Njihov Ferdinand i naš Princip

Vest da je načelnik sarajevske opštine Stari Grad Ibrahim Hadžibajrić odlučio da obnovi spomenik Francu Ferdinandu (na slici: spomenik Ferdinandu u Sarajevu, podignut 1916, uklonjen 1919; prim. prir.) izazvala je čuđenje i negodovanje u Srpskoj, pa i u Srbiji. Ne znam samo zašto. Oni koji su već jednom bili napravili spomenik okupatoru sada samo hoće da ga obnove. Oni koji su kasnije napravili spomenik rodoljubu Gavrilu Principu ne stanuju više u Sarajevu i mogu da ga obnove negde na drugom mestu.

Gospodin Ibrahim je jedan iz dinastije Hadžibajrića, koja je do rata 1992-95. bila poznata po baščaršijskoj aščinici u kojoj se spremala najbolja kisela čorba protiv mamurluka u gradu, a od rata održava kontinuitet vlasti u najstarijem delu grada. Naprosto, velike zasluge za veru i naciju: prvi demokratski izabrani načelnik Hadžibajrić je već 1991. u svojoj opštini zabranio alkohol po cenu pada prodaje porodičnog specijaliteta i bio jedan od organizatora paravojnih Zelenih beretki. Zahtevom prema Ministarstvu privrede Kantona Sarajevo za 30.000 KM „za izradu idejnog i izvedbenog projekta obnove spomenika austrougarskom prestolonasledniku princu Francu Ferdinandu“, sada, evo, ponovo jedan Hadžibajrić nastavlja politiku koja ima vekovni kontinuitet.

Neposredno posle Principovog atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, rulja druge dve vere izvršila je pravi pogrom nad srpskim stanovništvom širom BiH. Demolirane su radnje srpskih trgovaca, opljačkane pravoslavne crkve, porazbijani prozori na srpskim kućama i pre nego što je okupatorska vlast internirala ugledne Srbe kao taoce. Nije to mogao da bude izraz ljubavi prema austrougarskoj imperiji jer je potisnula osmansku, koju su osnovano doživljavali kao svoju i nikad neprežaljenu. „Pusto tursko!“ Radilo se naprosto o strahu od odmazde okupatorske vlasti i nastojanja muslimana da se aktivno distanciraju od atentata kao srpske rabote, utoliko više što je među mladobosancima bilo i mladih muslimanskih intelektualaca. Kao izraz žaljenja za nastradalim princom i dokaz lojalnosti prema carevini, na Latinskoj ćupriji su brže-bolje podigli spomenik okupatoru Ferdinandu, dok je heroj otpora aneksiji atentator Gavrilo Princip trunuo u austrijskom zatvoru. Ne moramo se, međutim, toliko daleko vraćati u prošlost.

Zaboravilo se da je prva postkomunistička uprava Sarajeva 1991, sa gradonačelnikom Muhamedom Kreševljakovićem (SDA) na čelu i Aleksandrom Balvanović (HDZ) kao zamenicom gradonačelnika iz čista mira inicirala rušenja Principove spomen-ploče i stopa sa trotoara ispred Muzeja Mlade Bosne, odnosno obnovu spomenika Ferdinandu. Što se tiče uspomene na Gavrila, uništavanje je bilo brzo i jeftino, a u vezi s obnovom sećanja na Franca trebalo je 30.000 KM, pa se malo oteglo. Ta inicijativa demokratske uprave Sarajeva predstavlja kontinuitet između predizbornog vezivanja barjaka polumeseca i šahovnice protiv četiri ocila, ratnog savezništva ABiH i HVO protiv VRS te napokon zajedničkog bošnjačko-hrvatskog entiteta. Povremeno se ispostavi da je savezništvo neprirodno i nestabilno, kao prilikom otvaranja hrvatsko-muslimanskog fronta 1993. ili kada se Hrvati, ignorisani u Federaciji, prisete kako su se olako odrekli Herceg-Bosne. Ali onda Amerikanci i Nemci prišrafe Hrvate i Bošnjake i privremeno zakrpe pukotinu nekim neodrživim sporazumom, poput Vašingtonskog. Da li je onomad Holbrukova udovica Keti mislila iz svoje glave kada je u Njujork tajmsu napisala: „SAD su se povukle iz BiH i predale mandat EU, a to je kao da vratite dete roditeljima koji ga zlostavljaju“. Ili je to apel Nemačkoj da preuzme vođstvo u BiH?

