Викторија Нуланд и балканске ватре

Амерички експерт за промене режима и архитекта регионалне дестабилизације Викторија Нуланд недавно је посетила Балкан како би проповедала застарелу причу о евроатлантским интеграцијама. Њен долазак десио се у јеку геополитичких догађања, пошто је почео нови хладни рат између заговорника униполарног и мултиполарног света. Док је геополитика енергетике свакако један од фактора обновљених ривалстава, има ту још много разлога, попут цивилизацијских (културолошких) и подршке суверенитету локалних држава. Асиметричан напредак који су у региону постигли заговорници мултиполарности делом се могу приписати негативној реакцији становништва на болне „интегративне“ (читај: окупационе) процесе којима смо сведочили у Бугарској, Румунији, Хрватској и Грчкој.

Осећајући покрете популистичког сентимента, изазваног политичком и економском неспособношћу проевропских елита, Нуландова је на Балкан дошла да прочита листу прикривених претњи којима ће заплашити Републику Српску, Србију, Македонију и вратити их у униполарно окриље. Међутим, иронично је да би оно што она захтева могло регион да приближи мултиполарним силама, које она тежи да уништи. Позитиван исход тога ојачао би мултиполарност и комплементарност региона, чиме би његове неспретно прагматичне владе смањиле зависност од ЕУ, унапређујући прагматичну и уравнотежену сарадњу са Русијом.

Текст започињемо излагањем три тезе из говора Нуландове и контрадикцијом између њених речи и поенте коју је имплицитно желела да пренесе. Све то води до ултимативне претње да „овај регион може подлећи претњама, мржњи и спољним уплитањима, који су много пута пре донели беду“, ако не буду слушали наређења САД. У другом делу текста ћемо покушати да преиспитамо стратегије Нуландове тако што ћемо говорити о могућностима отпора америчкој улози у региону како би се Балкан ослободио униполарне контроле.

ТРИ КОРАКА ДО РОПСТВА

Викторија Нуланд предвиђа три корака, кроз које би регионална упоришта (Република Српска, Србија и Македонија) била оборена на колена:

Први корак је политичка капитулација. Америка остаје при ставу да државе које још увек нису формално примљене у евроатлантски простор прате тзв. „демократску карту“ како би убрзале тај процес. То је једноставан еуфемизам за предају још више суверенитета него што је до сада предато, уз демонтирање државних институција које Америци стоје на том путу. Хајде да видимо шта Нуландова каже о томе и шта заиста мисли.

БОСНА

„Погледајмо Босну и Херцеговину. Двадесет година после Дејтона, страшно је да јединство државе доводе у питање они који блокирају реформе и доводе у питање помоћ ММФ. ЕУ је БиХ понудила перспективу чланства и прошлог месеца је активирала ССП, али политичари и даље намећу етничка и партијска питања, уместо неопходних друштвених, политичких и економских реформи, које би требало да су приоритет. САД се придружују ЕУ, ММФ и Светској банци у захтеву да босанскохерцеговачки лидери моментално приступе доношењу реформских одлука како не би пали у ризик да заостану још 20 година.“

Иако то није то директно рекла, све њене критике упућене су Републици Српској, чија уставна аутономија представља највећу препреку уласку БиХ у евроатлантске институције. И, док год тај део остаје аутономан и наставља да користи своја права унутар босанске власти (тако што доводи у питање „јединство државе“, како Нуландова тврди), земља у целини не би могла да уђе ни у ЕУ ни у НАТО иако би њени делови (искључујући Републику Српску) неким тајним споразумима могле да се придруже бриселским организацијама, исто онако како то сада настоји Украјина. Услед отпора половине БиХ, изабрани представници РС се оспоравају због њиховог наводног наметања страначких интереса, што је намерно лажно представљање ситуације, које би могло да доведе до „репресивних напада“ (у реалности: неоправданих напада) на РС. Ако она не устукне у легитимној одбрани својих суверених интереса унутар БиХ, онда Нуландова најављује да ће одговорност за последице („заостајање од још 20 година“) бити приписане њој. Једино остаје непознато какве су казнене мере Нуландова и њене колеге имали на уму.

