Мудрост која то није

Опозициони посланик Здравко Крсмановић недавно је рекао: „Не можемо ми у РС у сукоб са САД. Ишли су у те сукобе Садам Хусеин и Гадафи, да их не набрајам сада, па су добили ‘арапска пролећа’. Ја нећу да се то нама деси“. Тако је Крсмановић дао најоригиналнији прилог скупштинској дискусији поводом референдума. Деловало је у први мах трезвено, опрезно, убедљиво и чак и политички мудро, али…

Доследно политичкој мудрости посланика Крсмановића, требало би да – не само сада него и убудуће, када већ нисмо раније – пажљиво ослушкујемо шта јачима одговара како их не бисмо наљутили. Рецимо да, уместо Срби, будемо Босанци, да све ентитетске надлежности пренесемо на органе БиХ, да заборавимо Дејтонски споразум, придружимо се санкцијама према Русији итд. А још је боље да одмах „скинемо гаће“ и упитамо в. п. Инцка шта још треба да учинимо да не бисмо призвали „арапско пролеће“.

Или је, ипак, најбоље да без постављања сувишних питања самоиницијатвно кренемо у сусрет добро познатим жељама „међународне заједнице“ и да се, попут ономад Крсмановића, сами заложимо за регионализацију БиХ, мимо дејтонских ентитета и етничких идентитета. Зна се да успешна реализација једног „арапског прољећа“ кошта десетине милиона долара, па зашто да наше протекторе излажемо трошку, а себе непријатности да нам то приреде.

Посланик Здравко је заборавио да је „арапско пролеће“ већ било грануло у БиХ још у марту 2013. године, али споља дириговани социјални немири у Федерацији нису су се проширили на РС. Било је, и пре и после, покушаја у Сарајеву (ЈМБГ) и Бањалуци („Пицин парк“), али није се примило. Шарпова превара звана „теорија ненасилних револуција“ упалила је премијерно у Београду и још ту и тамо, а онда је прочитана и блокирана у Каиру и Истанбулу. Џумбус који траје у Ираку и Либији, поготово у Сирији, није оно што су баш хтели инострани режисери.

Посланик Крсмановић је такође занемарио да ни САД нису више оно што су биле крајем прошлог миленијума, када је Мадлен Олбрајт кликтала: „Нама је све допуштено, ми можемо и да бомбардујемо, јер ми смо Америка“. Пошто је Клинтон од Косова направио државу Бондстил, Путин је узвратио на Криму. Пошто је Обама срушио демократски изабрану власт у Украјини, Путин је „одвојио“ проруски део земље. Пошто је Вашингтон, преко европских сателита, блокирао Јужни ток, Москва је уговорила Турски ток и мегадил са Кином. Иако и даље подривају непослушне по свету, узорно прагматични Американци ипак се прилагођавају новој мултиполарној реалности и журно затварају фронтове с Кубом и Ираном.

Затим, посланик Здравко заборавља да је опозиција, којој и сам припада, прошле године уочи избора прозивала Додика због још пре четири године најављеног референдума који није одржан. Неоправдано, наравно, јер је у Бањалуку у међувремену била стигла Катрин Ештон са обећањем структуралног дијалога који ће позитивно одговорити на референдумско питање. Сада, када је одлука о референдуму донесена, та иста опозиција је уздржана, да не би изазивала „међународну заједницу“.

Као опозициони посланик, Крсмановић није ни приметио сличну недоследност и код „међународне заједнице“. И прије, али чак и послије демократских и међународно признатих избора 2014. у РС, од гласноговорника Вашингтона и вазалног Брисела (Петрич, Сервер, Хил) слушали смо нападе на власт у Српској, као „корумпираној, саможивој и од народа отуђеној“. А сада, када та „ненародна власт“, уместо да искористи своју посланичку већину у скупштини, том народу пружа прилику да се на референдуму директно изјасни о конкретној иницијативи, опет им не ваља.

Док посланик Здравко сматра ризичним враћање једне од више десетина отетих надлежности, бошњачки партнери не либе се да у Сарајево понесу још неке. Ваљда су због истог страха од „арапског прољећа“, и његове опозиционе колеге из дијела власти РС у БиХ оћутали „премијерски“ програм Дениса Звиздића, према којем би ускоро и пољопривреда, шумарство, образовање и друго требало да заврше под заједничком капом „функционалне државе“.

Најзад, у праву је посланик Здравко Крсмановић да треба бити трезвен, опрезан и мудар, али не треба заборавити да је суперсила и 1992, у зениту моћи, била за јединствену и целовиту „мултикулти“ БиХ. Да су се оснивачи Српске прибојавали бомбардовања НАТО, као што се он плаши „арапског прољећа“, Српске не би ни било.

Извор: Пресс РС