Narodni front kao rešenje za izlazak iz krize (kompletan tekst)

Prvi korak u samoosvešćivanju svih nas koji se smatramo rodoljubivom opozicijom vladajućem režimu Dačića, Vučića i Dinkića, moralo bi da bude priznanje da smo doživeli poraz i da se naša rascepkanost u više kolona približila tački u kojoj će na sledećim izborima kompletna patriotska opozicija ako se ne bude udružila ostati ispod cenzusa. Postavlja se najpre pitanje kako smo došli u ovako nezavidnu situaciju?

Pre svega treba imati u vidu da do pre godinu dana a posle više od 20 godina ekonomskih sankcija, bombardovanja, haških presuda, finansiranja prozapadne opozicije i NVO agenture, i svih drugih oblika specijalnog rata protiv Srbije, zapadni projekat kolonijalne vlasti nije bio u potpunosti uspeo jer se veliki deo javnosti i političkih stranaka i dalje opirao potpunom ponižavanju i raspadu Srbije, posebno po pitanju Kosova i Metohije. Zato je bilo potrebno organizovati najveću obaveštajnu akciju stranih centara moći do sada: prevođenje vodećih političara nacionalnog opredeljenja u redove evrounijata i prozapadnih poslušnika. Sa uspehom ove tajne operacije otvorio se prostor da se uvede red i u sve druge neposlušne delove srpskog društva koji su donedavno odolevali evrounijaćenju. Treba, dakle, imati u vidu da su u poslednjih godinu dana pacifikovane sve tačke društvenog otpora okupaciji: političke stranke, intelektualna elita, SPC, navijači… i da su danas ostali samo mali džepovi otpora koji se nalaze u ogromnoj finansijskoj i medijskoj cenzuri. Sve to se posebno očitovalo na protestima protiv izdajničkog briselskog sporazuma, kada je bilo osnova za „Srpsko proleće” i rušenje vlasti, ali su zakazale sve dosadašnje nacionalne snage: od stranaka, preko inteligencije, do SPC i navijača. Ako tada nije došlo do sinergije zajedničkog antirežimskog nastupa, to ne znači da su u pitanju nepremostive lične sujete, već da je neko odlično odradio posao kontrole nad svim ovim snagama i njihovim delovanjem.

Stoga je lako shvatiti rodoljube koje je danas uhvatila čamotinja zbog nagomilanih istorijskih poraza srpskog naroda, ali nije moguće razumeti one koji prestaju da se bore ili samo kritikuju sa distance internet-patriotizma, jer se iz njihovih kritika jasno vidi da operativno nikada nisu sami probali da nešto urade.

Zašto je važno prihvatiti svest o porazu? Jer će nas lišiti lažnih očekivanja i pogrešnih projekcija sopstvene snage. Tek na temelju realne procene aktuelnog trenutka na političkoj sceni i u narodu, kao i sopstvenih potencijala, moguće je zidati novu organizaciju otpora, pre svega na potpuno novim načinima od ovih dosadašnjih koji su se pokazali neuspešnim.

Velika Prevara

Druga važna konstatacija je da živimo u najveće doba medijske cenzure i manipulacije u novijoj političkoj istoriji, s tim što je stepen političke prevare doživeo vrhunac. Lažno predstavljanje počelo je još pre izbora – kroz lažna predizborna obećanja. Dačić je govorio ČVRSTO, JASNO, ODLUČNO. Toma Nikolić je obećavao da će poništiti sve dogovore koje je Borko Stefanović postigao u Briselu. Aleksandar Vučić je govorio da Mlađan Dinkić mora završiti u zatvoru. Dinkić je tvrdio da nikada ne može sarađivati sa SNS i da će javna preduzeća osloboditi partijskog zapošljavanja. Sve su slagali.

Potom je usledila najveća izborna krađa u poslednjih nekoliko izbornih ciklusa. Dveri i SRS, koji su protiv ulaska Srbije u EU, su gurnuti ispod cenzusa, a evrofanatici LDP i URS podignuti iznad cenzusa. Tomi Nikoliću je Brisel čestitao pobedu na predsedničkim izborima tri sata pre zatvaranja birališta. Nikolić je izneverio i svoje obećanje da će ispitati izbornu krađu i kazniti počinioce.