МАКЕДОНИЈА

„Наша порука Македонији је једнако тешка: чека вас шанса да остварите јединство и напредак, чека вас чланство у НАТО и ЕУ. Али главне политичке групе морају да зауставе сукобе и да не стоје на путу демократских реформи, које је скицирао комесар ЕУ Јоханес Хан уз помоћ САД. Затим ћете прећи на решавање питања око имена (државе) са Грчком. Још једном: немојте пропустити овај тренутак.“

Нуландова је пословично арогантна у својим „саветима“ Македонији јер они морају да буду у складу са меким ударом на Македонију, који је Америка планирала за следећу годину како би је скренула са пута националног идентитета и самог смисла постојања. (Другим речима, она им каже: не терајте САД да покрену хибридни рат.) Тек кад се лише самопоштовања, могу да се придруже ЕУ и НАТО као трећеразредни фактор, који би био корисан само за извлачење оних 3,5 одсто раста БДП, који би Немачкој добро дошао услед финансијских губитака око Грчке. Тиме би се добило и ново топовско месо за предстојеће ратове Запада против Либије и осталих. Јачање одбране демократије у Македонији, као и њено поносно чување етничког, историјског и лингвистичког идентитета, ометају америчке планове за ту земљу, која је тако проћердала тренутак уласка у евроатлантске процесе (што би, мора се рећи, било добро за Македонију). Нуландова се чврсто опире идеји о Македонији као независној држави и јединственом идентитету, и зато је толико одлучна у уништавању њеног политичког и метафизичког суверенитета.

СРБИЈА

„У међувремену, уз снажно стрпљиво вођство високе представнице ЕУ Федерике Могерини, Косово и Србија напредују у залечивању рана из прошлости и праве окружење у коме ће моћи да живе као добре комшије. Али посао је далеко од готовог. Желимо да у 2015. направимо такав напредак у дијалогу Београд-Приштина да ЕУ отвори преговарачка поглавља са Србијом и потпише ССП са Косовом. Међутим, за то ће бити потребне храбре одлуке Београда и Приштине. Али опет, заједно са ЕУ, ми поручујемо: искористите моменат и САД ће вам помоћи.“

Америка више од свега жели да притисне Србију како би променила устав у којем се Косово не би помињало као интегрални део земље и који би га, сходно томе, препознао као независно државу. Ако би се то постигло – без обзира на количину терористичких уцена и претњи обојеним револуцијама које су биле потребне да би се дошло до ове тачке – тада би Америка могла да буде сигурна у српски статус сателитске земље и постигла би огроман степен хегемоније по том питању. Непотребно је рећи да би такав развој ситауције окончао Балкански (Турски) ток, и баш зато је Нуландова вољна да ту причу што бре заврши (према њеном распореду, пожељно би било до краја године). Окупација Србије постала је приоритет америчке спољне политике, што показују недавни догађаји у Сребреници. Бесна руља која је бацала камење није била део „спонтаног протеста“, већ испланирана провокација са циљем да Александру Вучићу пошаље снажну личну поруку: предај се Америци или се суочи са јавним линчом, баш као Гадафи.

ПОРОБЉАВАЊЕ ЕКС-ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ПРОСТОРА

Порука Викторије Нуланд не своди се само на критике. Оне су значајне по томе што би требало допринесу униполарној доминацији на Балкану какву она прижељкује.

„То ме води до другог сета изазова: регионалног развоја, интеграција и енергетске безбедности, који би довели до просперитета и раста. Земље региона ће достићи пун потенцијал само кад стара ривалства замене сарадњом и пригрле регионалне пројекте који ће донети послове, инвестиције и пословну праксу читавом региону.

САД снажно подржавају Берлински процес немачког канцелара Ангеле Меркел и сарађујемо са ЕУ како бисмо видели како да доведемо међународне финансијске институције, затим помоћ Америке за развој, приватне инвестиције, као и обезбеђивање ризика на кључним путевима, железницама, лукама и у енергетским пројектима.

