Na istok ide satnija ili Hrvatska na Rusiju

Zašto upućivanje hrvatske jedinice na granicu Rusije izaziva euforiju i oduševljenje kod većine Hrvata?

Hrvatska predsenica Kolinda Grabar Kitarović ne krije svoje oduševljenje po povratku iz Varšave, gde je prisustvovala samitu lidera NATO. Ona samo reprezentuje oduševljenje kompletne hrvatske nacije, jer, kako sama kaže, očekuje konsenzus oko slanja kontingenta hrvatskih vojnika na rusku granicu. Pod naslovom Na istok ide satnija objavljena je udarna vest na Hrvatskoj televiziji. Šta je to defektno u ovom naslovu i koje su njegove skrivene pruke hrvatskoj naciji? Radi se o elitnoj jedinici Hrvatske vojske, koja je integrisana u nemačko-holandski kontingent stacioniran u Nemačkoj i koja će verovatno biti raspoređena u neku od baltičkih zemalja u skadu sa najnovijim odlukama čelnika NATO.

Šta je to satnija i da li će ta jedinica značajno uvećati snagu NATO na Istoku? Mnogima van Hrvatske ovde treba objašnjenje jer je ova država usvojila formaciju, naziv jedinica i činove u vojsci po uzoru na ustašku vojsku NDH Ante Pavelića. Tako je satnija jedinica veličine čete a oficir koji njom komanduje ima čin satnika, što je u rangu kapetana. Znači, hrvatsko učešće u prestrojavanju NATO snaga prema granicama Rusije sa ciljem vojnog pritiska na tu zemlju je simbolično, jer jedna četa može promeniti odnos snaga samo kada bi bila sučeljena dva bataljona a ne dve najjače vojne sile na svetu – NATO i Rusija. Čemu onda toliko oduševljenje u Hrvatskoj?

Simbolika je u pitanju. Da bi se razumelo hrvatsko oduševljenje novom ulogom u globalnom vojnom sučeljavanju, u pomoć bi trebalo pozvati hrvatsku istoriju i tradiciju. Jer nije njima prvi put da šalju vojni kontingent na Istok, i toga se većina Hrvata sa nostalgijom i, kako znaju da kažu, „sa posebnim pijetetom“, sećaju. Prva jedinica koja je svojevremeno iz Hrvatske upućena na Istok bila je 369. pojačana pješačka pukovnija ustaške vojske. Pukovnija je 1941. godine, takođe iz Nemačke, kao i sadašnja satnija, upućena na Istok, u sučeljavanje sa Rusima. Doduše, ne kao sada u baltičke zemlje (Estonija, Letonija i Litva), nego mnogo južnije – pod Staljingrad, gde je nemačka nacistička vojska vodila jednu od najtežih bitaka u Drugom svetskom ratu. Ali simbolika je ista.

LEGENDA TRAJE

Bila je to najelitnija jedinica tadašnje Pavelićeve vojske i kao takva ponos proustaškog dela nacije. Nije slučajno da je ovu jedinicu na bojištu u Rusiji obišao Pavelić lično u društvu sa najpoznatijim i najopevanijim ustaškim komandantom Jurom Francetićem. Hrvatsko učešće na Istočnom frontu sa Vermahtom i tada je trebalo biti simbolično. Međutim, da li zbog propagande ili stvarnog hrvatskog raspoloženja u to vreme, na poziv poglavnika za odlazak na Istočni front javilo se 5.000 dobrovoljaca, daleko više nego što su očekivali, jer se znalo da idu u teške bitke. Tako je pala odluka da se formira veća jedinica – pukovnija. Izabrano je 3.865 dobrovoljaca koji su raspoređeni u tri bojne (bataljona) ove jedinice. Prva bojna je formirana od dobrovoljaca iz Sarajeva, a druge dve iz Zagreba i Varaždina. Vojnu obuku su završili u Nemačkoj a zatim upućeni pod Staljingrad u sastav 100. lake lovačke divizije, 17. nemačke armije u Grupi armija jug. Bili su poznati pod imenom Hrvatska legija, sa geslom: „Šta bog da i sreća junačka“.