Šta su uradili u međuvremenu? Izdali su Kosovo i Metohiju, staju na stranu protiv Republike Srpske, nastavljaju sa ogromnim zaduživanjem države, prodaju poljoprivredno zemljište strancima, uvode GMO seme i hranu, zapošljavaju nove i nove partijske kadrove u državnu administraciju, ukinuli su sve carine na uvoz robe iz EU i spremaju totalnu rasprodaju preostalog prirodnog i privrednog bogatstva, kompletnu ekonomiju i dalje vodi u bankrot dosadašnji ubica domaće privrede…

Sada moramo kovati novi plan nacionalnog sabiranja snaga, kako reče Miloš Crnjanski još pre 80 godina. Potrebno nam je nešto što su Dveri pokrenule kao ideju još pre više od dve godine, a što je danas aktuelno u Rusiji, a to je Srpski opštenarodni front: da u jednu zajedničku borbu saberemo sve one koji su rodoljubi, koji se ne predaju, koji su spremni da se suprotstave, koji su poniženi i uvređeni, koji nisu podlegli Velikoj Prevari. Stranke definitivno više nisu rešenje, stranke su deo problema. Potrebno nam je nešto novo. A okidač za naše sabiranje biće socijalno-ekonomski slom države koji sledi i koji se ne može izbeći.

Nema niti jednog razloga za malodušnost i predaju. Velika Prevara je možda na vrhuncu, ali posle vrhunca sledi pad i otrežnjenje velikog dela naroda. Tada će se građani Srbije zapitati šta je alternativa. Alternativa svakako ne mogu biti DS, LDP ili bilo koja stranka uopšte, što je najbolje video Putin lično i distancirao se čak i od vodeće stranke vlasti čiji je predsednik bio i prešao na čelo Ruskog opštenarodnog fronta. Kada i u Srbiji sazreli to vreme i ta svest – tada treba da bude delatno spreman Srpski opštenarodni front i stane na čelo naroda.

Kako je Vučić postao lider

Ne želim da trošim vreme na analizu političkih kriminalaca, koje predstavljaju Ivica Dačić i Mlađan Dinkić. Oni će ionako završiti kao moneta za potkusurivanje stranih centara moći kojima verno služe, a obrisaće ih lično Aleksandar Vučić kao predizborne adute na nekim od sledećih izbora na kojima treba naći žrtveno jagnje za sve što ne valja u državi i obezbediti novi mandat na vlasti. Želim da ovom prilikom govorim o onome o kome naši mediji više ne smeju da izgovore nijednu kritičku reč i koji se velikom brzinom približava statusu novog Tita. Svakodnevno smo svedoci sve više onih sramnih preletača i ulizica koji se kunu da sa Njegovog puta neće skrenuti.

Veoma retko danas možete pročitati otvorenu političku analizu fenomena zvanog Aleksandar Vučić. Kako je političar koji je ubedljivo izgubio izbore na kojima se jedino kandidovao pod svojim imenom (za gradonačelnika Beograda) uprkos tome za godinu dana postao najmoćniji političar u državi? Hajdemo od početka ove jedne od najuspešnijih stranih obaveštajnih operacija u novijoj istoriji Srbije.

Kao što je Vojislav Koštunica poslužio petooktobarskim revolucionarima kao kišobran za dolazak na vlast i uništavanje srpske privrede, kulture i države u celini, tako je i bolesna lična politička ambicija Tomislava Nikolića da po svaku cenu postane predsednik stranke i države pre penzionisanja poslužila Aleksandru Vučiću da pod tim plaštom napravi najuspešniju prozapadnu političku stranku u Srbiji novijeg doba – LDP plus. Ne zaboravimo da je na taj način uništena i najveća opoziciona nacionalna politička stranka. Slede, kao prvo, uzimanje Montgomerija i drugih stranaca za političke i marketinške savete (sve do promene ličnog izgleda koji se menja u skladu sa promenom političkih ideja), kao i tajkunske i druge pare za pravljenje stranke. Čitav politički manevar zadržavanja poslaničkih mandata u Skupštini Srbije, medijska prohodnost i sve druge potrebne ispomoći došle su kao direktna investicija Demokratske stranke i tadašnjeg šefa svih bezbednosnih službi u Srbiji Mikija Rakića, koji postaje i ostaje Vučićev blizak prijatelj. Dakle, dok se predstavlja kao opozicija žutom preduzeću, koje uništava Srbiju, Vučić druguje sa srcem ove kriminalne družine i direktno preko njihove pomoći formira novu stranku – danas vladajući SNS. Da li znamo šta sve proističe kao njegova obaveza iz ovog prijateljstva i dugova Aleksandra Vučića prema domaćim i stranim mentorima koji su ga doveli na vlast?

