Све жалости друге Русије

У ваздуху се јасно појавио мирис пацифизма, људских права, поштовања међународног права. Погледајте ово дивно обраћање певачице Руслане, из кога би се могло закључити да су у ствари Украјинци за мир:

Ево и Петра Порошенка, председника Кијева и околних области, који је уочи лета за Минск изненада изјавио следеће: „Желим да преговарам о миру пошто је цео свет уморан од рата”.

Мислим да је свима познат разлог изненадног празника мира и љубави. Још колико јуче, све је било добро – племенити Аваков сав у белом са свих страна је нападао сепаратистичке гмизавце успешно избегавајући жртве међу мирним становништвом, а украјинске власти су, према речима Мери Харф, показале примерну уздржаност. Тимчук је уништио још једну колону инвазионих руских оклопних транспортера. А онда је дошла неочекивана невоља – “проруски екстремисти” су кренули у контраофанзиву, поново заузели неколико насељених места, поново опколили у „џеповима” неколико групација украјинске војске и почели предузимљиво и темељно уништавање тих групација. Истовремено су снаге самоодбране спровеле војну реформу и заробиле неколико стотина јединица непријатељске технике. У таквим условима мирољубиви дух расте као квасац. Бољи познаваоци ствари у Мариупољу већ подмазују скије.

Но изненађења не долазе само са те стране границе. Патриотски слој који себе назива интелигенцијом, изненада је, попут Вија [1] који је тек отворио капке, обратио пажњу на ужасну ствар – испоставља се да се на територији Украјине нарушавају људска права и крши међународно право. Ја сам непрекидно очекивао: кад ће? Када ће више? И ето – чекање је окончано.

СУЗЕ НАД „ПАРАДОМ ЗАРОБЉЕНИКА“

Некаква Зоја из Еха [1а]: „Размишљам о тим војним заробљеницима које су данас провели по Доњецку. Покушавам да замислим како су се они осећали. И нисам у стању. Јер је то изван границе поимања добра и зла.“ Николај Карлович Сванидзе: „Спровођење украјинских заробљеника по улицама Доњецка – то је представа која изазива гнушање и сумњу у психичко здравље аутора те идеје.“ Георгиј Мирски: „На то што се десило у Доњецку једноставно је било тешко гледати. Кога је била спремна да раскине руља да су јој пустили на вољу? Младе украјинске младиће, апсолутно исте као и ови који су их пратили са истуреним бајонетима. Какви фашисти и бандеровци.“

Па откуд уопште бандеровци у Украјини? Заиста смешно. Да, гинула су деца у Луганску и Доњецку, али зашто се срдити?

Одреаговала је и међународна заједница. Као и обично, нису изневериле ни патриоте из “јединствене Украјине”. Откуда шта долази. Колико јуче, питањима људских права у Украјини су се интересовали само „провладини активисти” (на пример Саша Ђуков), а сад одједном – читава хрпа. Занима ме где сте ви били раније? Где сте ви били када су комадали жене и децу гранатама и минама? Где сте ви били када су беркутовце стављали на колена? Када су у западењштини [2] везали губернатора на подијуму, а у Одеси спалили антифашисте?

Но све се променило када се почело говорити о припадницима украјинске Националне гарде које су заробиле снаге самоодбране ДНР и спровеле их на „параду”, наочиглед Дончана. Да би ови коначно могли да виде ко то тако храбро из минобацача и хаубица гађа стамбене квартове и да схвате – да они нису ни ђаволи ни богови рата, него само некаква дрхтава створења – управо зато им треба и одузети право да некажњено убијају.

Погледајте цитат из извештаја дописника Коца и Стешина: „Тачно у два сата, водитељ је рекао да се антифашистички митинг проглашава отвореним и изговорио је неколико горких речи: ‘Сада ћете видети људе који су нас убијали и гранатирали наш град. Још су ти људи у нама убили Украјинце. Од сада – ми смо Руси!’ ‘Руси!’, трг се тако одазвао да су голубови са травњака узлетели на небо.

