„Mrdićevi zakoni“ i kapitulacija države pred Briselom

Sve što se prethodnih dana događalo u vezi sa tzv. Mrdićevim zakonima, tj. izmenama i dopunama pet pravosudnih zakona koje su stupili na snagu u februaru ove godine, pokazalo je pravo lice nesuverene Srbije i kompradorsku prirodu njene političke elite.

Već od momenta usvajanja spornih izmena i dopuna seta pravosudnih zakona, čiji je formalni predlagač bio narodni poslanik „naprednjaka“ Uglješa Mrdić, jasno se videlo da će kod kritičara prevagnuti politički nad stručnim argumentima.

Tako je zahtev pet opozicionih stranaka (Zeleno-levi front, Pokret slobodnih građana, Narodni pokret Srbije, Srbija centar-SRCE i Stranka slobode i pravde) za prestanak važenja tzv. Mrdićevih zakona obrazložen argumentom, da su „ovi zakoni doneti kako bi se ojačala politička kontrola naprednjačkog režima nad pravosuđem, suprotno obavezama u procesu pristupanja Evropskoj uniji“ (ovde).

Ista evropodobna argumentacija protiv tzv. Mrdićevih zakona odmah se, kao po komandi, čula i iz redova tzv. nevladinog sektora. Koordinator saveza 850 nevladinih organizacija za podršku evrointegracija Srbije – Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji, Bojana Selaković, ocenila je još krajem januara da su tzv. Mrdićevi zakoni „neka vrsta testa i ‚guranja prsta u oko’, pre svega Evropskoj komisiji, imajući u vidu da su sve dosadašnje izmene okvira za rad pravosuđa u Srbiji usvajane i primenjivane pod okriljem procesa evropskih integracija“ (ovde).

Da su za predstavnike tzv. nevladinog sektora i u ovoj stvari interesi Evropske unije primarni u odnosu na interese države Srbije i njenih građana, potvrdila je i pravnica Jovana Spremo, koja inače u Nacionalnom konventu o EU, kao najvažnijem domaćem sagovorniku Vlade Srbije u procesu evrointegracija, predstavlja Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM).

Jasno pokazujući da je tzv. civilni sektor samo obična poluga pritiska u rukama Brisela, Spremo je odmah nakon skupštinskog usvajanja zakona, a pre njihovog potpisivanja od strane predsednika Republike, poručila da ukoliko Aleksandar Vučić ipak potpiše sporne izmene pravosudnih zakona, onda će to biti „jasan pokazatelj Evropskoj uniji da Srbiju evropski put dalje ne interesuje“ (ovde).

Popuštanje vlasti

Stranke prozapadne opozicije i prozapadni civilni sektor je u kritici tzv. Mrdićevih zakona zapravo samo sledio uputstvo iz Brisela, koje je Evropska komisija obnarodovala odmah po usvajanju izmena seta pravosudnih zakona, upozorivši vlasti u Srbiji da usvajanje ovih akata „predstavlja ozbiljan korak unazad na putu Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji“ i da stoga očekuju „hitno preispitivanje usvojenih izmena, kako bi se otklonile naše zabrinutosti“ (ovde, ovde).

Očekivanja prozapadne opozicije i tzv. nevladinog sektora (ovde), ali i strukovnih udruženja sudija i tužilaca, da će pritisak Brisela na vlast, a pre svega na Aleksandra Vučića, uroditi plodom, posle skoro tri meseca pokazala su se, po svemu sudeći, opravdanim.

Kada je pre neki dan komesar za proširenje Evropske unije, Marta Kos, najavila da bi Srbija mogla da ostane bez 1,5 milijardi evra iz fondova EU (iz tzv. Plana rasta), pre svega zbog usvajanja tzv. Mrdićevih zakona, ali i zbog izostanka temeljne reforme Regulatornog tela za elektronske medije (REM) i neusklađivanja medijskih i izbornih zahteva sa „standardima EU“ (ovde, ovde), predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić je odmah najavila izmenu spornih januarskih zakonskih novina iz oblasti pravosuđa (ovde).