Vučićevi politički štićenici

Ovo bi žuti danas trebalo posebno da imaju u vidu kada se žale na novu vlast. A, ako malo pažljivije pogledamo, i ne žale se, već spremno čekaju na klupi da uđu kao rezervni igrač i naprave veliku koaliciju pre ili posle sledećih izbora, koja je u stranim centrima moći i zamišljena još prilikom rascepa u SRS. Najbolji dokaz tome je čuvanje Đilasa na čelu Beograda lično od strane Aleksandra Vučića, koji je ucenjivao koalicione partnere iz SPS za smenu vlasti u malim opštinama i gradovima, a neće u Beogradu, koji ima najveću političku težinu u Srbiji. Pita li se iko zašto je Đilas i dalje gradonačelnik?

Ali nije Aleksandar Vučić pokrovitelj samo Đilasu. On ima više svojih političkih štićenika. On je Mlađanu Dinkiću, koji uopšte nije bio potreban za stvaranje vladajuće većine, dao kompletna ministarstva u kojima je novac, što mu nije dala nijedna koalicija u poslednjih 13 godina, ali jeste Vučić. Vučić najbolje zna da glavni agent MMF i Svetske banke u Srbiji mora biti na tom mestu, dok Vučić i njegovi lično ne preuzmu tu ulogu.

On direktno uzima Rasima Ljajića u vlast i podržava dalji razvoj njegove parastranke kao rezervne koalicione stranke i gura je svuda na lokalnim izborima da izlazi ili samostalno (kao u Kosjeriću) ili na listi SNS (kao u Zaječaru).

On podiže iz politički mrtvih Vuka Draškovića i sklapa sa njim strateško partnerstvo u Trsteniku i stavlja ga na listu SNS u Zaječaru, a biće i predavač na novoosnovanoj Političkoj akademiji SPO za služenje interesima stranaca u Srbiji.

Na kojim izborima i kome je Aleksandar Vučić obećao da će biti zaštitnik Dragana Đilasa, Mlađana Dinkića, Rasima Ljajića i Vuka Draškovića, da ne govorimo o Ivici Dačiću i SPS, koje direktno štiti od istrage o susretima sa mafijaškim šefovima i raznim kriminalnim radnjama?

Posebna je tema kako je Aleksandar Vučić postao otelotvorenje svih političkih snova i želja Druge Srbije, koja u ovom trenutku nema boljeg glasnogovornika u domaćoj javnosti. Političar koga podržavaju Vesna Pešić, Nenad Prokić i drugi veterani „denacifikacije Srba” nesumnjivo je to zaslužio svojim novim vidicima (naočarima) i literaturom u kojoj prednjači „sveto pismo” Druge Srbije Filosofija palanke Radomira Konstatinovića. Od najvećeg srpskog emigrantskog pisca Laze M. Kostića, čija je sabrana dela svojevremeno štampala SRS, do Radomira Konstatinovića, moguće je preći put samo uz promenu identiteta i vratolomiju mozga, koju je Vučić nesumnjivo morao da napravi da bi postao prihvatljiv kolonijalnim gospodarima Srbije.

Možda je Aleksandar Vučić u pravu ako ne vidi ozbiljnu prepreku u nama, njegovim ovozemaljskim političkim protivnicima, ali definitivno potcenjuje mističnu snagu naših svetih predaka, na koje je udario pokušavajući da izmeni srpski nacionalni identitet kroz promenu vidovdanskog smisla srpske istorije. Tu bitku Aleksandar Vučić neće moći da dobije i od ovog Vidovdana, koji izgleda toliko pobednički po njega, zapravo počinje njegov definitivni politički poraz.