Нису их стављали да клече на коленима, нису их мучили, тукли, морили глађу. Нису им претили стрељањем. Као што су на пример „нацгвардејци” поступали са заробљеницима снага самоодбране. Само су их показали.

МЕКСОНАЛДСЕ, ОТАЏБИНО!

И управо сада, на фону читаве те пристојности, саосећања, милосрђа, доброг укуса – прави је тренутак да се присетимо неких других изјава персона које су узбуђене због нових руских злочина. Како би на крају дошли до старог и престарог проблема у узајамном схватању између руског народа и оних који имају смелости, да се тако изразим, називати себе његовом интелигенцијом. Ето тако, још недавно, буквално до пре пар дана, наши власници умова [3] су били обузети потпуно другом темом – проблемом бесмислене и немилосрдне руске забране јела. Не могу рећи да сам ја апсолутни присталица пословице да човек представља оно што једе, али ипак однос према храни у различитим околностима појашњава много тога.

Чини се да је огромна разлика између јамона и пармезана [4] и ланца Мекдоналдс ресторана. Међутим, руске санкције су као никад пре, приближиле та два раније неспојива појма. Руска власт је успела урадити оно што је у принципу немогуће било којој другој власти – она је у једном маху уписала и хамбургере и чизбургере у категорију гурманских специјалитета, односно супстанци које су по цењености у рангу са њима. Премда се овде вероватно не ради о некаквим посебним особеностима руских власти, колико о особеностима специфичног руског социјалног слоја израслог на бруто-националном производу.

Одговарајуће руске санкције према прехрамбеним производима из Европе и Америке, као и затварање неколико ресторана из ланца Мекдоналдс због нехигијенских услова заиста су погодили дубоко у живац квазинационалну квазиинтелигенцију. И то заиста, дубоко је провалило из дубине подсвести, пробијајући танане културне слојеве, рушећи и прождирући крхке лађице ретких алтруистичких идеја и мисли, гацајући по слузи и машући пипцима, испузало на обалу.

Андреј Лошак: „Недавно сам одбио да учествујем у рекламној кампањи Мекдоналдса. Када су питали за разлог, одговорио сам, извините, ваша репутација није баш најбоља. А сада седим, лајкујем статусе са подршком Мекдоналдсу и жалим. Требало је пристати – то је сада исто што и агитовати за слободу затвореника са Блатног трга.“

Ксенија Анатољевна Собчак: „Због чега ми морамо да се одрекнемо острига? Ради чега? Због чега су сви потенцијални потрошачи укусне, здраве и, што је најважније, свеже западне хране лишени свог малог буржоаског задовољства?“

Владимир Милов (политичар): „Немојте заборављати једну једноставну причу: када су вас, совке [5], крајем 80-тих брисали са лица земље (нажалост, како се испоставило, још не коначно, али још није вече), онда то није радила суптилна интелигенција која је била забринута питањима Стаљинових репресија, упада у Чехословачку и Авганистан итд., него су то радили сасвим обични руски људи који нису имали довољно кобасица.“

Овде имамо уједно смештену и катарзу, и конфузно негодовање, и претњу. Толико људских емоција, размишљања поводом хипотетичке могућности ограничења у потрошњи деликатеса.

ЖИВОТИЊЕ КОЈЕ СЕБЕ ЗОВУ ЛНР

Не, ја не желим да скренем пажњу читалаца на ионако добро познате чињенице да разматране особе имају веома високо мишљење о себи и веома уважавају своје жеље и прохтеве. Ове изјаве сам навео само ради стварања позадине на којој ће директан говор њихових сталешких колега бити истакнутији.

Дакле, наилазите на неког Јурија Фељштинског: Украјина треба да уништи руски “хуманитарни конвој”. Мислим на комплетну колону, заједно са камионима и аутомобилима у пратњи. То се мора раније најавити, јавно и гласно. За то мора да зна и руска, и украјинска, и светска јавност. Али што је најважније, то треба да знају возачи камиона, лица која прате конвој и њихове породице.