Narodna skupština, po njenim rečima, neće čekati finalno službeno mišljenje tzv. Venecijanske komisije Saveta Evrope o tzv. Mrdićevim zakonima, već će u njihove izmene krenuti odmah i to sledeći instrukcije iz tek dobijenog nacrta mišljenja tzv. Venecijanske komisije. Istovremeno, Vlada Srbije je „naložila svim državnim organima da prilikom pripreme zakona ili podzakonskih akata posebnu pažnju moraju staviti na usklađenost predloženog propisa sa pravnim tekovinama Evropske unije, kao i na to da li je predloženi propis prethodno bio konsultovan sa Evropskom komisijom“ (ovde).

Da Vučić u izbornoj godini nije spreman da ide do kraja u sporu sa Evropskom unijom ni na pitanju koje je, tu ne bi trebalo imati sumnje, itekako važno za njega i „naprednjake“, te da nije slučajno što se u ulozi formalnog predlagača izmena i dopuna pravosudnih zakona našao „pešak“ koji se može žrtvovati bez rizika da se partija izgubi, videlo se odmah po usvajanju spornih akata.

Tadašnjom izjavom da „nije pročitao pravosudne zakone koje je usvojila Skupština Srbije“ (ovde), Vučić je sebi ostavio manevarski prostor za odstupanje u slučaju da proceni da je usled pritisaka i ucena iz Evropske unije politička šteta od revizije pravosudnih zakona za njega i „naprednjake“ veća od političke dobiti. A posle sastanka sa Martom Kos na marginama Minhenske konferencije o bezbednosti u februaru, Vučić je u svom stilu pitijski rekao da je, „što se pravosudnih zakona tiče“, „Srbija suverena zemlja, ali da ćemo čekati mišljenje Venecijanske komisije u skladu sa kojim ćemo se ponašati“ (ovde).

Evropska sredstva

Jednom rečju, kada je pokrenula izmene pravosudnih zakona, vlast se držala onog – ako prođe dobro je, ako ne prođe ništa. Pritom bi za predstavnike vlasti ustupak u sferi aparata prinude, a tužilaštvo pripada tom aparatu nezavisno od liberalnih ideoloških zahteva o njegovoj nezavisnosti, svakako bio lično bolniji, nego što su bili ustupci u vezi sa teritorijalnim integritetom i državnim suverenitetom na Kosovu i Metohiji.

Brisel svakako dobro zna cenu pojedinih ustupaka iz ugla interesa predstavnika vlasti i nema sumnje da će tu informaciju koristiti u trgovini oko tzv. Mrdićevih zakona, koja je na relaciji Beograd-Brisel verovatno počela.

Već to samo po sebi govori da iza izmene pravosudnih zakona nisu nikakav strateški resuverenistički revanš vlasti za spolja iznuđenu ustavnu reviziju u oblasti pravosuđa iz 2022. godine. Uostalom, takav revanš se i nije mogao očekivati od vlasti koje su tokom reforme pravosuđa 2022. i 2023. godine pristale na to da Srbijin ustavotvorac i zakonodavac bude degradiran u pukog overivača pravnih akata napisanih u Briselu i Strazburu.

Jer, po priznanju već pomenute Jovane Spremo iz Nacionalnog konventa o EU, tada je „svaki zakon odlazio u Evropsku komisiju u određeni Direktorat koji se bavi pravosuđem, pa je onda išao u Venecijansku komisiju, dobijali smo mišljenje, pa je ovde bila javna rasprava“ (ovde).

Nije izvesno koliko će najavljeno reteriranje, kao posledica zahteva i ucena Brisela, dodatno oslabiti unutrašnju političku poziciju „naprednjaka“ u izbornoj godini. Ono što je, međutim, već sasvim izvesno – nove izmene pravosudnih zakonskih novina pod pritiskom i prema instrukcijama Brisela (EU) i Strazbura (tzv. Venecijanska komisija Saveta Evrope) dodatno će desuverenizovati Srbiju, i to ne samo u sferi zakonodavstva, nego i u drugim oblastima.