Такође уско сарађујемо са потпредседником ЕУ Марошем Шефковичем и комесаром за енергетику и климу Аријасом Канетом како би направили кључне енергетске пројекте који би од региона направили енергетски реактор за целу Централну Европу. То укључује инвестиције у пројекат ЛНГ (терминал за течни природни гас; прим. прев.) на острву Крк, са интерконекцијама између Бугарске, Србије и Мађарске, као и у истраживања дуж целог Јадрана.“

Речју, она предлаже модел нове Југославије, која би ропски пратила униполарни модел ЕУ и њено тржиште. Реинтеграције Југославије није лоша идеја по свим критеријумима (и то је у једну руку сасвим природно), али форма коју Нуландоова заговара дизајнирана је да ослаби, а не да ојача земље у региону. Ако Нуландова добије оно што жели, тада ће Немачка владати Балканом за Америку преко Берлинског процеса, што би јој донело контролу над простором над којим жели да доминира више од сто година. Пошто Берлин постане званични шеф целог Балкана, тек тада ће регион моћи да се развија и интегрише, ако је вероватни „пророчанству“ Нуландове.

Баш као што су то урадили и у Другом светском рату, Немци се надају да ће искористити Хрвате као регионалног извршиоца у успостављању контроле над остатком Балкана, додуше овај пут енергетским, а не геноцидним средствима. Поред огромних финансијских трошкова које ће ЛНГ донети, постоји цена за то што ће Хрватска бити земља преко које ће се све обављати. Ако могу да преузму лидерску позицију преко предложених енергетских оквира, онда могу и да преузму иницијативу како би промовисали своје интересе у подељеној Босни и искористе свој транзитни положај како би осветнички уцењивали Србију. У визији САД и ЕУ за Балкан Хрватска је чувар испред врата који ће контролисати ресурсе и прилив производа у остатак региона. Тиме би се успоставио стриктан прилив производа са севера на југ, што је потпуно супротно динамици Балканског тока са југа на север.

ЧИШЋЕЊЕ СИЛА ОТПОРА

Трећи део политике Викторије Нуланд за Балкан је чишћење свих елеманата који стају на путу униполарности:

„Будући да удвострујемо наше напоре за раст у региону, онда морамо бити и опрезни браниоци наших демократских вредности. Залажемо се за слободну трговину, слободно тржиште и слободне народе. Оснажује нас то кад су владе јасне и кад служе својим народима. Тежимо постављању златних глобалних стандарда за религијску и етничку толеранцију и мултикултурализам. У свему што радимо морамо подржавати суверена права нација у бирању своје демократске будућности, морамо искоренити канцер корупције који изједа животе, демократије и безбедност; и морамо да радимо заједно како бисмо зауставили ширење насиља и страних бораца.

Корупција остаје главна препрека за напредак у овом региону. То је канцер који исисава снагу из наших демократија и доводи до незапослености и грађанских немира. А, још више од тога, корупција отвара простор аутократама, нафтним државама и насилним екстремистима, који то искоришћавају. Сви који овде желе да изазову невоље лако могу прљавим новцем да поткупе политичаре, и да угрозе демократско управљање и владавину права.“

Њено излагање о „демократским вредностима“ и „постављању глобалних златних стандарда за религијску и етничку толеранцију и мултикултуралност“ је празна лицемерна реторика, која не нуде никакав нови поглед Америке на регион. Међутим, може се приметити да каже како су „аутократе, нафтне државе и насилни екстремисти“ резултат садашње корупције у региону, кривећи их за демократску регресију, незапосленост и грађанске немире.

Гледајмо то на овај начин: она каже да „нафтне државе“ купују „аутократе“, који заузврат доводе „насилне екстремисте“ и „грађанску непослушност“. Тумачећи те ефуемизме, Нуландова оптужује Русију да је купила Србију и Мађарску како би изградила Балкански ток, што објашњава повратак албанског тероризма и последње покушаје „обојених револуција“ као реакцију на „корумпиране“ и „аутократске“ процесе, које Русија наводно подржава.