Ova jedinica je u proustaškom korpusu Hrvatske postala legendarna, sa ugledom koji ni približno nikada nije imala nijedna druga. O njoj su pevane pesme i ispredane priče. Iako je ju je kompletnu (ili ono što je od nje ostalo) zarobila 1943. godine Crvena armija, ušla je u legendu. Ima tu jedan apsurd, jer u tom veličanju nikada se ne priča šta se desilo sa ovom legijom nakon zarobljavanja. Čak bi se moglo reći da je to lažna hrvatska legenda. Njen poslednji komandant, koji je zarobljen sa oko 700 legionara, bio je artiljerijski pukovnik Marko Mesić (na slici ispod u crvenom krugu) – stric daleko poznatijeg Stjepana Mesića, hrvatskog političara koji je bio poslednji predsednik Predsedništva SFRJ i koji je na kraju rekao: „Moj posao je završen, Jugoslavije više nema“.

Marko Mesić je sa većinom svojih vojnika prevrbovan u zarobljeništvu, tako da je postao komandant Prve jugoslovenske brigade koja je sa Crvenom armijom pod borbama sa Nemcima došla na područje Jugoslavije i gde je ušla u sastav 23. srpske divizije 14. korpusa NOVJ. Tako su se Mesić i njegove elitne ustaše na kraju rata, kao partizani, borili protiv svoje ustaške sabraće, dok su ih oni slavili i veličali i od njih napravili legendu. Bilo je pomalo i smešno što su ustaške glavešine u Zagrebu dodelile Mesiću jedno od najviših odlikovanja, jer su bili ubeđeni da je poginuo pod Staljingradom. Tako je potpuni apsurd da je ova legija u Hrvatskoj postala legenda jer od tada postoji termin „Crvene ustaše“. Ali upravo tako se dogodilo – to je najcenjenija i najpoštovanija vojna formacija u Hrvatskoj svih vremena.

„CRVENE USTAŠE“

Njenu popularnost kod Hrvata nije teško dokazati. Već u Drugom svetskom ratu jedna domobranska vojna formacija nosila je ime ove kontroverzne pukovnije, da bi joj prolaskom vremena popularnost rasla. Nisu tačna neka pisanja da je legija bila domobranska jedinica, jednostavno zato što su domobranske formacije činili mobilisani ljudi, a ustaške jedinice dobrovoljci. Do građanskog rata u Hrvatskoj legenda je višestruko naduvana, tako je u Hrvatkoj i BiH bilo više jedinica pod nazivom 369. bojna. Smatralo se za veliku čast raspoređivanje u takve jedinice. Već to je bio siguran znak i pokazatelj da nova hrvatska vlast u liku HDZ neće biti opredeljena za antifašizam, nego upravo za fašizam i ustaške tradicije. Čak ni levom krilu HDZ, koje je predvodio Franjo Tuđman, nije smetalo što se njihova borba oslanja na ustaške legende jer su sa ustaškom emigracijom ušli u čvrst savez na ideji stvaranja nezavisne Hrvatske države. Kada se razmišlja i analizira kako je uopšte moguće da su se povezali i dogovorili ustaška emigracija i partizanski i levičarski deo Hrvatske, trebalo bi imati na umu sledbenike Marka Mesića i takozvane „Crvene ustaše“.

I ne samo to. Veza ustaša i komunista u Hrvatskoj datira još iz vremena Kraljevine Jugoslavije, znači još pre Drugog svetskog rata, jer su se istovremeno i zajedno nalazili u zatvorima po osnovu istih krivičnih dela protiv države. Bez obzira na politička opredelenja, od ultralevih do ultradesnih, u zatvoru su uspostavljana prijateljstva koja su nastavljana po izlasku iz zatvora. Ako se nisu mogli družiti zbog različitih političkih pogleda, tajno su se veoma poštovali i uvek su bili spremni da pomognu jedni drugima, pa i da tajno postižu dogovore i saveze. Nema tu ništa čudno. Nešto slično se nedavno dešavalo u pritvoru Haškog tribunala, gde su visoki oficiri i političari, koji su u ratu bili na suprotnim stranama, u pritvoru sklapali prijateljstva, međusobno se poštovali i bili spremni da pomognu jedan drugome i u privatnom životu i u odbrani pred sudom.