Naime, Marta Kos je već najavila da za odmrzavanje 1,5 milijardi evra iz tzv. Plana rasta EU nije dovoljno samo odustajanje od izmena pravosudnih zakona, nego i „da Srbija mora pokazati kontinuiran i merljiv napredak u usklađivanju svoje spoljne politike sa odlukama Evropske unije, što se prvenstveno odnosi na uvođenje restriktivnih mera protiv Rusije“ (ovde).

Tako se još jednom pokazuje da za suverenost jedne relativno male države ništa nije pogubnije, naročito u do krajnosti zaoštrenim geopolitičkim situacijama, od slabe i ucenjene vlasti sa mnogo „putera“ na glavi. Pogotovo kada takva vlast naspram sebe ima opoziciju spremnu da svoj dolazak na vlast plati još revnosnijim služenjem strancima (ovde). Tada stranci nemaju nikakvih razloga za brigu.

Sadržaj zakona

A što se tzv. Mrdićevih zakona o pravosuđu tiče, oni, nezavisno od stvarnih političkih motiva „naprednjaka“, ničim supstancijalno ne narušavaju ustavne principe nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva. Čak bi se moglo reći da su pojedina nova zakonska rešenja, kao ono o odlučivanju po prigovoru protiv rešenja o supstituciji i rešenja o devoluciji, bolja, pošto doslednije sprovode načelo hijerarhije na kome počiva organizacija javnog tužilaštva (ovde).

Prigovor Advokatske komore Srbije da se izmenama u organizaciji tužilaštva, naročito u pogledu uređenja odnosa između Tužilaštva za visokotehnološki kriminal i Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, tzv. Mrdićevim zakonima „uspostavlja pojačana centralizacija i koncentracija ovlašćenja u rukama užeg kruga rukovodilaca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu“ (ovde), očigledno je neosnovan iz ugla člana 155. Ustava Srbije, po kome „Vrhovni javni tužilac i glavni javni tužilac u rukovođenju javnim tužilaštvima imaju hijerarhijska ovlašćenja u odnosu na postupanje nižih glavnih javnih tužilaca i javnih tužilaca u konkretnom predmetu“ (ovde).

Tzv. Mrdićeve izmene i dopune pravosudnih zakona jedino su proceduralno sporne, pošto inicijator zakonskih promena nije prethodno zatražio mišljenje Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva, jer davanje takvog mišljenja spada u ustavnu i zakonsku nadležnost ovih pravosudnih tela.

S tim u vezi, advokat Vladimir Gajić je primetio kako „većina onih koji kritikuju izmene zakona uopšte ne znaju šta je sadržina istih“. Gajićevom rečju: „Ogroman broj ljudi komentariše, posebno iz sfere politike. Ključno je da se stalno priča da se ugrožava samostalnost tužilaštva i evropski put Srbije. Nijednom izmenom nije ugrožena samostalnost tužilaštva u kontekstu da je izvršna i zakonodavna vlast preuzela njihove funkcije. Sve je ostalo unutar tužilaštva“.

Na kraju Gajić zaključuje da „partijska država ne treba da komanduje u pravosuđu“, a to ne treba da čine „posebno strani činioci“. Po njemu, međutim, ima puno osnova da se govori o tome „da se našim tužilaštvom komanduje spolja“ (ovde).

Poslednja Gajićeva ocena objašnjava zbog čega se jedna mala i na prvi pogled beznačajna dopuna Zakona o javnom tužilaštvu (čl. 31. st. 1. tač. 4, ovde), prema kojoj ministar pravde daje saglasnost na obavljanje poslova međunarodne saradnje od strane Vrhovnog javnog tužilaštva i koja ni najmanje ne ugrožava samostalnost tužilaštva u poslovima krivičnog gonjenja, našla na meti žestokih kritika tzv. Mrdićevih zakona (ovde, ovde).

