Na ivici sa Ivicom

Zar neko misli da će Srbija da žrtvuje svoju budućnost zbog deset hiljada ljudi?” – Ivica Koferče-Dačić

Velika Britanija je, davne 1982. godine, potegla flotu nekih 15.000 kilometara, da odrobi nekih dvadesetosam svojih državljana, koji su bili okupirani, posle argentinske invazije Foklanda. Dvadesetosam sopstvenih državljana i nešto više pingvina, na ovom subantartičkom ostrvu usred ničega, bilo je dovoljno da Engleska, inače nikada za rat spremna, u rat uđe. Deset hiljada Srba iz Kosovske Mitrovice nije dovoljno ne da Srbija uđe u rat, već da se makar muški postavi prema problemu. U engleskoj floti, prosek godina u brodskim posadama, bio je 17,5 godina. Deca. Očigledno da engleske majke ne vole svoju decu kao Srpkinje i da Velika Britanija, taj politički patuljak u odnosu na našu političku elitu, uopšte ne misli da ratova više nikad neće biti i da engleske majke mogu da odahnu. Toma Nikolić, poznati srpski ekonomista, misli drugačije. Velika sreća bi bila da on vodi Britaniju; propala bi za pet godina.

No, šta nam Dačić poručuje kad kaže da Srbija neće ulaziti u frku zbog deset hiljada Srba? Poznato je da se on borio za Kosovo, u nekom od svojih prethodnih života i to u istoj jedinici u kojoj su bili i Nikolić i Vučić. U ovoj inkarnaciji, međutim, Dačić odbija da se bori. Zgadila mu se sva ona krv koje se nagledao 1999-te, biće? Ubijale ga vojničke čizme?

Prvo: ne zna se koji je to broj Srba zbog kojih bi smo u frku ušli? 15 000? 100 000? Milion? Za deset hiljada ne bismo, a za koliko bismo? To je ono što bih ja lično voleo da čujem od Dačića. Gde je limit? Nismo ludi da ulazimo u rat zbog milion i po Srba iz Vojvodine, za sto hiljada Srba u Raškoj oblasti, za nešto Srba koji još žive u Pčinji… za sto hiljada Srba u Kragujevcu… Kruševcu… Po Dačićevom načelu, Srbija, zajedno sa Srbima, može da se krčmi do mile volje, jer će uvek neka manjina biti važnija od celine. To da celine i nema bez delova, ne brine Ivicu. Dok je Dedinja, život ima smisla. Za njega. Za nas, nije ni važno.

Drugo: Srbija u frku neće ući zbog toga što je vode oni koji je vode, a ne zato što za to ne postoje politički razlozi. Limit su on i oni koji čine Vladu i gledaju samo svoje lične sudbine. Njima terciraju i melanholičari, koji zapevaju da je Srbija mala, da nema vojsku, da nema snage i da mora da čeka promenu odnosa snaga u svetu. Njihovi argumenti nisu nevažni, nego, prosto, ti argumenti u istoriji ne igraju ulogu. Kad vam neko napadne ženu, ili dete, vi ne razmišljate da li je taj jači, da li ste vi sami skoro bili u teretani, ili da li će naići neki baja da vas zaštiti, nego se hvatate priručnih sredstava, pa kom opanci, kom obojci. Ako razmišljate, i čim razmišljate, više niste časni. Čast je stvar krvi, a ne razuma, a dužnost je iznad straha. Mi, opet, imamo sreću da naša politikantska ekipa nema problema ni sa čašću, ni sa dužnošću, a sa odgovornošću baš ni malo. Jesmo li spremni za frku? Nismo. A kad smo bili? Jesmo li bili spremni 1804-te? !815-te? 1913-te? 1914-te? 1941-e? 1999-te? Nikad i nismo bili spremni. A, opet, nismo skidali gaće zbog toga. Samo, nije nas vodio ovakav trijumvirat. Oni su ograničenje. Nemamo vojsku? Istina. Da li su je imali Karađorđe i Miloš? A prema njima nije stajala ROSU, nego megasila svog doba, Osmanlijsko carstvo. Uvek se radi samo o muškoj strani bića, o borbenosti u krvi, a ne na papiru. U krajnjoj liniji, radi se o testisima. Kako izreka kaže: kad lav vodi sto magaraca, svi su lavovi, a kad magarac vodi sto lavova, svi su magarci.

