Mrtvog kurjaka rep

Dok je Tito bio živ, Srbi su mu klicali, zvali ga „ljubičicom belom“, održavali mu sletove, voleli ga više od mame i tate, dočekivali ga i ispraćali, zaklinjali se da s njegovog puta neće skretati i ubijali se od plača kad je ispustio svoju zagorsku (jevrejsku? poljsku? rusku? masonsku? vatikansku?) dušu.

Kad je, konačno, bacio kašiku, rekli smo mu sve što smo o njemu mislili. Dobro, ne baš odmah po uginuću, jer je još bio na snazi Zakon o zaštiti imena, lika i dela, ali nekoliko godina kasnije, kad je postalo bezopasno, zaista smo mu rekli sve. I još ne možemo da prestanemo da mu govorimo. Nekadašnje: „Dragi druže Tito, ti si najveći sin naroda i narodnosti“, pretvorilo se u „Dragi druže Tito, ti si najveća funjara naših naroda“. Velika šteta što ne može da nas čuje kako smo danas hrabri i kako niko kao mi ne ume da mrtvom kurjaku rep meri.

Kako to red i običaji nalažu, prvi su progovorili nekadašnji članovi SKJ i Titovi omladinci. Hajde mi, vanpartijci, što smo bili ljuti na maršala, ali partijci i napredna omladina…sačuvaj Bože. Toliko su bili gnevni na njega, da se odmah videlo da je njima najviše zla naneo. Jedino je šteta što su mu sve rekla kad više nije mogao da čuje.

Odmah su se ovoj patriotskoj pomami pridružili i Ravnogorci, koji je, tako se ispostavilo, daleko više bilo 1991-e, nego 1941-e. Ispada da je komunizam najviše, zapravo, pogodovao Ravnogorcima, jer su se, pod maršalom, omasovili i umnožili. Tada sam shvatio da je svima deda bio četnik, a nikome partizan i da je Tito vladao sam, dok smo u opoziciji bili svi mi. Kad sam, negde u Knez Mihajlovoj, početkom Devedesetih, ugledao pripadnike Srpskog četničkog pokreta, na čelu sa obrijanim vojvodom marksističko-patriotske orijentacije, Vojislavom Šešeljom, shvatio sam da je Veljko Bulajić bio najveći realista našeg filma: nedostajali su samo drug Jul Briner i polovina mosta, pa da imam dežavi. Što je najinteresantnije: imao sam osećaj da su ti četnici, koji defiluju Beogradom, svoj „stajling“ i „autfit“ izgradili upravo gledajući Bulajićeve filmove, a ne požutele slike svojih dedova.

Onda smo, zahvaljujući novoj generaciji istoričara, otkrili sve zločine J.B. Tita, jedinog komuniste u državi. Ispostavilo se da je oborio sve rekorde Hitlera i Atile biča Božjeg, jer je uspeo da, u gradu koji je imao 100 000 stanovnika, strelja čak 200 000. Taj će se rekord održati duže nego rekord Jarmile Kratohvilove na 800 metara. Isto tako, saznalo se da je, na Sremskom frontu, satro čitavu srpsku omladinu (nekih 15-20 000 omladinaca). Pre maršala, naš običaj je bio da u ratove ne šaljemo omladinu, već starce; od 1912. do 1918. svi mlađi od 40 godina su morali da sede kod kuće.

Šteta što je umro pre nego što smo saznali šta je i ko je bio i šta je radio. Imali bismo šta da mu kažemo, da je poživeo još neku godinu, ali je biologija prestigla našu hrabrost. Opet su nas Englezi udesili.

Od tog doba, stvari se nisu mnogo promenile. Ko se zaposlio kad je Titu spala trola, danas već čeka penziju, ali Srbima, narodom najstarijim (i to smo, u međuvremenu, saznali) vladaju neki drugi vladari, kojima ćemo, po našem drevnom običaju, reći šta o njima mislimo tek kad padnu s vlasti. Jer, kod nas se vlasti ne odlazi, nego se sa nje pada. Kakve će sve priče o Vučićevim, ili Đukanovićevim nevaljalstvima ispričati današnji funkcioneri SNS-a i DPS-a? Šta će nam sve saopštiti iz svojih vila i iz bazena? Saznaćemo da su se, od početka, borili protiv Vučića, ili Đukanovića, svejedno, da su vile, jahte i pare prihvatili samo zato da se ne bi demaskirali kao protivnici režima. Uvlačenje u dupe gospodaru je bila, tako će nam reći, samo predstava za javnost, a privatno, kad nije bilo kamera u blizini, svašta su mu govorili. Pas s maslom ne bi progutao ono što su oni njemu rekli nasamo.

Ono malo hrabrih Srba, koji se u promilima mere u odnosu na ukupan broj „naroda najstarijeg“, koji su imali i imaju petlju da danas kažu šta misle o gospodarima, moraće da se pomere u stranu, kad gospodari padnu s vlasti, da naprave mesto Vulinu, Babiću, Stefanoviću i ostalima, da oni pričaju kako su se borili protiv režima, kakve su muke videli u borbi protiv Vučića i kako su karijere ugozili zbog služenja svome narodu, pravdi i istini. Onaj ko misli da preterujem, neka se seti samo kakvu epsku borbu današnji Vučić vodi protiv sebe samog iz Devedesetih, ili kako Milo ubija Srbina u sebi već skoro dve decenije i kako baš tim „sebeubilaštvom“ dokazuje svoje srpsko poreklo.