Valjda interes državnog suvereniteta nalaže da se međunarodni kontakti tužilaštva, zbog prirode njegove nadležnosti, koja ima neposredni značaj za bezbednost države, stave pod žestoki nadzor države. Kakve ozbiljne političke implikacije za bezbednost i suverenitet države nosi međunarodna saradnja srpskog tužilaštva, vidi se iz nedavnog priznanja britanske ambasadorke u Crnoj Gori Don Meken, koja inače slovi za ključnog inostranog „konsultanta“ aktuelne crnogorske Vlade, da Velika Britanija ima dugogodišnje pouzdano partnerstvo sa specijalnim tužiocima u regionu i da daje podršku „nezavisnosti tužilaštva i jačanju institucionalne otpornosti“ (ovde).

Moglo bi se navesti pregršt sličnih vesti o itekako bezbednosno zanimljivim i problematičnim kontaktima srpskog javnog tužilaštva sa strancima, naročito vrhovnog tužioca Zagorke Dolovac.

Desuverenizacija države

Iako navedena zakonska dopuna formalno-pravno o nadzoru nad međunarodnom saradnjom vrhovnog javnog tužilaštva na prvi pogled nagoveštava da je vlast spremna da uđe u borbu, pre svega sa Evropskom unijom i Velikom Britanijom, za vraćanje javnog tužilaštva pod okrilje državnog suvereniteta Srbije, iz prirode ove vlasti i ranijih njenih postupaka pre se može očekivati neka vrsta političke i kadrovske trgovine sa inostranim faktorom, te omeđivanje polja uticaja u srpskom tužilaštvu.

Uostalom, teško se bilo kakav suverenistički nadzor nad međunarodnom saradnjom Vrhovnog javnog tužilaštva može očekivati od aktuelnog ministra pravde koji je pravničku karijeru započeo kao savetnik u YUCOM-u Biljane Vučo Kovačević, a nastavio u Kandićkinom Fondu za humanitarno pravo, i to u bezbednosno najosetljivijem periodu pred i tokom NATO agresije na SRJ, kao i uoči petooktobarskog prevrata (ovde).

S jedne strane, bezgranična sklonost sadašnje vlasti da sve profanizuje, zloupotrebi i pretvori u predmet političke trgovine, a s druge strane konstantno upumpavanje u javni prostor visoke doze konfliktnosti, uz degradaciju politike na pretpolitički izbor ličnosti, a ne političkih programa, onemogućava ozbiljnu raspravu na državno i nacionalno vitalno važna pitanja, kakvo je i pitanje o prirodi i obimu tužilačke samostalnosti i sličnostima i razlikama u položaju tužilaštva i sudstva.

Umesto ozbiljnog, stručnog i državno odgovornog dijaloga na ovu temu, u javnom prostoru imamo, kao što pokazuje kritika tzv. Mrdićevih zakona, ideološke tirade o bezalternativnosti liberalnih dogmata, kao što je vladavina prava (reč je o engleskoj liberalnoj ideološkoj tvorevini, koja je između ostalog i posledica činjenice da Engleska nema ustav u formalnom smislu reči, i koju ne treba mešati sa kontinentalnim pojmom pravne države), kojima se opravdava svaki vid desuverenizacije.

Iz ideološki zatrovanog i politički visoko konfliktnog srpskog javnog prostora teško se može uočiti konzistentan plan zapadnih globalističkih krugova da tužilaštvo ojačaju, putem uvođenja tužilačke istrage i angloameričkog adverzijalnog postupka (ovde), i da ga istovremeno, kroz upodobljavanje sudstvu, učine nezavisnim od države, ali zavisnim, putem različitih oblika međunarodne saradnje, te različitih vidova profesionalne obuke, od globalnih centara moći.

Na taj način država (pritom državu valja razlikovati od partije) ostaje bez uticaja na vođenje jedne od najvažnijih politika za njeno funkcionisanje i opstanak – politike krivičnog gonjenja.

Izvor: Novi Standard