Дакле, све што је индиректно повезано са Русијом мора бити протерано из балканских земаља. Нуландова је уплашена јер се утицаји мултиполарног света ојачавају у Републици Српској, Србији и Македонији, које самим тим измичу из загрљаја Америке. Зато она алудира на претњи „обојеним револуцијама на просторима за које каже да у њима „не треба само владе да реагују. Грађанска друштва, независни медији и појединци углас морају да обликују потребне реформе. Они морају да наставе да потражују своје право за слободом изражавања, заступања и мирног окупљања.“

Кад Америка одлучи да иде у офанзиву како би очистила непожељне, она једноставно нуди причу о насилном екстремизму и грађанским нередима, које приписује Русији, скидајући сумњу са америчких геополитичких интрига и тајних обавештајних служби, који су прави кривци за то.

Имајући у виду план Викторије Нуланд за Балкан, време је да се вратимо назад и покажемо начине ослобађења региона од униполарне контроле. Текст ће се бавити сваком од три теме о којима је Нуландова говорила и истаћи прилике које су пружене мултиполарном свету, наравно, ако се правилно искористе. Последњи део се тиче револуционарних промена у Македонији и/или Србији, што би de facto значило реинтеграцију Југославије (у свим сферама сем у политичкој). То би опет значило потпуно окретање Балкана према БРИКС и мултиполарном свету.

РУПЕ У ОКЛОПУ

Напред наведене изјаве Нуландове истовремено откривају шта тачно Македонија, Република Српска и Србија морају да ураде како би се одупрле евроатлантизму. Ево како могу поколебати америчке планове.

РЕПУБЛИКА СРПСКА

Овај федерални ентитет мора и даље да користи своје уставно право на делимични суверенитет и трајно одлаже евроатлантистичку окупацију целе Босне. Док год провлачи свој ауторитет кроз устав БиХ – што интензивно ради већ 20 година – онда нема легитимног основа за oптужбе за политичке провокације, што је темељ америчког сценарија дестабилизације Босне. Али, најбитније од свега, власт Републике мора да се одупре било каквом одговору на етничке провокације, којих ће сигурно бити, а где је најскорији било каменовање Александра Вучића. Очекује се да ће слични етничко-верски инциденти букнути широм земље, али кључ лежи у ублажавању реакције владе, која ће морати да левитира између силе и фер игре, што је веоме тешко под оваквим спољним притиском. Затим, Република се мора припремити за терористичке инциденте, сличне оном који се десио у Зворнику крајем априла, и треба да буде свесна да, кад се суочава са директним тероризмом, мора реаговати без околишања, за разлику од реаговања на мекши, али свеједно озбиљан тероризам, попут хушкања муслиманске мањине на нереде, као и њихово довлачење аутобусима на протесте.

СРБИЈА

Српска влада се недвосмислено мора противити промени устава како би се избегло признање косовске „независности.“ Вучић је незграпно покушавао да задовољи своје партнере из ЕУ поигравајући се том идејом, чиме је заслужио организовање озбиљног дубоког отпора његовој влади. Ако би ишао на референдум, пропао би у сваком случају, али сам догађај би могао бити окидач за активирање прозападних милитантних ћелија унутар земље, које би могле да понове кијевски сценарио у Београду. Ипак, такво гласање не би се свело само на Косово и српски национални идентитет – теме саме по себи препуне емоција – већ и на то да ли Србија жели да настави својим путем ка ЕУ. Гледано на тај начин, на који би свакако западни мејнстрим медији гледали, то има примесе одлучујућег тренутка када је Јанукович одлучио да одложи потписивање споразума о придруживању и нехотице погурао обојену револуцију, која је њему била планирана за следећи изборни циклус.

Уместо да настави изигравање тумачења Косова као „независне државе“, српска влада би требало да се приближи Русији и има поверења у то да ће такву одлуку подржати већина становништва. Проблем Косова је Србима толики да би званични заокрет политике на ту тему наишао чак и на подршку оних који су проевропски оријентисани. И то је зато што удара у патриотску црту српског идентитета, која превазилази сва политичка неслагања, осим код проевропских радикала, за које се сматра да су тренутно у мањини. Ако Вучић жели да искористи добре односе са Русијом, које је до сада градио, мора да оде што даље од ревизионизма и јасно изрази противљење читаве владе по том питању.