Колона руских „камаза” и јесте Путиново војно лукавство и нема никаквог значаја шта се заиста налази у контејнерима – оружје или храна за децу. „Бојте се Данајаца који дарове доносе”. Њих се не треба бојати, са њима се треба борити. Зато што то није храњење гладног, него насилно храњење затвореника који штрајкује глађу.

Сергеј Пархоменко, бивши главни уредник часописа Око света: „У принципу, видимо да овај караван прати некаква туга и буђавост. Да, у њему се превози некаква со и некакав шећер, па и некакав паприкаш. Да, превози. Можда се и превезе. На крају крајева, то неће променити ситуацију. Такође, у принципу се не може рећи да је та хуманитарна помоћ тамо толико неопходна, да људи тамо умиру од глади или не знам, од хладноће, и да су им толико потребна та ћебад. У том смислу нема никакве сличне катастрофе… Уствари, ако заиста желиш да помогнеш људима који тамо живе, онда повуци своје бандите. То се једноставно може учинити једним телефонским позивом.“

И, ради потпуније слике – један украјински блогер: „Чим ове последње животиње које себе зову ЛНР буду или протеране или убијене… нестаће сваког сепаратизма, сваке противуречности Кијеву… Они су заувек усвојили (и усвајају) шта значи бунтовати, шта значи подржавати бандите и истовремено са тим, шта је глад и смрт… Свака њихова претензија која одступа од председничког курса, од Европе и Бандере, у бољем случају ће се доживљавати као хир, а у горем случају – као безумље… Они се сами по себи чисте од сопствених илузија, од своје “совкасте” прошлости и садашњости, а најбоље васпитно средство у таквим случајевима представља ово што им се догађа. И нека да Бог да никакав конвој до њих не стигне – васпитни процес не треба прекидати”.

Зар то заиста не изгледа – на фону питања због чега они треба да одустану од острига, њихова нескривена жеља да поморе глађу, хладноћом и недостатком лекова неколико стотина хиљада људи, да их оборе на колена, понизе, натерају да љубе чизме – колико-толико богатије, него све то појединачно? Због чега сам ја све ово сакупљао? Да бих показао да су ти људи моралне наказе? То ионако одавно сви знају.

Наравно, не због тога.

АМЕРИКАНЦИ СУ УВЕК У ПРАВУ

Све је то скупљено да бих окончао једну стару дискусију између руског народа и оних који имају дрскости да себе називају његовом интелигенцијом, западњацима, европејцима, цветом и савешћу нације. Имам у виду дискусију о исконском ропству руског народа. Управо у тој дискусији налази се кључ за поимање разлика између нас и њих. И дозволите да ово тужно истраживање заврши наш стари познаник – “списатељ” Д. Глуховски: „Ради чега, питам сам себе, Руси са таквом спремношћу и радошћу одустају од слободе? Због чега се радовати томе што нам председник у виду кажњавања непријатеља, забрањује да једемо? Зашто су тако жељни борбе са Западом, откуда уопште таква мржња према њему, откуд такво неповерење и таква жеља за одмаздом? И зашто су ради те одмазде спремни да жртвују и слободу да кажу шта им се прохте, и да слободно путују у иностранство, и баналну храну и мало-мало звечеће ситнине у џепу?“

Поново он, само мало раније: „Патриоте, то су они који предвиђају други хладни рат, који жуде да се расквитају са Западом због пораза у првом? То су они који се вечно мере са проклетом Америком у свему: националним достојанством, дужином балистичких ракета, размером ратних злочина? Они који увек питају: ако Америка може, зашто ми не можемо? Па једноставно због тога што је Америка осам пута економски моћнија, зато што Америка има најмоћнију армију на свету, због тога што Америка, без обзира на све своје неправедне ратове, има подршку огромног блока савезника.“

Као да Димитрије унапред одговара себи на раније постављена питања: због чега ми мрзимо. Због чега желимо да се расквитамо тако, да смо спремни ради тога и гладовати? Па сам је одговорио. Због неправедних ратова. Због пљачке.

