Naočare premijera Vučića

Stiče se utisak da rukovodstvo Srbije svet posmatra kroz prizmu blažene smirenosti, koja je dobra ako se posmatra sa gledišta hrišćanskog morala, ali nije i praktična za zaštitu sopstvenih nacionalnih interesa. To je zato što blažena smirenost onoj drugoj strani nije ni na kraj pameti, jer ona nastavlja staru liniju demonizacije Srba kao rušitelja balkanskog sveta.

Dobija se paradoksalna slika. Srbi, najveća državotvorna nacija na Balkanu, postala je žrtva međunarodne zavere čiji je cilj da im se oduzme integraciona i stvaralačka uloga, koju oduvek imaju. Od ujedinitelja slovenskih zemalja njih su pretvorili  u agresore i o vrat okačili  pločicu onih koji mrze druge narode. Upravo u kontekstu rešenja tog pitanja anglosaksonci napravili suđenje u Savetu bezbednosti UN tako što će se doneti rezolucija povodom 20.godišnjice tragedije u Srebrenici, kojom će  Srbija biti osuđena.

Svojom izjavom da ta rezolucija ima isključivo politički cilj i da ne služi jačanju mira na Balkanu, Rusija je blokirala njeno izglasavanje.

Reklo bi se da je suština potpuno jasna: Zapad pojačava pritisak na Beograd zbog njegovog odbijanja da se pridruži antiruskim sankcijama i podrške makedonskoj vladi u njenom otporu albanskoj „revoluciji u boji“.

Mada ni jedna od te dve strane srpske politike nije dominantna za njeno kretanje ka EU, one su izazvale bes kod novih domaćina i težnju da se batinanje (da bi se neposlušnim pružio primer) nastavi.

Neshvatanje srpske delegacije da će to batinanje biti nastavljeno u Srebrenici, ukoliko se tamo bane sa „posetom oproštaja“, predstavljalo je neoprostivu kratkovidost.

Naravno, može da se pretpostavi da je napad na Aleksandra Vučića i lica koja su u njegovoj pratnji bio spontan i da je do njega došlo na inicijativu rođaka bošnjaka, izginulih pre 20 godina. Ipak, previše je tesno povezan taj napad sa neuspehom antisrpske rezolucije u SB UN i likovanjem u Beogradu zbog toga. Ako fine manire, kojima se sve prašta,  ostavimo po strani i ako se ozbiljno razmisli o onome šta se desilo na groblju, neizbežno će se doći do zaključka: Zapad je pronašao način kako da naplati Beogradu neuspeh u UN.

Premijer Srbije A.Vučić je otputovao u Srebrenicu da moli za oproštaj, očigledno, nadajući se da će taj akt na Balkanu da otvori eru milosrđa. Vašington će da pusti suzicu, da zamoli da se izračuna koliko žrtava pati zbog bolesti nastalih delovanjem osiromašenog urana, daće milione dolara za njihovo lečenje i za klinike za decu sa urođenim anomalijama. Posle toga će američki kongres da donese rezoluciju kojom se osuđuje napad na suverenu Jugoslaviju i u ime američkog naroda će da se izvini Srbima za tu čudovišnu agresiju. Bivši rukovodilac informacione kampanje NATO-a u vreme rata, Džimi Šia, će da se sruči  kroz prozor štaba u Briselu uz krik: „Pojela me savest zbog svih mojih laži“, a Madlen Olbrajt će Hašimu Tačiju da pošalje telegram u kome će biti napisano: „Među nama je sve gotovo!“. A u Hagu će ispred zgrade MTBJ da se podigne spomenik Judi Iskariotu koji će u rukama da drži natpis: „Satana je njihov gazda!“

Ali sanjarenja Aleksandra Vučića nisu dobila stvarne obrise. Umesto blažene slike sveopšte ljubavi i mirenja on je dobio po naočarima i bio prinuđen da zajedno sa grupom lica koja su ga pratila, pobegne. Srpskog premijera je izdala sklonost da veruje zapadnim političarima i organizacijama „za ljudska prava“. On nikako  neće da shvati da za njih on ne predstavlja ravnopravnog partnera, već objekat delovanja sa jasno ograničenom  ulogom. Danas je ta uloga u tome da se srpski narod pretvori u stado koje će uz pokliče o „dobrom životu“ biti pokorno saterano u torove EU.

Na teritoriji bivše Jugoslavije postoje desetine mesta masovnih obračuna nad Srbima, o kojima  po svetskim medijima malo šta može da se nađe. To je i Kosovo, to je i Krajina, to je i Republika Srpska. Sve te teritorije su obilno natopljene srpskom krvlju, ali zbog nečega rukovodiocima Beograda nije ni na pamet palo da to pitanje podignu kao pitanje za uzajamno  mirenje i praštanje, već se sami stavljaju na mesto krivca. Zato što slabije biju, što dokazuju i razbijene naočare Aleksandra Vučića.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Naočare premijera Vučića