Коначно, последња ствар коју Србија мора да уради јесте да се званично држи по страни ако ствари у Републици Српској измакну контроли. То могу да науче од Русије, која је демонстрирала највиши могући ниво уздржаности, одбијајући да формално интервенише у источној Украјини, упркос неприхватљивом броју жртава. Русија је схватила да су САД покушале да је увуку у геостратешку клопку („обрнути Бжежински“) и, ако нису успели да подвале Русији, не значи да преко Републике Српске неће успети да заробе Србију. Не кажем да Београд не треба да покаже подржшку званичној Бањалуци, никако, само не треба да се упусти у формални војни конфликт који би црпео ресурсе и изложио јужни фронт терористичким елементима у Прешевској долини и Санџаку. То је тежак задатак у којем се симултано балансира више дестабилизирајућих ситуација, али, ако добију руску стратешку помоћ и разумеју претњу са којом се суочавају, Србија би треблао успешно да се одбрани.

МАКЕДОНИЈА

Никола Груевски и његова влада требало би да остану снажни насупрот плановима за обојену револуцију који против њега. То значи да не би било паметно формирату предизборну прелазну владу, што Нуландова жели. Његови потези би могли да воде до озбиљног губитка контроле над државним апаратом, што би га довело пред свршен чин и натерало да поднесе оставку на место премијера. Македонска демократски изабрана влада је показала своју снагу тиме што је извела сто хиљада људи у јеку покушаја обојене револуције половином маја. Ипак, очигледно је да јој је потребна подршка у добијању било каквих избора.

Патриотизам који прожима Македонију мора бити препознат као најважнија политичка сила у земљи. Неки од оних који су изашли на улице у знак подршке Груевском вероватно га не подржавају, већ су желели да покажу свој отпор спољним покушајима промене режима. Македонци су посебно поносни на свој идентитет и свесни претње из суседних држава, поготово Грчке и Бугарске. И зато су свесни како брзо могу да изгубе ако дође влада коју су довели странци, која ће променити име земљи и усадити страх у народ, тврдећи да је промена идентитета неизбежна. То значи да Македонци неће препустити свој идентитет, за који су се мучно борили, и предузеће шта год треба како би заштитили оно за шта су се годинама борили.

Ако Груевски победи на изборима и иницира референдум о имену земље, онда ће показати Западу како се народ противи било каквим изменама, баш као што су се успротивили и његовом свргавању. Међутим, он не сме да дозволи да западни мејнстрим медији то тумаче као приближавање или удаљавање од Европске уније, као што планирају са Србијом и како је претходно објашњено. Ако се ситуација буде развијала према овом сценарију, извесно је да ће хаос нове обојене револуције доћи у земљу или чак да САД доведу на ниво свеобухватног хибридног рата, чиме би био убијен транзит Балканског тока кроз земљу. Дакле, да закључимо, иако се ситуација смирила у односу на мајске сукобе, треба имати у виду да је Макеоднија и даље америчка мета дестабилизације и да се неће ослободити тога у ближој будућности.

OЖИВЉАВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Предлог Викторије Нуланд да у основи оживи Југославију био би добар да није подређен немачком посреднику. Ипак, то не значи да предлог обнове треба одбацити у сваком случају, што је тема о којој ћу писати у овом делу. Нуландова, као и америчка влада коју она представља, очигледно схватају да је регионална интеграција нешто што би људи (можда не они млађи) пригрлили услед носталгије за старом Југославијом. Иако је формални ентитет неповратно уништен ратовима које је Америка покренула у региону, дефинитивно је могуће Југославију оживети у мекшој апстрактнијој форми путем инфраструктуре (што је управо оно што Нуландова предлаже). Оно што треба да се промени у њеном ставу је интеграционистичко језгро (Србија, а не Хрватска), као и геополитички афинитети новог de facto ентитета (мултиполарни, а не униполарни).