Управо због тога!

САМО СУ ЈАКИ ГОСПОДА

Могло би се рећи – каквих још може бити питања? Плашим се да нисте правилно схватили Глуховског и све остале из те исте компаније. За нас списак америчких савезника, моћна америчка економија, представљају само препреке на путу ка циљу, представљају разлог да будемо опрезни и предузимљиви, али никако разлог да одустанемо од циља. За Димитрија, све горе побројано није чак ни индулгенција. То је као у најбољим обрасцима протестантизма, знак изабраности, самим тим и праведности. Са једином разликом што Димитрије не верује ни у каквог Бога, што значи да су у његовом погледу на свет изабраност и праведност лишени и најмање сенке светости. То је правилно. САД су успешне, то значи да су у праву. Они су јаки – то значи да су господа.

За све те људе САД су изнад разматрања. То није пројава скромности или смирења, то је ропско понашање у најелементарнијем облику. Они једноставно не смеју ни да гледају на господина. Није њихов посао да одлучују шта је деликатес – јамон или чизбургер. То је газдино – самим тим и свето. То је просто усхићење пред јаким и богатим. Усхићење дрхтавих створова пред онима који имају право над њима. У том истом смислу као на старицу са секиром. [6]

Једини начин да се са себе збаци ознака „дрхтавог створења” јесте – пронаћи сам ту слободу од које сународници упорно одустају – што значи признати да нема истине осим силе, и прихватити ту нову веру, ту нову истину. Постати њен апостол и крстити у њој Русију. Треба се отарасити застарелих представа о праведности, истини, добру и злу и прихватити као коначну истину, да истине нема, а да је праведност – оно што доводи до високог потрошачког нивоа.

У таквом систему вредности, ропство је потпуно природна ствар. Да би се осећали слободним, морамо слободно признати себи да смо робови и бићемо слободни. То је елементарна ствар.

И од тог тренутка Русија се претвара у исконски грешну земљу, јер и та земља и њен народ све време творе оно што „слободна личност” не може да прихвати. Руси непрекидно жртвују своју потрошњу, из нејасних разлога. Како објаснити њихову смелост и пожртвовање у Великом рату? За Руса је ту све јасно, зато што „од ове љубави нема веће, до да ко живот свој положи за ближњега свога“. За оне који су прихватили нову веру, изгубљена је могућност објашњења путем љубави, па испада да постају неопходне такве ствари као што су загранични одреди [7] и ропски менталитет „совки”, „ватника” [8] и природна ропска суштина руског народа. Роб не може да објасни понашање које је њему непознато, осим приписивања схваћеном објекту још горег ропства. У датом случају – ропства без пармезана.

Сва та усхићеност тамошњим пармезанима, јамонима и ајфонима са уљуљкујућим занимацијама – то је стање које је већ описао Владимир Илич Лењин: „Роб, коме је не само туђа тежња ка сопственој слободи, који још и оправдава и улепшава своје ропство – такав роб изазива легитиман осећај негодовања, презир и одвратност ка лакеју и ниткову”.

УДОБНА ЕВРОПСКА НИША

Руски народ заиста је преживео периоде различитог угњетавања. Ту спада и монголски јарам. Било је и крепосног права. Било је пољских, француских, немачких и шведских похода. Руси су били и угњетавани и угњетитељи. Руси су били и завојевани и завојевачи. Руси су прогонили народе и сами били прогоњени. Међутим, пад са висина власти, богатства и моћи у прах, ропство и понижење, представља стандардни сиже за све приче о месијама и пророцима. Било са Христом, било са Јосифом Прекрасним, било са царевићем Сидартом.

Разлика је само у томе какве су поуке извучене из стеченог искуства. Никада историја не би запамтила ни Буду, ни Јосифа, ни Христа да су, усходећи ка висинама величине после понижења, почели да се понашају као господа која никада није знала за тај пад, не би својим примером предавали човечанству часове његове хуманости, заједништва. У томе се и састоји смисао тих „падова” – у тражењу Истине која не може бити откривена у дворцима, у богатству и при власти.