Zato ne bi trebalo da čudi oduševljenje u Hrvatskoj zbog slanja satnije na granicu Rusije, jer je većinsko mišljenje u toj zemlji da ova jedinica nastavlja tradicije „slavne“ Hrvatske legije. Suviše je primera da je to upravo tako, a navešću samo jedan – odnos prema vojsci Kraljevine Jugoslavije i kasnije prema JNA u SFRJ. Nijednu od ove dve vojske većina Hrvata nikad nije smatrala svojom i uvek su je pritajeno smatrali neprijateljskom. Vojsku Kraljevine Jugoslavije (Kraljevine SHS) iskoristili su da vrate svoje izgubljene teritorije koje su zauzeli Italijani, Austrijanci i Mađari. Vojsku SFRJ iskoristili su da prikriju svoju iskrenu aktivnu ulogu u fašističkom pokretu. Zato je u vreme Jugoslavije bio latentno prisutan problem odziva Hrvata i prijavljivanje u vojne škole. Za JNA je to bio veliki problem zbog famoznog ključa i definisanih procenata oficira i podoficira u skladu sa brojnošću nacija u Federaciji. Konkretno za Hrvate taj procenat je peglan tako što su daleko više od definisanog procenta primani u Ratno vazduhoplovstvo i Ratnu mornaricu, jer je jedino u tim vidovima odziv bio prihvatljiv. Solucija je bila – ako već neće u kopnenu vojsku, primaj ih tamo gde hoće. Naravno da je to peglanje išlo na štetu drugih nacija.

HRVATSKA PRED NATO DISKREDITUJE SRBIJU

Opšta je ocena da nedavni samit lidera zemalja NATO pakta u Varšavi nije formalnog karaktera i da su donesene veoma značajne odluke – na Zapadu ih predstavljaju kao isključivo odbrambene, dok se u Rusiji gledaju kao izrazito ofanzivne, do nivoa priprema za napad na Rusiju. Učinjeno je dosta na opštoj mobilizaciji i uvezivanju snaga NATO, kao i propagandnom delovanju na boljem razumevanju opasnosti od Rusije. U svemu tome ima i simbolike – grad u kome je osnovan Varšavski ugovor sada je ugostio šefove NATO pakta.

Američki predsednik Barak Obama bio je veoma konkretan i potpuno određen kada je pozvao čelnike NATO da ne popuštaju pred sve većom pretnjom Rusije. Predložio je nastavak sankcija prema Rusiji „dok potpuno ne prihvate prekid vatre u Ukrajini“, tako da nema dileme da li će se sankcije nastaviti iako neke zemlje pod pritiskom vlastitih ekonomskih gubitaka stidljivo najavljuju njihovo ukidanje. Ipak, najvažnija stvar koju je samit doneo jeste razmeštanje novih NATO snaga na granici Rusije, pre svega u baltičkim zemljama (gde se našla i hrvatska satnija), jer je to konkretan i provokativan vojni potez koji mora izazvati reakciju Rusije. Upravo tako se i dogodilo, jer je predsednik Rusije Vladimir Putin odmah potpisao ukaz o povećanju armije. Istovremeno, vrši predislokaciju i raspored jedinica Ruske armije u skladu sa potezima NATO.

Javio se i grobar Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov, koji uspaničeno kaže: „NATO priča o odbrani, a priprma napad na Ruse“. Gorbačovu bi trebalo verovati, jer je uvek imao dobre veze na Zapadu, gde je veoma cenjen. Njegova uznemirnost konkretnim događanjima trebalo bi da zabrine. On još kaže: „Retorika u Varšavi vrišti od namera da praktično proglasi rat Rusiji“.