Како бисмо понудили конструктивнији и суверенији шаблон реинтеграције земаља бивше Југославије, требало би се осврнути на „молбе“ које је Нуландова изнела у њеном говору. Прво, говорила је о потреби да се превазиђу етничка ривалства и пређе преко ранијих подела. Оно што је она описала је руски мултиполарни метод функционисања међународних односа, а не трансатлантска тактика заваде земаља и сламања држава на начин Бжежинског, са чиме се регион суочио 90-тих година прошлог века. Долазећи до спознаје да њена реторика највише подсећа на руску реалност вођења међународних односа, људи онда постају свесни предности које мултиполарни свет може да донесе.

Настављајући тим путем – да Србија и Македонија издрже бар још мало у одупирању евроатлантској окупацији – свакако би могле да се пријаве у Бриксову развојну банку (НДБ) . Прдседник Бразилске развојне банке, једне од конститутивних чланова НДБ, је на питање да ли би ове две земље могле да добију неку помоћ, у интервјуу одговорио:

„Оне су на периферији Европске уније. Оне заслужују пажњу, нису потпуно развијене привреде, и мислим да би НДБ могла предузети неке мере у будућности“.

Ова историјска изјава значи да неће више бити лажног избора између евроатлантске доминације и сиромаштва, што Запад погрешно представља већ више две деценије. Дакле, сада постоји трећа алтернатива – мултиполарна подршка Бриксових нација, које могу много више да понуде. Све што морају да ураде јесте да остану ван ЕУ, придржавајући се наведених препорука. Чим БРИКС успостави извршну моћ НДБ – што ће се десити у априлу 2016 – и успостави пројекте у земљама чланицама, онда може да почне да шири активности на периферне неразвијене земље. У случају Русије, то би могло стићи све до Србије и Македоније. Ако ове две централнобалканске државе успоставе плодну сарадњу са Бриксом, онда би могле постати магнет за још мултиполарних инвестиција у региону, које би се могле проширити и на чланицу ЕУ Хрватску, додуше ван оквира НДБ. Најреалнији сценарио за овако нешто био би гасовод, као и стварање његових продужетака од Србије и Републике Српске до Хрватске и Словеније.

Имајте у виду да САД желе да искористе инфраструктуру гасовода како би реинтегрисале Балкан са Хрватском као чвориштем, према предлогу Нуландове. Тако да није нереална идеја да гас из Србије иде за Западни Балкан, дакле, обрнуто од њеног предлога, што би такође испунило своју сврху. Заправо, једина ствар око које се САД и Русија слажу јесте формирање кичме даљих балканских интеграција преко гасовода, био то Балкански ток или ЛНГ са базом у Хрватског. То је кључна компонента новохладноратовске стратегије, коју форсирају обе стране. Схватањем тога, обе стране су одлучније у даљој реализацији ових перспективних планова и, користећи то као спољнополитичко оруђе (поготово Русија), не смеју бити кратковиде и прерано објавити своје амбиције. Било како било, и Русија и САД су на истом стратешком поглављу реинтегрисања југословенског простора у инфраструктурном и социјалном смислу, али не и политичком. Само је питање која ће тачно визија на крају превладати.

ИСКОРЕЊИВАЊЕ РАДИКАЛА

Мултиполарну преоријетнацију Балкана успоравају проевропски радикални елементи, који промовишу своје покровитеље. Није њихова приврженост Европској унији оно што их чини радикалним, већ колико далеко су спремни да иду како би ставили своје земље под надлежност ЕУ. То захтева заговарање обојених револуција, актиивирање пете колоне као и борбу са тероризмом (Велика Албанија и верски екстремисти). Оно што треба да се уради у Српској, Србији и Македонији, иронично, прати савете Нуландове, али на начин на који је то у интересу мултиполарности и суверенитета. Као подсетник, ево шта је Нуландова рекла:

„Будући да удвострукемо наше напоре за раст у региону, морамо бити опрезни браниоци својих демократских вредности. Залажемо се за слободну трговину, слободно тржиште и слободне народе. Оснажује нас то кад су владе јасне и служе својим народима. Тежимо постављању златних глобалних стандарда за религијску и етничку толеранцију и мултикултурализам. У свему што радимо морамо подржавати суверена права нација у бирању своје демократске будућности, морамо да искоренимо канцер корупције, који изједа животе, демократије и безбедност; и морамо радити заједно како бисмо зауставили ширење насиља и страних бораца.

