N o b e l o v a c

Za početak, vest:

„Gradonačelnik Kruševca Bratislav Gašić je povodom odluke o dodeli Vidovdanske povelje Aleksandru Vučiću rekao da je njegov rad veliki i da se može porediti i sa Svetim knezom Lazarom, i njegovim doprinosom za Kosovo.

– U Kruševcu su živeli najveći i najbolji Srbi svih vremena. Tada ih je predvodio knez Lazar, a danas Aleksandar Vučić.

Jedan od Gašićevih saradnika, Zoran Rakić, ovome je dodao da zbog dosadašnjeg angažovanja potpredsednik Vlade Srbije zaslužuje – Nobelovu nagradu!“

22.06.2013. (izvor: Naše novine)

Ako je sprdnja, dobro je. Ako nije, bar je dobro za sprdnju. Da sam na mestu Aleksandra Vučića, odmah bi ovog Zorana Rakića postavio na mesto Bratislava Gašića, a ovoga bih prekorio što se nije prvi setio da me predloži za nobelovca!

Istina je prosta: ovaj mučeni Rakić je, ovakvim predlogom, postavio dosta visoko lestvicu za buduće šlihtare, kojima srpska partijska politika obiluje kao Juta Amišima. Sledeći koji bude hteo da se uvuče partijskom šefu dublje u ono mesto gde sunce ne sija, moraće da smisli nešto bolje od Nobelove nagrade a, ako smisli bolje od ove provincijske ulizice, i sam će zaslužiti da bude nobelovac.

Da vidimo, dakle, za koji položaj bi članovi SNS-a mogli da predlože Acu Vučića, a da ovaj na tom položaju već nije? Težak zadatak. Od uobičajenih zvanja, nije bio samo Patrijarh srpski i predsednik SANU. Možda koordinator Svetog sinoda? Ili koordinator odeljenja SANU? Direktor svih agencija? Možda kralj? Car? Lepo, ne znam… sve je to malo u odnosu na Nobelovu nagradu.

Neka je, vala, i dobije. Što se ovog Rakića tiče, može Aca da dobije i nagradu za hemiju, fiziku, književnost… samo nek je nobelova. Na manje od toga, Rakić ne pristaje! Pet, il ni jednu! Mogu samo da zamislim scenu: Gašić predstavlja Vučića kao novog srpskog kneza Lazara i misli da je dostigao vrhove dodvoravanja, te da posle toga ni istorija, kamo li neki sitan epigončić nema šta više i bolje da kaže o šefu, a onda zine Rakić i odgura Gašića na drugo mesto u povesti ulizištva! Bratislav ga strelja očima i škrguće kroz zube: „Daću ti ja Nobela kad se završi proslava“ i već razmišlja o tome da`l da predloži Vučka za komandanta Enterprajza, a Nebojšu Stefanovića za mr. Spoka. Ali, sve je to malo za Nobela.

Udvorištvo u Srbiji probija granice koje su zadate u vreme Broza i dostiže svoje epske dimenzije. Na udvorištvu, naime, leži prokletstvo da ne može da se zaustavi: svako sledeći mora da nadmaši onog prethodnog u hvaljenju šefa, jer bi šef, ukoliko do toga ne dođe, mogao da se zapita da li pomanjkanje mašte u sebi krije i prevratničke misli. Kad neko Tita proglasi za najvećeg sina naroda i narodnosti, sledeći mora da doda da je Valter, u stvari, najveći državnik sveta. Taman kad pomislite da se dalje od toga ne može, javi se neko ko odvali da se Joža voli više od mame i tate.

Posle ovog predloga, istina neoficijelnog, koji je dao Zoran Rakić, sledeći u redu za šlihtanje već dobija napad lake panike – šta reći, a da bude bolje od Rakićeve izvale? Manje od toga ne dolazi u obzir, šef se već privikao na misao o tome da bi mogoa biti, zašto da ne, nobelovac i na manje ne pristaje, a ovaj novi satrap sad mora da mu da nešto više. Ja, tom sledećem u redu, predlažem da ne bude previše kreativan, već da se prihvati stereotipa: Aca se voli više nego mama i tata, on je sunce koje obasjava Srbiju, njegovo ime je drugo ime za mir, što je više kleveta i laži, Aca nam je miliji i draži i slično. Istorija će pamtiti njegovo ime u vjek i vjekov i sl. Ne bi me iznenadilo da im padne napamet da sklone Teslu ispred ETF-a i postave statuu Vučka u zen položaju. On bdi nad našom decom, nad njihovim mirnim snom, nad njihovom kreditnom budućnošću… Tu su još i nazivi ulica, trgova, škola, Njegove stipendije, blokovi naselja a, zašto ne, i neki Vučićgrad?

Ne znam da li njemu prija, ili ne prija ovoliko ulizištvo, ali vidim da ga ne ograničava, a čim ga ne ograničava, onda ga podstiče. Godi mu, valjda. Ipak, nije neka sreća kad te ne hvale drugovi iz škole, sa faksa, kad te ne hvale komšije i devojke, nego to rade partijski drugovi, koji su ti podređeni. Skupa je njihova hvala: plaća se unosnim poslovima, stanovima, kombinacijama. Ovo kažem sasvim nezlobivo: potreba za neumerenim pohvalama i za podaništvom potiče od nedostatka ranih pohvala, onih pohvala koje se ne moraju plaćati ničim. Ko takve pohvale nije imao, moraće da plaća one partijske.

Izvor: Vaseljenska TV