, маминог оца, кога су ћерке одбациле због његове привржености Петену током Другог светског рата, кога је мала Камиј само једном видела, и коментар баке Полине која јој, на вест о његовом самоубиству, каже „ово је први пут у животу да је показао храброст“, бака Полин, која ће две године касније извршити самоубиство у породичној вили, и очух Диамел, који ће пред шокираном Камиј објаснити да „је било превише крви и да су једва очистили тепих“. Очух, који је пред спавање свраћао и у њену собу да „провери да ли носи гаћице, што он не воли и што није здраво, јер ’она’ треба да дише“.

Ту је и отац Бернар Кушнер, „лекар који је одабрао да спасава другу децу, а не своју“, којег супруга напушта и, док он урла и плаче, одлази с децом јер „не подноси хероје“, увек је одсутан, увек на путу, у ретким тренуцима када је присутан „терорисао нас је, урлао на нас окривљујући нас за све невоље света“. Након развода одлазак код Бернара праћен је фрасовима, вриском и урлицима Виктора, брата близанца, који је од урликања изгубио моћ говора. После лечења, уз терапије код логопеда и лекарско уверење, доктор Бернар је био обавезан да прихвати, „што га је највероватније усрећило“, да ређе узима децу код себе.

Бернар Кушнер са Хашимом Тачијем смеје се на питање новинара “Да ли је чуо за Жуту кућу” – Фото: Снимак екрана/РТС/YouTube

Када Бернар преузима децу у своју нову породицу на викенд, построји их све троје и каже им: „Спаваћете у оделу! Зините, сваком по један лек за спавање и ујутро правац школа.“ Бернар не воли да га деца узнемиравају. Маћеха, политичка новинарска ТВ звезда Кристин Окрент, за ручком, пред децом, пита Бернара: „Твоја деца не говоре за столом, да ли су мутава или су идиоти?“; у другој прилици се жали мужу: „Твоја деца се прегласно смеју.“ „Можда је требало да не дишемо“, пише Камиј Кушнер.

Као и код велике буржоазије, и овде важи правило да се „прљав веш пере у кругу породице“, да треба прећутати било коју перверзију, чак и злочин над малолетним дететом, како би остали пожељни и радо виђени гости на двору левичарске буржоазије, која је дошла на власт с победом Франсоа Митерана 1981. Врата виле у Санарију, градићу на Азурној обали, била су широм отворена за престижне и моћне пријатеље који су ту проводили летњи одмор, викенде, на десетине и на стотине њих, политичари, министри, писци, глумци. Али нико није могао да наслути. Новинарка Монда Ариан Шеман каже: „Ја нисам знала, јер бих о томе морала да пишем, али када читате књигу, јасно је да стотине људи који су боравили у тој кући нису могли да не виде инцестуалну атмосферу која је у њој владала, а психолози знају добро шта је инцестуална атмосфера.“

И док медији понављају реч инцест, коју користи и Камиј Кушнер, криминолог Гзавије Рауфер објашњава да у овом случају није реч о инцесту, јер нема крвног сродства између жртве и агресора, него је у питању тешко кривично дело сексуалног злостављања малолетника, испод петнаест година, од стране особе која има ауторитет над њом, за које закон предвиђа до двадесет година затвора. Упркос застарелости злочина, због дистанце од тридесет година, француски закон дозвољава истрагу и судски процес, који је управо покренут против Оливијеа Диамела. Иако на том процесу и суђењу не постоји ни најмања могућност да буде кажњен, по речима Рауфера, Диамел је већ осуђен на друштвени пакао, на друштвену смрт.

Пад прве домине

Коментатори афере „Диамел“ питају се „да ли је француска елита дегенерисана“, и констатују да је „прва домина пала“, и питају која је следећа? Експлозија бомбе Фамилија гранде пробудила је успаване духове, не тако давне, прошлости и из заборава вратила петицију подршке провереним педофилима, објављену у Монду 1978. године, којом је тражена измена закона и смањење затворске казне осуђених за сексуални однос с малолетницима испод 15 година, редефинисање кривичног дела силовања у деликт, коју је, између осталих утицајних интелектуалаца, потписао и Бернар Кушнер.

Данас Кушнер каже да није знао шта је потписао, да тада није ни прочитао текст петиције, него је то учинио на наговор свог пријатеља, дугогодишњег министра културе и министра просвете, данас председника Института арапског света Жака Ланга. Исти тај Жак Ланг, последњих десетак година, препознаје се у јавним алузијама и шапутањима о неком „министру социјалисти који је, с другим политичарима, учествовао у оргијама с малолетним дечацима у Мароку“, али никада није директно именован.

Камиј Кушнер и њен очух Оливије Диамел (колаж) – Фото: Снимак екрана/YouTube

Данијел Кон-Бендит, близак пријатељ Бернара Кушнера и Оливијеа Диамела, њихов политички саборац, један од вођа студентске побуне 1968, политичар екстремно леве оријентације, убеђени еколог, европски парламентарац који, по потреби и процени, може да подржи подједнако и десницу и левицу, а тренутно је безусловна подршка политике Емануела Макрона, у култној емисији из културе „Апостроф“, 1982. године, на државном каналу, заваљен у фотељу изјавио је: „Знате ли да је сексуалност детета апсолутно фантастична? Радио сам с децом од четири до шест година, знате ли какав је то осећај када клинка од пет година почне да вас свлачи, па то је фантастично, то је фантастична еротско манијакална игра!“

У току кампање за европске изборе, 2017. године, у телевизијској дебати с Данијелом Кон-Бендитом, председник партије десног центра „Модем“ Франсоа Бајру направио је алузију на његову „склоност ка недостојним стварима са децом“ не именујући ствар отворено, на шта је Кон-Бендит прво занемео, а потом бесно скочио и извикао се на Бајруа. Медији су том приликом, на известан начин, стали на страну Кон-Бендита, оценивши да није примерено да Бајру „вади његове изјаве из временског контекста“. Речи због којих је Бајру морао више пута да се правда, чега је пак Кон-Бендит био поштеђен. Сви они, као и многе друге јавне личности, одлучно су својевремено стали у заштиту Романа Поланског, којег је америчко правосуђе тражило због силовања претходно дрогиране малолетнице.

У тражењу спокоја писањем и обелодањивањем тајне, која то баш и није била, држећи на нишану свог очуха Оливијеа Диамела, на двеста страница своје књиге, Камиј Кушнер је направила прави масакр политичке касте која је, слоганима „забрањено је забрањивати“ и „уживајмо без ограничења“, жртвовала и сопствену децу. Касте која до данас влада медијско-политичким простором Француске и усмерава европске и светске политичке токове, дефинишући моралне норме у име хуманизма, феминизма, људских права, права детета, делећи правду широм земљиног шара чије крваве трагове Србија добро памти а посебно Срби на Косову и Метохији.


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Мрачне тајне “велике породице” Кушнер

* Обавезна поља