Nacija i demokratija

Ovu seriju tekstova (Nacija i ideologija, Nacija i demokratija i Demokratija i religija) sam napisao da bih pokazao kakva zbrka, pre svega pojmovna, vlada u modernom čoveku. On, taj moderni, savremeni čovek, misli da sve može da se udrobi, da može da bude istovremeno i demokrata, i vernik, i nacionalista, i sledbenik ideologije. Ne može baš sve da se miksuje i udrobi, a da mu se, tiho, ispod površine, ne promeni sadržaj, ili iskrivi tumačenje.

Nacija, ili narod, zovite kako vam volja, počivaju na pripadništvu, a demokratija na opredeljenju, dakle na potpuno različitim principima. Bez obzira kojim kriterijumima određujemo naciju (zajednica krvi, zajednica onih koji slede nacionalnu ideju, zajednica istovernika) i dalje osnovni princip jeste pripadništvo.

Opet, demokratija je, definisali je kao vladavinu naroda, ili kao politički oblik diktature novca, isključivo stvar opredeljenja, odnosno ubeđenja. Istorijski gledano, nacija svakako mora da se nalazi u nekoj „formi“ odnosno u nekakvom političkom sistemu; samo su divlja plemena pošteđena politike. Od svih političkih sistema, demokratija je najveći „razarač“ nacionalnog tkiva, jer u samim temeljima njenim, u osnovnim postavkama, leže prava i slobode pojedinca, dok nacija operiše pravima i slobodama kolektiviteta.

Između pojmova „slobodan pojedinac“ i „slobodan narod“ leži provalija, koja se ne može premostiti. Samo u demokratiji su mogući porobljeni narodi, u kojima su jedinke slobodne. Naši dedovi ne bi mogli ni da zamisle ovakvu pojmovnu ludost, sa kojom mi živimo. Nacija pretpostavlja da se pojedinac odriče dela ličnih prava i sloboda u interesu zajednice, dok demorkatija ograničava prava pojedinca u korist principa, a na štetu nacije.

To važi, iako nam nije uvek očigledno, za sve nacije, pa i one koje označavamo imperijalističkim. I Amerikanac, mislim na običnog građanina, je talac demokratskih principa na štetu nacije. Ovde, to zaboravih na početku da kažem, iznosim načelne primedbe i pojmovne odrednice, mada bi praktično-politički primeri bili bolji za razumevanje. Recimo to ovako: na nivou prakse, Amer mora da bude prvo potrošač, pa tek onda Amerikanac, jer ispod velikih fraza o slobodi, bratstvu i jednakosti, krije se banalna činjenica da novac vlada, a demokratija mu daje pokriće. Time je nacija bačena u drugi, ili treći plan i vadi se iz kredenca samo kad treba da, pod plaštom patriotizma, izgine u nekom ratu za interes tuđeg novca.

Pre građanskog društva, odnosno demokratije, nema ustava. Tek demokratsko društvo, opet u interesu novca, želi da ustavima nametne volju i politički oblik budućim generacijama i da ih spreči da same izaberu model po kome će živeti. Za one koji slabije poznaju političku i pravnu teoriju: zakon ne definiše politički oblik, ustav samo to radi. Demokratija, dakle, uvođenjem vladavine novca, poništava pojam nacije, jer novac nema niti tle, niti krv; sve jezike govori, svuda je domaćin. Za plitke umove, to nije očigledno, jer oni i dalje operišu praznim pojmovima prava i sloboda čoveka i građanina. U stvarnosti, sve slobode i sva prava su nam dostupni samo pomoću novca; sirotinja stoji izvan svakog pravnog sistema. Građanin je, za dvesta godina, savladao pripadnika nacije, a da ovaj to nije ni osetio; i dalje mu se čini da može da bude i Srbin, i demokrata. Može, ali na štetu ovog drugog.

Još jedna stvar određuje naciju, a to je: kultura. Kultura je isključivo tvorevina jedne nacije i ne može da se meša sa drugim kulturama. Multikulturalnost je mit i pre ćete videti Elvisa, ili Betmena kako se šunja po krovu vašeg solitera, nego mešavinu kultura. Istina je da dve, pa i više kultura, mogu da egzistiraju jedna pored druge, ali njihovo preplitanje je nemoguće. Varka se dešava samo pred očima: obučete farmerke i Najke i vi ste moderno, u skladu sa zapadnjačkom kulturom, obučeni. Da li ste zbog toga Zapadnjak?