Корупција остаје главна препрека за напредак у овом региону. То је канцер који исисава снагу из наших демократија и привлачи незапосленост и грађанске немире. А, још више од тога, корупција отвара простор аутократама, нафтним државама и насилним екстремистима, које то искоришћавају. Сви они који желе да изазову невоље овде лако могу прљавим новцем да поткупе политичаре, угрожавају демократско управљање и владавину права.“

Гледано из мултиполарне перспективе, њене препоруке су одиста корисне. Одбрана демократских вредности се десила када су Македонци изашли на улице у јеку покушаја обојене револуције, где су грађани изразили подршку независности земље и владавини права. Подржавање слободне трговине, слободног тржишта и слободних људи је начин доказивања да на Балкану мора бити изложен избор сарадње са Бриксом и Путем свиле, који Кина планира и за овај регион. Пратећи глобалне златне стандарде поводом верске и етничке толеранције, као и мултикултуралности, значи праћење Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке, које су најразноврсније силе на планети. Што се тиче искорењивања канцера корупције, као што то Нуландова каже, заговарачи мултиполарности би то могли да схвате као почетак кампање против радикалних проевропских елита у њиховим земљама.

То треба боље објаснити како би се схватила реторика Нуландове. Она говори о томе како корупција привлачи аутократе, слабашне државе и насилни екстремизам, и, гледајући из мултиполарне перспективе, то је под знаком питања. Скретање са њених мисли – што је објашњено у првом делу – може се протумачити на више начина.

Корупција је кључна особина која Балкан чини осетљивим на утицај ЕУ, која отвара врата европској аутократији у дослуху са Катаром и плановима за ЛНГ гасовод у Хрватској са свим насилним екстремизмом невладиних организација. Корупција је такође разлог зашто су амерички војници смештени у српској окупираној провинцији Косову и зашто обојена револуција дефилује кроз цео регион. Искорените корумпиране политичаре и проевропске радикале, и Балкан може да има далеко другачију будућност од оне коју Нуландова прижељкује.

Начин на који се то може урадити је слушање оног што је она рекла, само уз једно зрно ироније. Она каже да „нису само владе оне које треба да реагују, већ грађанско друштво, независни медији и појединци треба углас да траже и обликују потребне реформе. Они треба да захтевају своја права на слободу изражавања и мирног окупљања.“ У следећем одељку ће бити објашњено шта све то подразумева.

ИШЧЕКУЈУЋИ МУЛТИПОЛАРНОСТ

Русија, Кина, БРИКС и други мултиполарни играчи спремни су да уђу на Балкан и помогну развоју и интеграцији, што се огледа у Балканском току као плану Москве, кинеском Путу свиле и могућности да БРИКС финансира све то. То би био прелазак преко велике препреке, међутим, Џон Кери је у фебруару изјавио да је Балкан на „линији ватре“. Он је поменуо Србију и Македонију у својој претећој изјави, и није случајно што су обе земље сад на мети дестабилизације, било да је то неуспели атентат на српског премијера или стопирани хибридни рат који се води у Македонији, где се очекује још сукоба. Околности компликују проевропски елементи, који су опустошили обе земље, као што су експерти за револуције из Отпора или Зоран Заев са својим сарадницима из Отвореног друштва. Како би створили здраву средину да дочекају мулитполарност и суоче се са спољним силама које то не желе, грађани Балкана, пре свега Србије и Македоније, морају да преузму иницијативу и формирају покрете који ће се противити радикалној проевропској корупцији и охрабривати своје владе у мултиполарним иницијативама.