Са тачке гледишта месијанско-пророчког сижеа, руски народ је исправно поступио и први у свету покушао стварање бескласног друштва. Тај покушај није био успешан у потпуности, он је пропао, али за пророчко-месијански сиже пропаст није крај, него прелазак на нови почетак – још блиставији него пређашњи.

Фраза представника САД у УН о томе да „Русија не сме да заборави да она није победник, већ поражени у Хладном рату”, је отприлике исто као и „ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не… метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати…”.

Што се тиче „руских европејаца”, већ у тој самој кованици је садржан одговор на питање „а шта је са њима?” Европа је из своје и светске историје извукла закључке који су дијаметрално супротни закључцима руске цивилизације – они су одлучили да пођу путем изношења ропства на outsourcing [9] – у Азију, Африку и Источну Европу. Европа је одлучила да пронађе удобну нишу, лижући оно што је изнад ње и компензујући понижење тиме што тера да њу лижу одоздо.

„МИ ИМАМО АЈФОН, СЕЉАЧИНЕ!”

Ми представљамо трагедију за „руске европејце”. Они би се радо тамо пристројили – да лижу и подмећу, али им не дозвољава народ који их је породио, својом упорношћу и старозаветном тврдоглавошћу. Народ који их је породио компромитује их пред газдама, смета им да лижу и не поштује њихова достигнућа на потрошачкој њиви, чиме изазива према себи нападе оптужујућег беса и потоке објашњавања таквих „елементарних ствари” као што су: „Ми имамо ајфон, сељачине!”.

После свог бриљантног наступа, „руски европејац” очекује аплаузе од публике која је коначно почела да схвата – а добија бурно и дуго заклањање лица длановима због стида. Ми се редовно стидимо због њих, а они због нас, због тога што имамо различиту представу о томе чега треба да се стидимо. Ми смо за њих – прљави рођаци са села са сандалама у стајском ђубрету, а они су за нас – изроди који се поносе квалитетом огризака које су појели. Њихов идеалан животни план је машта латиша [10] из ХVIII века – уписати се у Немце да би им се дозволило да спавају у граду Риги. У овом случају, може у Американце или неодређене европејце. Овде је најважнија фраза „да би им се дозволило”.

Наш план је – променити свет у коме они желе да се скрасе. „Сав свет из темеља се мења,… ми нисмо ништа, бићемо све!” [11] Због тога они у нама осећају и претњу за себе и за оне „који су им дозволили”, па због тога кевћу горе од везаног пса.

_____________________

Напомене преводиоца:

[1] Виј – лик из словенске митологије који убија погледом.

[1а] Радио Ехо Москве, антируска и антипутиновска станица, нека врста руског Б92 (прим. прир.)

[2] Западенщина – израз за западне регије Украјине.

[3] Властитель дум – Израз из познате Пушкинове песме К морю, где он овако назива Бајрона и Наполеона. Тај израз се од тада користи за људе који су извршили велики утицај на умове савременика.

[4] Јамон и пармезан – познати специјалети, шпанска шунка и италијасни сир – деликатес прехрамбени производи.

[5] Совок – назив из совјетског периода за идеологизоване, духовно неслободне људе, без унутрашње самосталности.

[6] Алузија на сцену из романа Злочин и казна када Раскољников са секиром дрхти пред старицом.

[7] Загради́тельные отря́ды – Одреди из совјетских времена који су се размештали из главних снага ради спречавања дезертерства са бојног поља, као и због шпијуна, диверзаната итд.

[8] Подругљив назив за псеудопатриоте.

[9] Outsourcing – предаја оверена уговором одређених бизнис процеса другим компанијама.

[10] Балтички народ.

[11] Стихови из Интернационале.

---

Извор: Однако, Фонд Стратешке Културе