Н о б е л о в а ц

За почетак, вест:

„Градоначелник Крушевца Братислав Гашић је поводом одлуке о додели Видовданске повеље Александру Вучићу рекао да је његов рад велики и да се може поредити и са Светим кнезом Лазаром, и његовим доприносом за Косово.

– У Крушевцу су живели највећи и најбољи Срби свих времена. Тада их је предводио кнез Лазар, а данас Александар Вучић.

Један од Гашићевих сарадника, Зоран Ракић, овоме је додао да због досадашњег ангажовања потпредседник Владе Србије заслужује – Нобелову награду!“

22.06.2013. (извор: Наше новине)

Ако је спрдња, добро је. Ако није, бар је добро за спрдњу. Да сам на месту Александра Вучића, одмах би овог Зорана Ракића поставио на место Братислава Гашића, а овога бих прекорио што се није први сетио да ме предложи за нобеловца!

Истина је проста: овај мучени Ракић је, оваквим предлогом, поставио доста високо лествицу за будуће шлихтаре, којима српска партијска политика обилује као Јута Амишима. Следећи који буде хтео да се увуче партијском шефу дубље у оно место где сунце не сија, мораће да смисли нешто боље од Нобелове награде а, ако смисли боље од ове провинцијске улизице, и сам ће заслужити да буде нобеловац.

Да видимо, дакле, за који положај би чланови СНС-а могли да предложе Ацу Вучића, а да овај на том положају већ није? Тежак задатак. Од уобичајених звања, није био само Патријарх српски и председник САНУ. Можда координатор Светог синода? Или координатор одељења САНУ? Директор свих агенција? Можда краљ? Цар? Лепо, не знам… све је то мало у односу на Нобелову награду.

Нека је, вала, и добије. Што се овог Ракића тиче, може Аца да добије и награду за хемију, физику, књижевност… само нек је нобелова. На мање од тога, Ракић не пристаје! Пет, ил ни једну! Могу само да замислим сцену: Гашић представља Вучића као новог српског кнеза Лазара и мисли да је достигао врхове додворавања, те да после тога ни историја, камо ли неки ситан епигончић нема шта више и боље да каже о шефу, а онда зине Ракић и одгура Гашића на друго место у повести улизиштва! Братислав га стреља очима и шкргуће кроз зубе: „Даћу ти ја Нобела кад се заврши прослава“ и већ размишља о томе да`л да предложи Вучка за команданта Ентерпрајза, а Небојшу Стефановића за мр. Спока. Али, све је то мало за Нобела.

Удвориштво у Србији пробија границе које су задате у време Броза и достиже своје епске димензије. На удвориштву, наиме, лежи проклетство да не може да се заустави: свако следећи мора да надмаши оног претходног у хваљењу шефа, јер би шеф, уколико до тога не дође, могао да се запита да ли помањкање маште у себи крије и превратничке мисли. Кад неко Тита прогласи за највећег сина народа и народности, следећи мора да дода да је Валтер, у ствари, највећи државник света. Таман кад помислите да се даље од тога не може, јави се неко ко одвали да се Јожа воли више од маме и тате.

После овог предлога, истина неофицијелног, који је дао Зоран Ракић, следећи у реду за шлихтање већ добија напад лаке панике – шта рећи, а да буде боље од Ракићеве извале? Мање од тога не долази у обзир, шеф се већ привикао на мисао о томе да би могоа бити, зашто да не, нобеловац и на мање не пристаје, а овај нови сатрап сад мора да му да нешто више. Ја, том следећем у реду, предлажем да не буде превише креативан, већ да се прихвати стереотипа: Аца се воли више него мама и тата, он је сунце које обасјава Србију, његово име је друго име за мир, што је више клевета и лажи, Аца нам је милији и дражи и слично. Историја ће памтити његово име у вјек и вјеков и сл. Не би ме изненадило да им падне напамет да склоне Теслу испред ЕТФ-а и поставе статуу Вучка у зен положају. Он бди над нашом децом, над њиховим мирним сном, над њиховом кредитном будућношћу… Ту су још и називи улица, тргова, школа, Његове стипендије, блокови насеља а, зашто не, и неки Вучићград?

Не знам да ли њему прија, или не прија оволико улизиштво, али видим да га не ограничава, а чим га не ограничава, онда га подстиче. Годи му, ваљда. Ипак, није нека срећа кад те не хвале другови из школе, са факса, кад те не хвале комшије и девојке, него то раде партијски другови, који су ти подређени. Скупа је њихова хвала: плаћа се уносним пословима, становима, комбинацијама. Ово кажем сасвим незлобиво: потреба за неумереним похвалама и за подаништвом потиче од недостатка раних похвала, оних похвала које се не морају плаћати ничим. Ко такве похвале није имао, мораће да плаћа оне партијске.

Извор: Васељенска ТВ