Nacija i ideologija

Nema te ideologije, na ma kom se delu političkog spektra nalazila, koja ne razara nacionalizam i, s njim, patriotizam. Kod naših istoričara se uobičajilo, iako je marksizam mrtav već preko trideset godina, marksističko tumačenje pojma nacije, kao tvorevine građanskog društva, odnosno kapitalističkog oblika produkcije. Nacija, a s njom i nacionalizam, prema tumačenju istoričara su, stoga, produkt građanskih političkih sistema, te ih, prema ovom tumačenju, nije bilo pre buržoaskih revolucija.

Pre tih revolucija, kažu teoretičari, nisu postojale nacije, nego narodi. Iako sam politikolog i uviđam složene nijanse između srodnih pojmova, priznajem da mi je razlikovanje naroda od nacije ostalo nerazumljivo. Već samo ustanovljavanje nacionalnog osećanja u odnosu na način produkcije je sumnjivo i bukvalna veza slabo da se može ustanoviti. Mislim da je model razmišljanja nekritički prenet sa Zapada, gde su buržoaske revolucije od gomile zavisnih seljaka stvorile političku količinu, koja je, prvi put u istoriji, počela sebe da prepoznaje u nacionalnom ključu.

Dojučerašnji kmetovi su, preko noći, posle raspada staleškog društva, postajali Francuzi, Holanđani, ili Danci. Pre toga su bili kmetovi i to im je bila i nacija, i državno-pravna odrednica. Kod nas je istorija tekla drugačije. Srbi su imali relativno liberalan Srednji vek; nisu bili prinudni zakupci vlastelinskog imanja, kao što su to bili seljaci na Zapadu, već vlasnici poseda i poreski obveznici.

Baš zato se osećanje nacije, kod Srba, javilo daleko pre, nego na Zapadu. Nacionalno osećanje i samoprepoznavanje jednog naroda počiva, dakle, na slobodi i posedu, a ne na društveno-ekonomskoj formaciji. Isto tako je, istina opet sa Zapada, primećeno da organski (a ne veštački) nastale nacije u središtu samoprepoznavanja i osećanja etničke posebnosti imaju mit. Mislim da je ovo činjenica od najveće važnosti, jer se može lako ustanoviti veza između nacionalnog mita i organske nacije (primer su, pored nas, i Germani, sa svojim nibelunškim mitovima, Englezi sa mitom o kralju Arturu, ili Španci, sa mitom o Sidu), kao i između odsustva mita i veštačke nacije.

Da ne idem dalje; narodi oko nas, poput Hrvata, ili Bošnjaka, nemaju svoj mit i jesu anorganske, veštački stvorene nacije. O Crnogorcima da ne pričam: dok je delovao Kosovski mit, bili su Srbi; kad je dejstvo prestalo, postali su neorganska nacija. Nije mi, naravno, cilj da ovde izlažem teoriju nacije, već da pokažem vezu između nacije i ideologije, ali je bio potreban ovaj uvod.

Pobedom građanskih političkih sistema, a mislim da se u Srbiji to desilo negde od 1903., ideologije su počele da potiskuju nacionalno osećanje. Fragmentarno se to dešavalo i u drugoj polovini 19-tog veka, ali se seljačka Srbija, u celini uzev, odupirala pogubnoj čari ideologija. Od pobede krupnog kapitala (Obrenovići ga nisu trpeli, već su bili zaštitnici onog sitnog, dok su svoje „tajkune“ uporno praznili, terajući ih da dižu zadužbine i finansiraju javne radove), počinje pogubno strančarenje kod Srba i ideološka isključivost.

Svaka partija ima svoje viđenje nacionalnog pitanja i gubi se ono opšte, spontano izraslo osećanje pripadništva naciji, koje je imao svaki srpski seljak. Sada se nacionalista i patriota može biti samo na način i metodima koje odredi partija. To važi i za leve, i za desne. Ideologije su počele da razjedaju srpstvo. Između dva rata je strančarenje uzelo toliko maha, da je više srpskih stranaka ulazilo u koalicije sa hrvatskim i slovenačkim strankama, nanoseći ogromnu štetu nacionalnim interesima Srba. To je bila, što se zaboravlja, često i namerno, prva velika borba protiv srpskog nacionalizma od strane samih Srba.

Sa dolaskom komunista na vlast, u ovom pogledu se nije promenilo ništa bitno-nacija je nastavila da bude podređena ideologiji. Dok si, pre rata, morao da budeš prvo radikal, ili demokrata, pa tek onda Srbin, posle rata si prvo morao da budeš komunista, pa onda sve drugo. Ništa se nije promenilo do naših dana i zato nam Nušićeve komedije i Domanovićeve satire izgledaju tako sveže, kao da su jutros napisane.

Da se nešto promenilo, nama bi one bile nerazumljive. Naši ideološki taoci, i danas, nacionalizam vide samo kroz prizmu sopstvene ideologije i ideološkog tumačenja, čak monopola na tumačenje nacionalnog interesa.

Ostrašćeni levičari i desničari naše epohe potpuno zaboravljaju da je srpstvo starije od ideologija i da će ih nadživeti. Čak se i vera tumači u ideološkom ključu pravoslavlje=srpstvo. Da je to tačno, onda bismo svoje postojanje, kao naroda, morali da ozicioniramo u Deseti vek, jer smo tad postali pravoslavci. Da čudo bude veće, baš ti, koji izjednačavaju veru i naciju, insistiraju da su Srbi samo deceniju-dve mlađi od amebe i uopšte ne vide ovu kontroverzu u svojoj teoriji. Kad im se skrene pažnja na to, kontroverza se razrešava tako što se onaj ko je primetio, proglasi za ustašu, svinju i geja. Rešen problem! Ili smo star narod, što podrazumeva da je narod stariji od hrišćanstva, ili smo narod postali tek pokrstivši se. Ne može i jedno, i drugo.