I majmunu možete da navučete farmerke, ali neće zbog toga postati kauboj. Oblik tuđe kulture, bez obzira da li je, sa stanovišta Srba taj oblik vizantijski, turski, ili zapadnjački, može se kopirati, ali sadržina ne. U osnovi multikulturalnosti stoji imitacija i ona je jedina njena sadržina. Mi možemo da razumemo Leonidu i Spartance u Termopilima, ali samo zato što imamo sopstvenu kulturnu matricu u kosovskom mitu, pa Leonidu vidimo kao nekog spartanskog Obilića. Za Hrvata, koji nema tu kulturnu matricu, Leonida je sasvim nerazumljiv.

Nacija je organska, samonikla zajednica, dok je demokratsko društvo anorgansko, veštačko, jer pretpostavlja zajednicu istomišljenika. Pre demokratije, pre građanskog društva, samo jedan primer da navedem, nema opšte vojne obaveze. Fridrihu Pruskom, ili Luju Četrnaestom, nikad ne bi palo napamet da celu mišićnu snagu svog naroda izvedu na klanicu. Suviše su voleli svoj narod da bi to uradili. Napoleonu to već ne smeta, jer je čedo Francuske buržoaske revolucije.

U ime francuske nacije, nacija se gotovo zatrla. Ali, sa stanovišta francuske buržoaske klase, koja je bila vođena profitom, a ne ljubavlju prema naciji, nije svejedno da li će se sašiti 30 000, ili milion kitnjastih uniformi; da li će se snabdevati mala, ili velika armija. Novac stoji u pozadini lažnih patriotskih i nacionalnih poduhvata. Isto to važi i za Amere: devedeset godina posle Američke revolucije, posle Deklaracije o ljudskim pravima, tog simbola jednakosti i bratstva, u Americi i dalje postoji ropstvo. Ono se osetilo nemoralnim tek kad je mašinska industrija sa Severa USA videla da gubi korak sa manuelnom industrijom Juga, koja nije morala da plaća radnike.

Američki građanski rat je bio, ispod velikih parola, rat za suzbijanje konkurencije, rat koji je glavom platilo 200 000 siromaha, verujući da se bori za naciju. Biti i demokrata, i Srbin (ili pripadnik ma koje nacije) logički je i vrednosni apsurd. To što smo se na apsurd naučili, ne čini ga manjim.

Propagandna mašina nas truje svakodnevno i objašnjava nam da smo utoliko bolji Srbi, ukoliko smo veće demokrate. Do te mere smo kontaminirani, da samo razgovaramo o tome kakva demokratija nam je potrebna, te nam ne pada napamet da je uopšte i ne mora biti, odnosno da je i ona pod upitnikom. Lično sam protivnik demokratije, baš zato što u njenoj osnovi leži novac i poništavanje prava nacija u korist njegovu.

Upravo zato nikad nisam izašao na izbore, jer se na njima određuje samo preraspodela moći u okviru jednog sistema, dok je sam sistem neupitan. Svako ko je nacionalista, a ujedno i demokrata po ubeđenju, upao je u nerazrešivu dvojnost. Jedno od ta dva se može afirmisati samo na štetu onog drugog. Istina, mogu da se natežu neki mehanički spojevi, ali samo pod uslovom da se ne ulazi u suštinu nacije, ili demokratije. Demokratija operiše građaninom, kao svojom centralnom kategorijom u političkom smislu, a nacija operiše pripadnikom.

To je do te mere udaljeno, da ja spoj ne vidim. Ako ste i jedno i drugo, onda ste neka vrsta političkog biseksualca. Sreća u nesreći je da je nacija starija od demokratije i da će je, ne bez velike štete, ipak nadživeti. Drevne sile krvi su starije i snažnije od sila novca i, za ne mnogo vremena od danas, odneće pobedu nad demokratijom. Novac danas, u vreme naših života, vodi poslednje i najveće bitke protiv Čoveka, ali tu bitku će izgubiti.

Izgubiće bitku i politička okosnica novca-demokratija. Ipak, ne treba se zavaravati: u narednih 50 godina, u odbranu novca, dići će se represivni aparati kakve ljudska istorija nije videla i, za možda čitav vek, trajaće borba za nasleđe čitavog sveta. Dolaze veoma, veoma teška vremena i ona će nagraditi baš one narode koji unutrašnje nisu podlegli čarima demokratije. Već danas, da sutra ne bude kasno, naciju, mislim prevashodno na srpsku, treba hitno „raskopčati“ od mrtvaca, odnosno demokratije. Ako to ne uradimo, moraćemo da podelimo njenu sudbinu; ko se veže za mrtvaca, sa njim će i umreti.

Izvor: Vaseljenska TV