Национализам као оружје против окупатора

Пошто је Србија колонија, наш народ тоне у беду и (само)презреност.

Већ сада, средњи и нижи слојеви убрзано се спуштају у односу на естаблишмент. Србија је земља с највећом приходовном неједнакошћу у Европи, а три четвртине запослених прима плату нижу од просека (видети овде).

То значи да је просек „висок“ захваљујући огромним платама на врху. Јоргованка Табаковић, гувернерка НБС, има плату 554.426 динара (овде). Толика плата је део „системске ренте“ коју ова колонијална службеница прима како би држала „стабилним“ прецењени курс динара. А он је нужан да би колонијални капиталисти своју овдашњу зараду у динарима могли по најповољнијем курсу да конвертују у евре или доларе. Тако су стране банке и компаније из Србије, заједно с домаћим компардорима, између 2001. и 2018. године, према неким проценама (овде), изнеле 93 милијарде евра.

Ако се оваква пљачка настави, разумљиво је да ће, с протоком времена, беда најнижих слојева – који већ сада чине већину нашег народа – постати хронична, масовна и безнадежна. „Све у колонизованом је, најзад, исцрпљено“, приповеда о искуству колоније Меми (стр. 134), „све доприноси његовом потпуном исцрпљивању. Пре свега, ту је стална, свеопшта и огромна беда, најобичнија биолошка беда, хронична глад читавог народа, неухрањеност и болест“.

Али, ни средњи слојеви у колонији не живе добро. Речити пример је данашња Индонезија. Ваља прочитати одличан текст о томе Андреа Влтчека из OffGuardian-а, што га је за Стање ствари превео Милош Милојевић (овде).

Индонежански градови служе томе да исцеде оно мало што је остало у рукама обичног индонежанског света у корист локалних владара и мултинационалних компанија, каже Влтчек.

У Џакарти и другде све главне улице су закрчене аутомобилима, пошто нема нормалног јавног превоза. У тим градовима уопште нема тротоара, а ако их и има они су широки тек метар и састоје се од сломљених плоча и дубоких рупа. Чак и тамо где постоје тротоари, заузети су нехигијенским тезгама „дивљих“ уличних продаваца које контролишу локалне банде.

Такође, у индонежанским градовима нема јавних паркова, нити морских рива. Све је приватизовано, па је „јавни простор“ заправо синоним за шопинг мол – једино јавно место где се може изаћи. Наравно, тај излазак никада не може да буде бесплатан.

Живот припадника средње класе у Индонезији оличење је (ауто)колонијалног идеала. Средњокласни Индонежанин ради за минималну надницу којом плаћа храну и одећу, али по ценама из Токија или Париза; довлачи се до радног места и иде назад, до куће, тако што сате проводи у саобраћајној гужви – пошто нема јавног превоза чак ни у градовима од два или три милиона душа. Нема ничега за релаксацију у свом крају: нема паркова или игралишта за децу, нема тротоара којим би прошетао до кафеа или до књижаре, може само да се завали испред телевизора како би био индоктринисан, неутрализован и заглупљен.

„Индонежанска демократија“, коју Запад воли да глорификује – што не треба да чуди, с обзиром да Индонезија функционише као колонија која пљачка своје грађане и ресурсе за рачун Запада – састоји се од странака од којих ниједна не заступа интересе народа, каже Влтчек. Штавише, већи део „грађанског друштва“ (невладиног сектора) директно је финансиран из Вашингтона, Берлина, Лондона или Канбере.

Слично је и у другим земљама које су у канџама мутираног колонијализма. У Мексику је уобичајено да деца раде на плантажама великих америчких корпорација – рецимо, на узгоју јагода за Mac Cormick (в. Ј. А. Митрић, овде, стр. 321). Тако, деца на плантажама јагода раде од јутра до мрака, чак и недељом; чепркају око леја, док им пестициди изједају прсте, како би, у метрополи колонијалног господара, власници, политичари, менаџери, њима лојални стручњаци, шефови и остали чланови естаблишмента, могли да уживају у јагодама без обзира на годишње доба. Да би се то могло догодити, претходно камиони морају да круже по Мексику и „отимају товаре деце да их баце у јагодњаке“ (исто, стр. 321; 375; случајеве Филипина и Хаитија видети у Антонић, овде, стр. 39-42).

Ако се наш пут у статус колоније настави, колико ће бити потребно времена па да и Србија постане место попут Индонезије или Тајланда – где педесетогодишњи туриста, кобасичар из Хамбурга или дизајнер из Њујорка, може да за својих стотинак долара купи девојчицу (или дечака) које је код куће сањао да силује (Митрић, исто, стр. 374)?

* * *

Како зауставити пут у колонију, како се ослободити?

Најпре, у отпору и борби која се води у колонији свака идеологија је добродошла, под једним условом: да је прожета патриотизмом, или – отворено речено – национализмом.

Као што објашњава Меми (стр. 57-58), одбрана од колонизатора и његове експлоатације и тлачења незамислива је без национализма, неовисно да ли се он јавља у облику етничког или религиозног популизма. „Очекивање од колонизованог да буде интернационалиста изгледа толико лакомислено да је то једноставно смешно“, каже Меми (стр. 151).

Национализам је толико опасно оружје против колонизатора да није ни чудо да је он архинепријатељ како колонијалиста, тако и његових домаћих лакеја из редова компрадорске буржоазије или аутоколонијалне интелигенције. Они инстиктивно чак и најмањи отпор колонијалним праксама квалификују као националистичку опасност („Ксенофобија!“; „Шовинизизам!“; „Фашизам!“).

Извор: Стање ствари