Princip i Ferdinand su dobar šlagvort jer, ako se u Sarajevu rehabilituje okupator Ferdinand, onda Princip nije patriota, nego terorista. U sledećoj konsekvenci teroristički čin jednog Srbina uzročno povezuje Srbiju s izbijanjem Velikog rata. A „hepiend“ tog filma jeste amnestija Nemačke. I eto nas kod već godinama unazad pripremane revizije istorije na stotu godišnjicu Sarajevskog atentata. Mnogi nisu verovali dok se Francuska ambasada nije pojavila kao inicijator i, sa istoričarima oba entiteta i tri naroda, suorganizator međunarodnog naučnog skupa u Sarajevu. Istoričari iz Banjaluke Šoja i Vujadinović bili su zaprepašćeni da su partneri sa bošnjačke strane inženjer Ejup Ganić i anonimna psihologistkinja sa njegovog privatnog Tehnološkog fakulteta. A, kada je ambasador konačno prihvatio srpski uslov, ne samo u pogledu stručnosti nego i ravnopravnosti u pripremi skupa, demonstrativno su odustali bošnjački istoričari.

Posle francuskog neuspeha da okupi bh. trojstvo, iza zavese su izašli Austrijanci, kojima je kao istorijskim sukrivcima za Veliki rat ispalo nekako baš zgodno što se srpski istoričari inate, pa su im prepustili da svoj takođe međunarodni skup održe u Kamengradu kraj Višegrada. Moćni i najmoćniji kreiraju ne samo našu sadašnjost i budućnost nego i prošlost, pa ekonomski uspon Nemačke neće označiti samo njenu političku dominaciju u EU nego i najavu brisanja neugodnih stranica evropske istorije. Posle revizije Prvog svetskog rata, doći će verovatno na red i Drugi svetski rat. Recimo, militaristički ekspanzionizam Trećeg rajha mogao bi da se redefiniše kao kontraofanziva evropske civilizacije protiv širenja slovensko-pravoslavne boljševičke pošasti.

Uostalom, pre nego što su odlučili da se iskrcaju u Normandiji, Amerikanci su rat u Evropi ionako tretirali kao sukob dva totalitarizma, nemačkog i ruskog. A ako su oni kao globalna supersila mogli godinama da rasturaju Irak na bazi dezinformacije o Sadamovom tajnom oružju, zašto i Nemci kao evropska supersila ne bi mogli nešto slično sa Srbima. Slobo – Sadame! Naše komšije svakako imaju bolju istoriju odnosa sa Nemačkom i Austrijom. Kao da ih već vidim kako slave šuckore, koji su po nalogu Beča isterivali Srbe iz Podrinja, ili kako podižu spomenike iz Berlina mobilisanim borcima Handžar-divizije, koje su na Istočnom frontu ubijali staljinisti.

Jeste da je „najpametniji u Bošnjaka“, kako u Sarajevu titulišu akademika Muhameda Filipovića, upozorio da je „Ferdinand bio simbol austrougarske okupacije i da atentator Princip zaslužuje spomen-ploču sa likom na istom mestu gde su nekada bile njegove stope“. Ali sarajevska javnost je ipak od srca prihvatila odluku aščije Hadžibajrića. Pravo govoreći, spomeniku Gavrilu Principu i nije više mesto u Sarajevu, bez ili sa Francom Ferdinandom na istoj raskrsnici preko puta. Izuzev da posluži kao dokaz multietničke tolerancije 90 odsto muslimanskog Sarajeva ili da postane meta srbofobije nekog veterana Patriotske lige. Murat Šabanović, koji je, po sopstvenom priznanju, još uoči rata srušio spomenik Andriću po nalogu vrha SDA, danas živi u Sarajevu kao nekažnjavano lice. Ako ne možemo da sprečimo reviziju istorijskih uzroka Velikog rata, možemo bar podsećanje na Gavrila da smestimo na sigurnije mesto u Banjaluci ili Andrićgradu.

Izvor: Press