Довољно је рећи да би овај покрет – или покрети, зависно од тога како ће да настају и како ће се кретати ствари између Србије и Македоније – потицао из ове две земље јер су оне једине које имају праву шансу (будући да нису чланице ЕУ) које могу сарађивати са Русијом, Кином и Бриксом. Пратећи идеје Нуландове, промовисало би се ојачавање мултиполарног друштва, као и повезивање грађанског друштва са независним медијима (онима који нису подложни утицају ЕУ). Појединци, а не стране силе, формирали би језгро таквог покрета и на њима је да органиују подружнице у својим градовима и регионима. Мирно примењујући тактику којима се обојене револуција користе из својих лектира, попут Од диктатуре до демократије и 198 потеза ненасилне акције, они могу битно да утичу на откривање корумпиране проевропске елите, боре се против недемократских покушаја увлачења њихових земаља у ЕУ и обојених револуција. Најважнија улога коју би тај покрет имао било би подизање националне свести о предностима мултиполарне сарадње, као и претњама које би дошле са евроатлантском окупацијом. Многи грађани можда нису свесни предности оријентације ка Бриксу (док би се и даље одржавали прагматични односи са ЕУ) баш због прозападног информисања, које им се свакодневно намеће. Зато је битно преусмерити њихову пажњу.

Ово не значи супротстављање актуелним владама – баш супротно – то значи да грађанска друштва могу преузети оне иницијативе које власт не може. Услед тешке геополитичке ситуације, као и Керијеве претње о „линији ватре“, Београд и Скопље не желе да буду сувише близу Русији, имајући у виду да већ нису подржале санкције ЕУ против Москве. Грађанско друштво је, међутим, потпуно друга сфера: не мора дипломатски да се придржава било каквих геополитичких конвенција међу великим силама и може да сарађује са ким хоће, под условом да то одражава вољу грађана. Од када се претпоставља да већина грађана Србије и Македоније прижељкују прагматичне пословне односе са БРИКС – што би онемогућило „интеграцију“ у ЕУ – онда би такав грађански покрет, ако би добро деловао, направио огроман успех. У складу са уверењем да владе Вучића и Груевског одговарају народу и желе да очувају своју моћ владавине док год је то демократски могуће, на њих се може утицати мултиполарним манифестацијама до те тачке да им народ улије довољно самопоуздања да се супротставе униполарним наређењима САД и ЕУ и храбро успоставе курс директно ка БРИКС.

ЗАКЉУЧАК

Посет Нуландове Балкану треба тумачити као укопавање Америке у региону, показујући да она има дугорочни интерес да регион преобликује тако како јој геостратешки највише одговара. Истовремено, имајући у виду финансијску капитулацију Грчке пред ЕУ и преурањене страхове око Балканског тока, очигледно је да САД осећају да мултиполарни (читај руски) утицај превазилази тренутне препреке и представља озбиљну претњу по униполарну контролу над Балканом. Зато њен говор није био у духу тријумфа, већ је показао претње и упозорења, показујући да америчка влада нови хладни рат још није завршила на овој бини. Управо супротно, САД желе да убрзају офанзиву на Балкану и одлучно заузму последња три упоришта, на којима Русија тренутно има највише утицаја.

Балкан ће свакако имати бурну будућност и тешко да ће се САД или Русија олако предати у одбрани великих стратешких интереса. Ићи ће до крајњих граница, без обзира колико јавно ће то бити. Имајући све ово у виду, Балкан није неоколонијални објекат око којег се препиру две силе, већ зато што је ту настањен народ који има тежње о томе у ком правцу жели да иде. Објективно говорећи, САД имају предност, будући да поседују медијску мрежу и грађанске организације у региону, али њихове ставове не дели већина народа. И зато је крајње време да се народи ове две земље удруже и углас ставе до знања којим путем желе да иду. Ако информативне и невладине мреже под контролом САД не показују довољно став већине, онда већина мора устати и те организације заменити онима које ће се потчинити вољи народа. Послушајмо неколико савета Џина Шарпа, који каже да се народи могу окупити на иновативне начине, помоћу којих ће придобити пажњу и тиме започети процес мењања националног мнења на највишим нивоима и гурања својих влада ближе БРИКС.

Превод – Андреј Цвијановић

---

Извор: The Saker, Нови Стандард