Dovoljno sam star da se sećam kako su nekadašnji oberkomunisti, poput Mićunovića, Gorice Mojović, Žike Kovačevića, ili Latinke Perović, omrkli kao borci za radničku klasu, a osvanuli kao liberali i promoteri kapitalizma i demokratije i znam da će se to ponoviti i kad ova tevabija ode sa vlasti. Zbog tih i takvih moram da odam Titu priznanje: nije dozvolio da mu se, na kraju rata, u dupe uvuku kadrovi Kraljevine Jugoslavije, sa pričom da su oduvek bili antimonarhisti, nego su to krili da pobede komunizma. Maršal je dozvoljavao da mu se uvlače samo njegovi. Možda bi o ovakvom gestu mogao da razmisli neko u budućnosti, neko ko misli da vlada Srbijom, ako se uopšte i ima čime više vladati, te da ne dozvoli da mu se priheftaju današnji Vučićevi i Milovi kadrovi, sa svojim tužnim životnim pričama.

Nema hrabrijeg naroda od Srba, kad opasnost prođe. Tu smo šampioni. Što smo se više plašili, što smo više vajdili na nekom režimu, to smo mu, kad frka prođe, ljući protivnici. Danas pouzdano znamo da nikad niko nije voleo Tita, da niko nije glasao za Slobu i da danas niko ne glasa za SNS. Mi smo, u politici, obični muljaši, koji gledaju, pre svega, svoje dupe i vajdicu. Zato je moguće da nas neko laže bez mere i konca, da smanjuje penzije i plate, da rasprodaje šta mu napamet padne i da opet dobije naš glas. Ekstremno mali broj časnih ljudi je, kod nas, spreman da podigne glas protiv vlasti. Oni, koji glas podižu kad vlast padne, nisu časni, nego su moralni patuljci. Čak i kada neko diže glas protiv nepravde, pljačke, protiv otimačine i neslobode, uglavnom se ispostavi da govori u ime neke druge političke opcije, koja bi uradila sve isto kao vast, samo što bi, u tom slučaju, govornik bio među predatorima.

Puna je Srbija onih koji još pobeđuju partizane na Sutjesci, koji još ratuju protiv Slobe, a hrabro ćute o onome što se danas dešava. O ovome danas će kad postane bezopasno.

Zašto, dakle, ćutimo? Zašto smo i ranije ćutali? Pa… nismo znali. Nismo čuli za Jasenovac, krili su od nas, nismo pojma imali da je postojao Goli Otok, a za Sremski front smo saznali tek kad nam je to rekao Vuk Drašković! Ma nije moguće? Nismo znali, ili nismo smeli? Ili nam je bilo svejedno, dok se naše ime pomeralo na rang-listi za stanove, dok smo jevtino školovali decu, dok smo dizali jevtine kredite za „stojadina“? Voleli smo Tita i Jugoslaviju, samoupravljanje i bratsvo-jedinstvo jer su nas lagali? E, pa nisu.

Za Goli otok sam saznao u petom osnovne, dakle 1973. godine, kad mi je drugar Neša saopštio da mu je stric tamo letovao, spakovan sa mačkom u džak i spušten u more. U Jasenovcu sam bio 1976. i gledao film o ustaškim zločinima. Sremski front nije bio tajna, učilo se o njemu, nisu komunisti krili tu epizodu, a svako ko malo mozga ima u glavi i atlas u ormanu, mogao je da zaključi da se na tom frontu nisu borili stari Slovenci, nego mladi Srbi. Kao i uvek, uostalom. Što se bratstva-jedinstva tiče, imao sam šest godina kad je ustaša Miljenko Hrkač podmetnuo bombu u bioskop 20. oktobar u Beogradu; bilo mi je devet kad je ubijen, opet od strane ustaša, Vladimir Rolović, ambasador u Švedskoj, a samo godinu dana kasnije, u okolinu Bugojna je upala grupa od 19 ustaša. Osim toga, kroz odrastanje smo saznali da su Bosanci glupi, Šiptari prljavi, a da su Slovenke kurve. Krasna slika bratstva i jedinstva. Sve ovo nije video i znao samo onaj ko je korist od neznanja imao, ko se bojao za svoju guzicu, ili ko je bio glup. Danas nam tužnu priču pričaju pripadnici baš ove tri grupe. Samo, glas kukavica, šićardžija i budala nije verodostojan glas.

Nije daleko dan kad će se, ponovo, javiti glasovi, koji će tvrditi da su verovali u Beograd na vodi, ali da ih je Vučić prevario; da su bili šokirani kad su čuli da ne postoje fabrike delova za avione i mikročipova; da nisu mogli da dođu sebi od čuđenja kad su saznali da Toma Nikolić nije regularno studirao. Eh, da su znali, ne bi oni ćutali, nego ih prevariše nevaljalci…

Te i takve lakrdijaške priče ja slušam četrdeset godina i, što je najgore, nisu završene. Upamtite dobro: kad vam neko kaže da nešto krupno nije znao, da je bio slagan – pred sobom imate nečasnog čoveka. Kad vam neko kaže da se bojao da javno govori, nije reč o nečasnom čoveku, zaista je represija bila prilična ali, kad taj neko dobije napad hrabrosti kad opasnost nestane, opet imate posla s funjarom. Ko je glup, tome prigovora nema. On jedini ima dobro opravdanje.

Izvor: zoon politikon