Vučićevi rezultati nerada

Da li je Aleksandar Vučić promenio bilo koga od žutih i američkih ljudi u policiji, tužilaštvu i sudstvu? Nijednog!

Da li Aleksandar Vučić istražuje bilo koju pljačkašku privatizaciju izuzev one 24 koje mu je naložila EU? Nijednu!

Da li, pored medijskih hapšenja domaćih tajkuna koja ni posle godinu dana vlasti nisu završila nijednom pravosnažnom sudskom presudom, Aleksandar Vučić sme da pošalje inspekciju rada, ekološku inspekciju ili bilo koju drugu istragu u bilo koju stranu firmu u Srbiji, recimo u Fijat?

Da li je bilo koji žuti tajkun završio na robiji?

Da ovde i ne govorimo o Kosovu i Metohiji kao simbolu nacionalne izdaje nove vlasti, ili putu u EU po svaku nacionalnu cenu, ili o obavezi promene nacionalne svesti u srpskom narodu, koju su nam isporučili Vučićevi nemački prijatelji, sa kojima je bliži nego što je to bio Zoran Đinđić.

O medijskoj cenzuri i držanju medija u svojoj ruci kao u najbolja Đilasova vremena (vidi se ko mu je bio učitelj kako se to radi) suvišno je govoriti. Toliko ulizivanje novinara, tolike pohvale koalicionih i opozicionih političara, toliki preletački rast SNS… Kao vrhunac može se navesti primer Utiska nedelje, u kome, pored Aleksandra Vučića, gostuju još jedino bivši član LDP, koji podržava svaku reč koju izgovori njegov novi lider, kao i politički analitičar koji se slaže sa svakom misli koju izrekne novi vladar. Tu čak nema ni nekog drugog iz vladajuće koalicije ili lažne opozicije iz DS i LDP, koja se ni po čemu više ne razlikuje od politike SNS, a kamoli nekoga ko ima drugačije mišljenje od Aleksandra Vučića.

Srbija danas funkcioniše po sledećem principu: za sve što je dobro u Srbiji treba da budemo zahvalni Aleksandru Vučiću i, ako imamo neki problem, obratimo se njemu i on će nam ga rešiti. A za sve što je loše u Srbiji i što ovu državu vodi u katastrofu, za to su krivi prethodni režimi i on nema nikakve veze sa tim, jer je samo potpredsednik Vlade i morate se javiti Ivici Dačiću. E, pa neće moći.

Nemamo razloga da se bojimo da postavimo pitanje odgovornosti Aleksandra Vučića i da mu budemo istinska opozicija. Zašto drugi kalkulišu, i ima li uopšte bilo koga drugog ko nije u dogovoru sa Vučićem u ličnom i stranačkom interesu, i bez obzira na nacionalnu i državnu štetu – veliko je pitanje. Međutim, mimo političkih stranaka, uvek spremnih na kalkulacije, postoji svakog dana sve širi opštenarodni front građana koji neće novog stranog agenta poput Tita na čelu Srbije. Vreme je da se i organizujemo u zaštitu Srbije od nove titoizacije i definitivne pobede Druge Srbije oličene u Aleksandru Vučiću.

Predlog rešenja

Postoje i brža rešenja naših problema. Prvo je da u okviru neke od sledećih taktično-pokaznih vežbi koju će žandarmerija održati policija iskoristi priliku i prisustvo najviših državnih funkcionera da ih sve pohapsi, po uzoru na češku policiju. Otvoreno smo kao Dveri pozivali snage bezbednosti, vojsku i policiju, da zaštite ustavni poredak Srbije i spreče režim da sprovodi antiustavne aktivnosti po pitanju Kosova i Metohije. Naš poziv je i dalje otvoren.

Drugo rešenje je da narod izađe na ulice na masovne demonstracije poput bugarskih, turskih ili brazilskih, zbog prve i najmanje gluposti koju ova Vlada svakodnevno pravi, srušimo vlast i dođemo do vanrednih republičkih izbora pre nego što oni odluče da je pravi trenutak za njih. Postavlja se, međutim, pitanje ima li takvih protesta bez stranih mentora, i ako ima – kako da do toga dođe i u umornoj i podeljenoj Srbiji?

