На прагу новог уређења света

Реакција европских држава на санкције које је Русија увела као одговор на европска ограничења Руској Федерацији врло је слична стању шока. Не само због психолошког ефекта који је отворено описао министар иностраних послова Естоније Урмас Пает („У наше време само САД и Европска унија имају право да кажњавају неваљалу децу, Русија то право нема“), већ и због јадне перспективе по економију многих држава Европске уније, која произилази из тих санкција.

Новинари Запада су првих дана са одушевљењем обећавали да се руско руководство, уводећи своја ограничења на увоз европских производа, припрема да сопствени народ умори глађу. Међутим, такве вести су подједнако далеко од стварности, колико је од озбиљне аналитике далеко и професионални ниво аутора чланака о глади која прети Русији.

Прво, у свету практично више не постоји уникатна роба за коју у другим земљама нема замене. Таква роба, као и све што је уникатно, доступна је само врло малом броју поштовалаца, а не масовном потрошачу. Сложићете се да ограничење увоза оригиналне шунке из Парме ни у ком случају неће изазвати побуне гладних по насељима Бурјатије, као што ни недостатак шпанског вина „Удовица Клико“ на полицама продавница тешко да може да утиче на расположење свести становника Славјанска-на-Кубањи.

Друго, тржиште не трпи празнину. Уместо „Бушових батака“ на полицама ће се наћи батаци са карабатацима руске производње, уместо холандских и италијанских качкаваља „за народ“ у руску провинцију ће бити слата слична или иста, преко лиценција произведена, роба из Казахстана и Белорусије, која је до сада на руском тржишту млечних производа конкурисала једна другој. А многи љубитељи воћа ће опет добити могућност да се сете да није Варшава та, која се на руски преводи као „Отац Јабуке“, већ је то Алма-Ата, главни град Казахстана.

Треће, због увођења санкција Русији, Вашингтону и Бриселу захвалиће оне земље са којима Москва већ извесно време формира нови економски савез, а можда и оне које се припремају да се том савезу прикључе. Јер од увођења санкција онај део новца земаља које се придружују Русији неће више ићи на финансирање европских фармера, већ ће остајати да се њиме финансира пољопривреда у сопственој земљи.

Својом санкционом политиком Европа и САД су тиме што су „обезбедили“ сопствени губитак од 12 милијарди долара пресудили сами себи. За прибалтичке државе ти губици су толико битни да чак и пре него што је Русија одговорила својим санкцијама оне су прогнозирале пад БДП-а од 10%. Већ сада је у Латвији цео низ фабрика које се баве прерадом рибе и чијих је 90% производње испоручивано Русији, спреман да објави банкрот. Иста је ситуација и у Литванији која губи купце за две трећине производње свињског меса, и у Естонији чија се аграрна производња, у ствари између 25 и 30% ње испоручује Русији. У паници су и фински произвођачи путера, који су још од почетка 20.века оријентисани на руско тржиште, као и пољски произвођачи воћа. Тако милијарде евра неће стићи до холандских, мађарских, бугарских, немачких, француских и италијанских сељака и норвешких рибара.

За Европу политичке последице послушног извршавања воље Беле куће могу да буду врло значајне. Тако фински политичари прогнозирају већ у овој години политичку кризу и превремене изборе који ће бити одржани под паролом „Што даље од Брисела“. Руководство Мађарске, које је традиционално усмерено на Русију, отворено изјављује да не жели да се потчини захтевима Европске комисије. И у Бугарској и Грчкој сазрева незадовољство политиком централних органа ЕУ, јер је у њима учешће Русије у извозу 20,2, односно 12,4%.

Економске последице непромишљеног ходања по трагу америчке санкционе политике већ су на себи осетиле и Немачка, Италија и Француска, које представљају главне „пуниоце“ европског буџета. Ако Париз уписује нулти раст БДП-а, Рим и Берлин ће се наћи са његовим смањењем од 0,2%. И једноставно неће имати чиме да надокнаде губитке због санкција које су сами увели, као и оних којима им је одговорено.Односно, подилазећи Вашингтону Европа је себе осудила на нову кризу, из које ће неким земљама, на пример Финској, требати бар 10 година да се извуку и да дођу до нивоа БДП-а из 2008.године.

А најнепријатније ће за Европљане бити схватање да су својим поступцима омогућили започињање процеса реструктуризације у читавом сегменту светске економије, пошто су своје позиције добровољно уступили конкуренцији из држава Азије и Јужне Америке које су у бурном развоју…

Тако су се до сада већ јавили Кина, Турска и Израел да Русима замене европске произвођаче поврћа и воћа. Смањење испорука меса из Европе спремни су да компензују Бразил, Аргентина и Нови Зеланд, који није пожелео да руско тржиште изгуби тиме што ће се придружити америчким и европским санкцијама. По страни од санкција осталих Европљана је остала и Швајцарска, чија индустрија млека и сирева ни мало не заостаје за италијанском, француском или холандском. Такође, и јапански рибари тешко да ће одустати од могућности да истисну европске конкуренте, без обзира на формалну подршку коју званични Токио указује САД-у.

Наравно, САД и Брисел покушавају да врше притисак на наведене државе трудећи се да их убеде да се придруже антируским санкцијама. Међутим, ствар је готова: у најсиромашнијим чланицама ЕУ је почео процес изумирања пољопривредних грана, али је почео и нови завијутак у економској кризи Европе, који може ако не да уништи Европску унију, а оно да замрзне стандард Европљана. А нов економски подстрек ће, уместо Европе, захваљујући руском новцу, да добију чланице БРИКС-а, Царинског савеза, као и остале економије „света са периферије“.

Али ни то није крај: у тежњи да потпуно униште европску економију, уз аплауз азијске конкуренције, Вашингтон и Брисел већ дискутују о санкцијама против Русије које се односе на испоруке енергената Европи. Какве ће бити последице тог корака за државе ЕУ које од Русије у том погледу зависе од 10 до 100% можемо само да замислимо. Али са сигурношћу може да се каже: Господо, чак и без санкција у енергетици сведоци смо почетка деградације Европе и бурног раста Азије и Латинске Америке.

Извор: Фонд Стратешке Културе