Treće: hoće li Šiptari i Zapad hteti frku na Kosmetu? Sumnjam. Možda bi i želeli, kad bi bili sigurni da cunami neće potopiti i Srbiju, u čije porobljavanje je uloženo mnogo rada i novca. Posle prvog puškaranja na Severu Kosmeta, bilo bi nemoguće umiriti duhove u Centralnoj Srbiji i sadašnja klika bi postala bitno nestabilna. Zapad hoće kontrolisanu, a ne nekontrolisanu krizu i neće dati Šiptarima da preduzmu bilo kakvu akciju većeg formata. Zar su ludi da rizikuju da u Beogradu na vlast dođe, na krilima stihije, neka nova garnitura, umesto one u čije je pakovanje toliko uloženo? Ja mislim da Zapad, ma šta mi mislili o njemu, nije, bar kad je o ozbiljnoj politici reč, skup diletanata, kakav mi ovde imamo.

Četvrto: ovo više nije 1999-ta. Neće biti bombardovanja, jer na sceni više nije samo jedan igrač. Kosovo je važan čvor u organizovanoj svetskoj trgovini narkoticima i Zapad će biti spreman da ga brani, ali samo u onom delu gde se trgovina pretežno obavlja, a to nije Sever Kosmeta. Mislim da bi bili spremni na kompromis i da bi Srbija, da nije ovakve klike u Beogradu, mogla da računa da bar jedan deo Kosmeta može da zadrži u svom sastavu i to bez velike frke. Srbi sa Severa imaju samo jednu šansu, a to je da ne potpadnu pod pritisak Beograda. Ide zima, biće mirni najmanje pola godine, a do proleća se može mnogo šta promeniti. Njima, uostalom, daleko veća opasnost preti od represivnog aparata Srbije, nego od ROSU i KFOR-a. Vrlo je verovatno da će Zapad, u nedostatku drugih mogućnosti, probati da nahuška Srbe na Srbe. Da sam na mestu američkog, britanskog, ili nemačkog ambasadora, ja bih upravo to uradio: pritisnuo bih Tačija da pusti srpsku žandarmeriju na Kosovo, da se obračuna sa svojim sunarodnicima. Budući da je Tači isto toliko samostalan u radu kao Vučić i Dačić, to bi prošlo kao brzi voz. Ipak, takva akcija bi imala izgleda na uspeh samo ako bi trajala veoma kratko, dan, ili dva, jer sve duže od toga bi destabilizovalo situaciju u Centralnoj Srbiji. Opet kažem: da sam na mestu Zapadnjaka, na ovu kartu bih odigrao i probao sreću. Da sam na mestu, pak, Srba sa Severa, izdržao bih, po svaku cenu, ta dva-tri dana. Ako do toga dođe, i ako izdrže, ući će u mnogo mirniji period i moći će da pregovaraju, sa velikim izgledima na uspeh. Ono što bi trebalo da zabrine režim u Beogradu, to je što svaki uspeh kosmetskih Srba, predstavlja njegov poraz, jer je pristao da se politička klackalica tako postavi.

U ovom trenutku, ne vidim nikavu jaku tačku režima u Beogradu, odnosno ne vidim način na koji će moći da očuva legitimitet. To ne znači da će sutra pasti, ali znači da se klatno okrenulo na drugu stranu i da će, dobijajući ubrzanje, početi da urušava trijumvire. Narod i vlast jedva da još imaju nešto zajedničko i režimu ostaje samo trajanje, pa dokle dogura. Još jednom: da sam na mestu zapadnih ambasadora, ja bih žrtvovao jednog trijumvira, da sačuvam dvojicu. Ako stvari krenu izrazito naopako, žrtvovao bih i dvojicu, da održim trećeg. Problem koji Zapad danas u Srbiji ima jeste to što su sve srpske kvazielite demaskirane i nema više džokera. Ovi, kakvi god da su, moraju se čuvati, a to ne ide bez žrtvovanja pojedinih igrača, da bi se na nekog natovario teret neuspeha i da bi se ostali oprali.