Treće rešenje je da se hitno formira patriotski blok od DSS, SRS, Dveri i drugih patriotskih organizacija, i da se svi zajednički resursi stave u funkciju serije opozicionih protesta do rušenja Vlade i novih izbora.

Sva tri prethodna scenarija očito trenutno nisu realna, što ne znači da su u potpunosti isključena. Vreme je da oprobamo nešto drugo, što će biti dobra priprema za pomenute scenarije koji moraju doći. Lično smatram da je jedino rešenje za konstituisanje istinske opozicione alternative stvaranje Srpskog opštenarodnog fronta, koji bi se direktno na terenu suprotstavio režimu na svakom onom mestu gde se režim ogrešio o običnog čoveka i porodicu. U ovaj Narodni savez trebalo bi da se uključe i DSS i SRS, ali ih više niko ne treba da čeka niti zove.

Građani Srbije ne mogu da čekaju političke stranke koje su toliko puta do sada imale priliku da se pokažu, već moraju da se organizuju mimo političkih stranaka, i to je budućnost politike u Srbiji. Reći ćete: to je nemoguće, jedino se kroz ozbiljne stranačke infrastrukture može delovati. Postavljam pitanje: šta smo do sada imali od stranaka, i kako smo doživeli ovoliki poraz ako su stranke radile svoj posao za opštu stvar, a ne samo za sebe? Mi moramo dalje bez i mimo stranaka, a njihovo uključenje u Srpski opštenarodni front protiv vladajućeg režima mora doći i dobro došlo je.

Mislim da treba svi da se uključimo u stvaranje Srpskog opštenarodnog fronta sa svim patriotskim organizacijama, intelektualcima, sindikatima, nezadovoljnim grupama građana, ekološkim pokretima, alternativnim medijima i drugima koji se ne slažu sa vladajućim režimom, ali nisu zadovoljni ni nesposobnom opozicijom. Ali moramo menjati pristup političkom radu. Nema više ništa od velikih tema, saopštenja, beogradskih salona, stranačkih lidera i načina organizovanja… Vreme je da se i teme i organizacija spuste u narod.

Nacionalne teme moramo pojačati socijalnim i ekonomskim, a velike skupove malim protestima protiv svakodnevnog ponižavanja i uništavanja Srbije, poput protesta zbog zelenaških bankarskih kredita, novih čipovanih ličnih karata i zdravstvenih knjižica, uništavanja domaće semenske industrije i naučnih instituta i domaće nauke u celini, uvođenja GMO na mala vrata, prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima, privatizacije preostalih opštinskih lokalnih medija, katastrofalnog statusa prezaduženih porodica…

Svaki socijalno ugroženi pojedinac, svaka prezadužena porodica, svaki poniženi radnik i seljak, svaki domaći privrednik, svi Srbi u regionu i dijaspori, svaki prevareni patriota u redovima vladajućih stranaka – naši su saveznici protiv vlasti koja ih je zaboravila i koja vodi Srbiju u definitivni kolonijalni status. A nikada ne smemo pomisliti da ima srećne kolonije i da ćemo doći do hleba bez slobode.

U ovoj reorganizaciji opozicionog delovanja u Srbiji Pokret Dveri vidi jedinu šansu da se ponudi istinska alternativa zahuktalom vladajućem režimu koji nas vodi napred u provaliju, i u narednim mesecima radićemo na tome, jer je Srpski opštenarodni front jedino rešenje za izlazak iz krize srpske opozicije i smenu vladajućeg režima Dačića, Vučića i Dinkića. Naš najveći problem nije u tome što su okupacija i porazi ovako veliki, već što građani ne vide alternativu kadru da se suprotstavi režimu. U traganju za izgradnjom jasne alternative i širokog narodnog fronta protiv vlasti vidimo šansu da onog trenutka kada Srbija doživi bankrot ove Velike Prevare budemo spremni da građanima ponudimo izlaz koji je domaćeg, a ne iznova stranog porekla. Za tu viziju, taj cilj i tu nadu vredi se iznova angažovati i nastaviti borbu do pobede.

Izvor: Dveri srpske