Nacionalizam kao oružje protiv okupatora

Pošto je Srbija kolonija, naš narod tone u bedu i (samo)prezrenost.

Već sada, srednji i niži slojevi ubrzano se spuštaju u odnosu na establišment. Srbija je zemlja s najvećom prihodovnom nejednakošću u Evropi, a tri četvrtine zaposlenih prima platu nižu od proseka (videti ovde).

To znači da je prosek „visok“ zahvaljujući ogromnim platama na vrhu. Jorgovanka Tabaković, guvernerka NBS, ima platu 554.426 dinara (ovde). Tolika plata je deo „sistemske rente“ koju ova kolonijalna službenica prima kako bi držala „stabilnim“ precenjeni kurs dinara. A on je nužan da bi kolonijalni kapitalisti svoju ovdašnju zaradu u dinarima mogli po najpovoljnijem kursu da konvertuju u evre ili dolare. Tako su strane banke i kompanije iz Srbije, zajedno s domaćim kompardorima, između 2001. i 2018. godine, prema nekim procenama (ovde), iznele 93 milijarde evra.

Ako se ovakva pljačka nastavi, razumljivo je da će, s protokom vremena, beda najnižih slojeva – koji već sada čine većinu našeg naroda – postati hronična, masovna i beznadežna. „Sve u kolonizovanom je, najzad, iscrpljeno“, pripoveda o iskustvu kolonije Memi (str. 134), „sve doprinosi njegovom potpunom iscrpljivanju. Pre svega, tu je stalna, sveopšta i ogromna beda, najobičnija biološka beda, hronična glad čitavog naroda, neuhranjenost i bolest“.

Ali, ni srednji slojevi u koloniji ne žive dobro. Rečiti primer je današnja Indonezija. Valja pročitati odličan tekst o tome Andrea Vltčeka iz OffGuardian-a, što ga je za Stanje stvari preveo Miloš Milojević (ovde).

Indonežanski gradovi služe tome da iscede ono malo što je ostalo u rukama običnog indonežanskog sveta u korist lokalnih vladara i multinacionalnih kompanija, kaže Vltček.

U Džakarti i drugde sve glavne ulice su zakrčene automobilima, pošto nema normalnog javnog prevoza. U tim gradovima uopšte nema trotoara, a ako ih i ima oni su široki tek metar i sastoje se od slomljenih ploča i dubokih rupa. Čak i tamo gde postoje trotoari, zauzeti su nehigijenskim tezgama „divljih“ uličnih prodavaca koje kontrolišu lokalne bande.

Takođe, u indonežanskim gradovima nema javnih parkova, niti morskih riva. Sve je privatizovano, pa je „javni prostor“ zapravo sinonim za šoping mol – jedino javno mesto gde se može izaći. Naravno, taj izlazak nikada ne može da bude besplatan.

Život pripadnika srednje klase u Indoneziji oličenje je (auto)kolonijalnog ideala. Srednjoklasni Indonežanin radi za minimalnu nadnicu kojom plaća hranu i odeću, ali po cenama iz Tokija ili Pariza; dovlači se do radnog mesta i ide nazad, do kuće, tako što sate provodi u saobraćajnoj gužvi – pošto nema javnog prevoza čak ni u gradovima od dva ili tri miliona duša. Nema ničega za relaksaciju u svom kraju: nema parkova ili igrališta za decu, nema trotoara kojim bi prošetao do kafea ili do knjižare, može samo da se zavali ispred televizora kako bi bio indoktrinisan, neutralizovan i zaglupljen.

„Indonežanska demokratija“, koju Zapad voli da glorifikuje – što ne treba da čudi, s obzirom da Indonezija funkcioniše kao kolonija koja pljačka svoje građane i resurse za račun Zapada – sastoji se od stranaka od kojih nijedna ne zastupa interese naroda, kaže Vltček. Štaviše, veći deo „građanskog društva“ (nevladinog sektora) direktno je finansiran iz Vašingtona, Berlina, Londona ili Kanbere.

Slično je i u drugim zemljama koje su u kandžama mutiranog kolonijalizma. U Meksiku je uobičajeno da deca rade na plantažama velikih američkih korporacija – recimo, na uzgoju jagoda za Mac Cormick (v. J. A. Mitrić, ovde, str. 321). Tako, deca na plantažama jagoda rade od jutra do mraka, čak i nedeljom; čeprkaju oko leja, dok im pesticidi izjedaju prste, kako bi, u metropoli kolonijalnog gospodara, vlasnici, političari, menadžeri, njima lojalni stručnjaci, šefovi i ostali članovi establišmenta, mogli da uživaju u jagodama bez obzira na godišnje doba. Da bi se to moglo dogoditi, prethodno kamioni moraju da kruže po Meksiku i „otimaju tovare dece da ih bace u jagodnjake“ (isto, str. 321; 375; slučajeve Filipina i Haitija videti u Antonić, ovde, str. 39-42).

Ako se naš put u status kolonije nastavi, koliko će biti potrebno vremena pa da i Srbija postane mesto poput Indonezije ili Tajlanda – gde pedesetogodišnji turista, kobasičar iz Hamburga ili dizajner iz Njujorka, može da za svojih stotinak dolara kupi devojčicu (ili dečaka) koje je kod kuće sanjao da siluje (Mitrić, isto, str. 374)?

* * *

Kako zaustaviti put u koloniju, kako se osloboditi?

Najpre, u otporu i borbi koja se vodi u koloniji svaka ideologija je dobrodošla, pod jednim uslovom: da je prožeta patriotizmom, ili – otvoreno rečeno – nacionalizmom.

Kao što objašnjava Memi (str. 57-58), odbrana od kolonizatora i njegove eksploatacije i tlačenja nezamisliva je bez nacionalizma, neovisno da li se on javlja u obliku etničkog ili religioznog populizma. „Očekivanje od kolonizovanog da bude internacionalista izgleda toliko lakomisleno da je to jednostavno smešno“, kaže Memi (str. 151).

Nacionalizam je toliko opasno oružje protiv kolonizatora da nije ni čudo da je on arhineprijatelj kako kolonijalista, tako i njegovih domaćih lakeja iz redova kompradorske buržoazije ili autokolonijalne inteligencije. Oni instiktivno čak i najmanji otpor kolonijalnim praksama kvalifikuju kao nacionalističku opasnost („Ksenofobija!“; „Šovinizizam!“; „Fašizam!“).

Izvor: Stanje stvari