Izbori, u februaru, ili martu, ne bi bili loša opcija za spasavanje ove kvazielite, iz sledećih razloga: 1. ne postoji ozbiljna opozicija, 2. izlaznost bi bila veoma mala, iz čega sledi da 3. na maloj izlaznosti, novac dobija izbore, a novac je u rukama režima. Docnije, u kasno proleće, ili ranu jesen, izbori bi bili plebiscit protiv režima i novac ne bi značio apsolutnu prednost, mada bi pomogao. Da sam na mestu režima, pomirio bih se sa tim da stari medijski trikovi više ne pomažu, da se glad i beda ne mogu, pomoću kamera, pretvoriti u Diznilend i pokušao bih da manje slikam avione, a više vodim socijalnu politiku, makar i u manjem obimu i, naravno, preko srca i nerado, iz čisto demagoških razloga. Na kraju: da sam na mestu opozicije, svako pitanje, bilo da se radi o Kosmetu, ili GMO, ili o gej paradama, ili o “svijetlom” putu u Evropu, uvek svedem na jedno pitanje: nedostatak legitimiteta i stalno traženje referenduma za svako od tih pitanja. Opozicija nema ni resurse, ni novac, ni medije, da vodi rat na sto frontova sa vlašću, ali ima šansu, ako sva pitanja svede u jednu ravan, a to je čisto političko pitanje legitimiteta. Širenje broja tema ne ide u prilog opoziciji, već obrnuto: sažimanje tema je jaka tačka opozicije.

Ostaje da vidimo kako će se režim organizovati u pogledu ponovljenih izbora u Kosovskoj Mitrovici. Neće tu biti iznenađenja, niti novih momenata, jer je režim odavno prešao na politiku “ako ne ide, uzmi veći čekić”, odnosno, pritisni jače. Pritisak će rasti, pretnje će se zgusnuti, a nije nemoguće da će se i operativno nešto raditi. Ameri kažu: ništa tako ne uspeva kao uspeh, a to je dobra vest za naše sunarodnike na Severu. Već su jednom uspeli i to će im dati samopouzdanje i samopoštovanje. Njihov položaj, unazad deset godina, nije bio ovako povoljan, kao danas, mada to nije toliko očigledno. Prvi put su, u poslednjih godinu dana, povukli aktivan potez i time preoteli inicijativu Zapadu i marionetskim režimima u Beogradu i Prištini. Jedino čega treba da se klone jeste da ne nasednu nekom novom obećanju Beograda, ili nekoj novoj platformi. Važno je i ovo: pitanje otcepljenja Vojvodine i likvidacije Republike Srpske ne može se otvoriti sve dok Srbi sa Severa ne budu slomljeni. Oni, bili svesni toga ili ne, danas odlažu, ako ne i trajno likvidiraju pitanje daljeg čerupanja Srbije.

Vreme radi protiv Zapada, u daleko širim okvirima od onih koji se tiču same Srbije, a time i protiv režima u Beogradu. Taj režim je već danas izgubio, posle prošlonedeljnih izbora, svaki legitimitet i, kao što rekoh, ostaje im samo trajanje. Svaki njihov dan će biti veoma skup za Srbiju, mediji će postati nesnosni, jer veliki poraz traži veliko prikrivanje, a represija će postajati sve očiglednija i neposrednija. Ipak, ni to neće trajati večito. Da ne bismo upali u uobičajenu grešku, važno je reći sledeće: kada nam sledeći put bude dosta, nemojmo samo razmišljati kako da vidimo leđa ovima, nego se zamislimo ko je taj ko može da izvadi Srbiju iz bule. Kad dođu izbori, više ništa neće biti jasno, jer će novac i mediji toliko pomutiti pamet biračima, tako da je bolje danas rasuditi i držati se toga, ma čime nam punili glavu u kampanji.

Ako događaji preduhitre izbore, zaboravite poslednji pasus.

Izvor: Prevrat

Komentari

Jedan komentar na Na ivici sa Ivicom