Ako me pamćenje ne vara, imali smo i nekoliko srpskih država i pre primanja pravoslavlja, pa ih se (s pravom) ne odričemo. A države ne prave plemena, nego narodi. Danas se atest da li si Srbin ne izdaje nigde drugde, do li u partijama i pokretima. Oni znaju ko je šta i da li je nešto. Ordinarna glupost. Samo čekam kad će početi da izdaju sertifikate. Pravi novosrpski novonacionalista rezonuje na ovaj način: ko nije kršten po pravoslavnom obredu i ko ne piše ćirilicom, Srbin nije!

Po toj, inače vulgarnoj metodologiji, prvi ne bi prošao Stefan Nemanja, utemeljivač srpske državnosti i otac nacije, jer je kršten po katoličkom obredu i pisao je glagoljicom. U Dveri ga, vala, ne bi učlanili, a u Obraz još manje. Oni svi Vladislavi i Radoslavi, pre Nemanje, ne bi prošli jer nisu bili pravoslavci, pa bi im pripravnički staž u nacionalističkim partijama potrajao. Da vas podsetim: Nušić nije bio Srbin, a bio je veliki srpski nacionalista, a njegov sin, Strahinja, poginuo je kao srpski dobrovoljac 1915-te. Pavle Jurišić Šturm je bio Prus i protestant. Mustafa Golubić je bio srpski nacionalni fanatik i solunski dobrovoljac. Meša Selimović je bio muslimanske veroispovesti, kao i Skender Kulenović. Laza Paču, veliki srpski ministar finansija je bio Cincar.

Ima još mnogo velikih srpskih patriota koji se ne uklapaju u šemu pravoslavlje-ćirilica-krvna veza, tako da bi im, da se patriJoti pitaju, prilazak njihovim prostorijama bio zabranjen na manje od 100 metara. Izvitoperenost takve logike se najbolje vidi po tome što bi svaki kršteni Bugarin, koji piše ćirilicom, bio veći srpski patriota, nego Pavle Jurišić, ili Nušić. Ali, dođavola sa činjenicama kad je ideologija u pitanju!

Mi jedini znamo šta je ispravno, mi izdajemo sertifikat! I nemojte da nam postavljate čvrste kriterijume, jer hoćemo da budemo slobodni da u svakom pojedinom slučaju primenimo različit princip! Meni se, a svakako po patriotizmu ne mogu da se merim sa internet patriotama, čini da nacija jeste zajednica ideje, a ne krvi, vere i pisma; proosećani mit i kult, a ne krvna veza. Dajte mi Kineza od tri godine i napraviću ga srpskim nacionalistom; dajte Čedi Jovanoviću srpče od tri godine, napraviće ga europejcem. Nema ni jednog argumenta u prilog tome da je Srbin-ateista manji ljubitelj srpstva od Srbina-vernika; takva misao je ideološkog porekla.

Onaj ko piše latinicom ne bi poginuo za Srbiju, a oni koji pišu, jedva čekaju? Nacija je, da završim, nešto što je starije od ideologije i važnije od nje. Ideološko silovanje nacije i nacionalnog pitanja je do te mere pogubno i štetno za nacionane interese, da se ne može dovoljno naglasiti. Ideologije podrazumevaju stalnu diferencijaciju unutar srpstva, stalni lov na veštice i jurenje jeretika, pri čemu inkvizitor može da bude svaki dronja koji je pročitao dva poglavlja iz Biblije i tri misli Nikolaja Velimirovića. Onaj ko je zaista bio i jeste tvrd u veri i nacionalnom osećanju, nikad neće suditi drugome, niti izdavati sertifikate ko je Srbin, a ko nije; ideja da se sertifikati izdaju je eminentno skorojevićska.

Levičari unose dodatnu zabunu, jer brkaju nacionalno i socijalno, sve u ime ideologije, koju razumeju jednako plitko, kao i radikalni desničari. „Levi“, dakle,vide naciju kao dodatak proizvodnim sredstvima i odnosima, što je obična budalaština. Golim okom se vidi da nacija nadživljava razne produkcione odnose i da nije kratko spojena sa njima. Isto tako, levica je pokrovitelj svih građanskih sloboda i promoter jednakosti, dakle ekstremno apstraktnih i neorganskih budalaština. Ljudi niti su jednaki, niti su slobodni, a nije ni svaka sloboda za svakoga. Što više insistirate na utvarnim i apstraktnim pojmovima u teoriji, sigurnije je da ćete se ukakiti u praksi. Plafon ljudskog društva nije jednakost, jer je ona čista mentalna konstrukcija, već humana različitost, koja bi se dala u praksi ostvariti.

I levičari, i desničari, u međusobnom lovu, ne primećuju da ih sve skupa gaze liberali i kosmopoliti. Moderno turčenje se danas zove: pozapadnjačavanje, a opet, niko ga ne primećuje, jer i dalje pobeđujemo jedni druge na Neretvi i Sutjesci, dok liberali pustoše Srbiju. I, na kraju: uvek budite oprezni prema ekstremnim gledištima, ma otkud dolazila. Dobra policija, kako nas uči pukovnik Gestapoa, Štajnbreher, ne juri ekstremiste, nego ih proizvodi, da bi ih lakše kontrolisala. Ništa novo od kapom nebeskom…

Izvor: Vaseljenska TV