Ko bi rekao da će hrvatska predsednica, Kolinda Grabar Kitarović u tako složenoj situaciji pokušati da usmeri pažnju ovog velikog skupa, koji uvezuje bar četvrtinu sveta, prema Srbiji. Razradila je tezu preko koje je našla načina da učesnicima samita prikaže Srbiju kao realnu i nadolazeću opasnost, koja posebno zabrinjava Hrvatsku. Nije to ni malo naivan napad, jer ne može da se meri bilo koja Kolindina izjava u Zagrebu sa onim što je rekla o Srbiji pred 2.500 zvaničnika, 2.000 medija, 28 članica NATO i 26 zemalja partnera ovog pakta. Ovaj potez se može tretirati ne samo kao perfidan nego krajnje zlonameran i podmukao, tako da zaslužuje adekvatan odgovor Srbije. Insistirala je da se mora zaustaviti prodor Rusije na Balkan preko Srbije i obrazložila zašto je posebno brine vojno povezivanje Srbije sa Rusijom. Prema njoj, ta vojna veza raste jer se najavljuju velike zajedničke vojne vežbe, među kojima je posebno pomenula vojnu vežbu „Slovensko bratstvo“, koja je najavljena za oktobar.

GAĐAJU RUSIJU, POGAĐAJU SRBIJU

Osnovno pitanje nije šta to Hrvatska radi, nego zašto to radi. Na to pitanje Srbija mora naći odgovor. Jer, ako neko u tako složenoj situaciji, koja bi se bez rezerve mogla nazvati široka priprema za rat dve najače svetske sile, koje su istovremeno svetska opasnost jer drže prst na nuklearnom okidaču, istakne Srbiju kao svetski problem, njegove namere nisu čiste i treba ih ozbiljno shvatiti. Koji je to interes i koji plan Hrvatske koji može biti toliko važan da zanemaruje svoje trenutne ekonomske interese radi njega? Jer trebalo bi znati da je broj ruskih turista u Hrvatskoj poslednjih godina uveliko povećan. Da su oni rekorderi po prosečnom broju noćenja po jednom turisti i galantni u trošenju novca. Sem toga, porastao je interes ruskih kupaca za nekretnine u Hrvatskoj. Zašto onda državi koju drma i ekonomska i politička kriza to nije važno, nego i dalje odapinju otrovne strele prema Rusiji. Ustvari, kada god u svojim izjavama gađaju Rusiju ispadne da usput pogode Srbiju.

Onome ko dobro poznaje ustaški pokret i njegove strateške ciljeve jasno je šta se krije iza stalnih i perfidnih napada na Srbiju – teritorijalne pretnenzije prema Srbiji i Republici Srpskoj. Samo to je dovoljno važno da bi se zanemarivali važni ekonomski interesi. Međutim, zabrinutost Hrvatske nije izmišljena, ona je stvarna. Ne zato što se plaši nekakvog napada iz Srbije, nego što oseća da bi neka veća sila od Srbije mogla da osujeti njihov prastari plan – Hrvatska do Drine.

Nije se u Hrvatskoj probudila nostalgija samo prema 369. pukovniji na osnovu bojne koja ide na Istok. Najmanje pola godine proustaške snage i njihovi poznati stavovi ponovo su potpuno ovladali nezavisnom Hrvatskom, kao pre 75 godina. Simboli i uzori mladih postali su ustaški heroji i vikari a klerofašizam osnovna ideologija. Stvari su otišle do nivoa potpune neprihvatljivosti ne samo od strane srpskog korpusa, koji je time ugrožen, nego i nekih pouzdanih hrvatskih saveznika. Njihovi saveznici još uvek tolerišu ponašanje hrvatske vlasti, ali su sve manje spremni da i sami učestvuju u fašizaciji Hrvatske. U poslednje vreme nema ih ni na jednoj hrvatskoj proslavi gde slave svoje „velike pobede“, u kojima su počinjeni masovni ratni zločini.

Zato ne bi bilo ispravno zaključiti kako je antisrpski istup Kolinde Grabar Kitarović isključivo vezan za predizbornu kampanju u Hrvatskoj i očajnički pokušaj da HDZ zadrži vlast. Naravno da sve to jeste vezano za predizbornu kampanju i sve što se u Hrvatskoj bude reklo i dešavalo do septembra biće u toj funkciji. Ali problem je u tome što to nisu lažne predizborne izjave i obećanja koje će se nakon izbora zaboraviti. Radi se o trećem neostvarenom cilju ustaškog pokreta – proširenju granica Hrvatske na granice bivše NDH. Svi to mogu zaboraviti, zanemariti i smatrati utopijom, ali ustaški pokret neće, jer to je suština njegovog osnivanja i postojanja.

Izvor: Novi Standard