Сви смо ми НАТО таоци

Двоје Срба убијено је у Либији. Случај грађана Србије, запослених у амбасади у несрећној, дуготрајним ратом подељеној и у насиље огрезлој афричкој земљи, слика је данашње Србије и њених међуанроднох односа. Посебно односа према Сједињеним Државама.

Отети пре осам месеци наши грађани налазили су се заточени у Либији док је јавност била у потпуности демобилисана. Док би у другим државама трајала талачка криза, дневник државне телевизије би почињао са кратком вешћу о стању преговора, док би јавне манифестације биле посвећене солидарности, а службе безбедности се размилеле по свету… Код нас је власт, као у стара комунистичка времена, повремено више узгред, гневно што је инвалидни екстремитети неразвијене демократске државе на то присиљавају повремено давала штуре информације о овој дуготрајној талачкој кризи. На основу њих просечан гледалац је имао утисак да криза само што није решена, да је јавност уствари велика сметња преданом раду наше дипломатије и безбедносних служби и да су отети уствари исто мало одговорни јер, отприлике, ко им је рекао да лутају Либијом?

Прекјуче нам је јављено да су таоци погинули. Током више месеци преговарало се са групом која наводно није била ни терористичка ни политичка – већ само криминална – о висини откупа. Преговори су ишли преко породица које су криминалци контактирали. Наводно су суме новца биле превисоке, али су српске службе заједно са либијским напредовале, а онда су их прекинули Американци. У бомбардовању које су извели авиони Војске САД уништене су зграде које је држала ова терористичка група, а међу многобројним погинулим налазе се и отети држављани Србије.

То је наша, српска, судбина. Догодило се то управо у седмици у којој је Народна скупштина прихватила срамотни споразум којим је НАТО коначно ушао у Србију и кад га је предсендик републике и потписао. Подсетимо, пре седаманаест година он је био потпредседник владе која се хвалила да је победила НАТО, од тада САД и савезници су се побринули да ракеташи који су их вишеструко непрекидно понижавали пркосећи им током дугих седмица постану кувари а војни инжињери по западним фирмама могу да саставе читаве тимове за мали фудбал – само је бајчетински матурант-геније, остарели аутодикта, окићен шареним дипломама за ових седамнаест година, напредовао. Вероватно зато што је велики партиота.

Наши савезници, велики пријатељи, нису вероватно ни обавештени о нашем „малом“ проблему. И о Србији чији службеници лутају Либијом, као да су они криви а не онај ко их у земљи која је држава само формално све ове године у толиком броју држи. А тек да нам помогну… Да видимо неку корист од оних који служе само крупном капиталу и болесној мржњи према исламу, православљу и страху од сваке озбиљније конкурениције.

Једино што је за похвалу, јесте чињеница да је Дачић, министар спољних послова, натеран да се на конференцији за новинаре суочи са јавношћу. Познат као опрезан и прорачунат он је код својих коaлиционих партнера годинама био злогласан зато што се пред лошим вестима и разним опасностима концентрише и промени агрегатно стање претварајући се у пару. Сада су пред српску јавност изашли премијер и он.

И добили смо оно што маркетиншки стручњаци и очекују. Искрене политичаре који су спремни да прихвате одговорност. Одговорност као такву, али не и њене последице. Нико није поднео оставку, протоколи неће бити мењани, савезници наше неутралне демократије неће добити ништа осим ноте, наше специјалне снаге ће и у будуће чекати терористе да нам дођу или пензионере ако се организују било како осим преко династије Кркобабића чији је главар управо поново променио политички свлак.

А кад се само сетим старих времена… Како је тада већ бивши председник републике Тадић говорио о операцији „Балкански ратник“ – о томе како смо сарађивали са америчком ДЕА-а и како су они пратили товар са тонама дроге до Гибрaлтара, а од тих Херкулових стубова смо је „пратили ми“. Нисам имао срца да му кажем да БИА нема резидента у Сарајеву, а камо ли у Танџиру… Важна је игра. Мада не разумем шта је сметало да једна група наших специјалаца у договору са САД отпутује до Либије и покуша да примени нека знања против особа које су професионалне само у криминалу и тврдњама да је њихова професија религиозно мотивисана.

Могли смо да питамо наше пријатеље који су у Србији, Црној Гори и Српској убили једно две хиљаде нашех сународника да пропусте и помогну наше специјалце. Баш као што смо се и ми обавезали да дозвoлимо Натовцу да дође где год хоће у Србији, без да плаћа порез, путарину, одговара српском суду или скине униформу. Могли смо… Да је неког било брига за више него да заједно са фамилијом и фисом дође на буџет убица наших људи. Колико је уверење у склапању уговора са НАТО говори и чињеница да критикујући своје критичаре напредњаци и њихова новинарска паравојска говоре да су претходни уговори били јако штетни, а овај је сада најбољи могућ… Па што нису поништили штетне уговоре?

„Све ће бити боље ако уђемо у НАТО“ – рекли би они али још не смеју. Биће јефтиније јер неће се дуго преговарати, а наше грађане неће убијати амерички авиони већ сами терористи.

Извор: Напредни Клуб