Недостаци руске контрапропаганде према Западу

Године 2016. написао сам анализу под насловом „Контрапропаганда у руском стилу“, а око годину дана касније још један који сам назвао „Повратак руским контрапропагандним методама“. Молим вас да их најпре прочитате, нарочито ако намеравате да коментаришете овај чланак.

У тим текстовима покушао сам да покажем да, за разлику од старе лоше совјетске пропаганде, савремена руска контрапропаганда чини управо супротно од онога што већина људи на Западу мисли: уместо цензурисања западне пропаганде, Кремљ чини све да што више Руса спозна шта Запад прича о њима, њиховој земљи и њиховим вредностима. Кремљ чак плаћа антируске говорнике да долазе на руску националну телевизију!

Зашто? Просто је – имајући у виду природу онога што западна медијска гласила, па чак и читави специјализовани ентитети пишу и говоре о Русији, најбоље што Кремљ може да учини јесте да се добрано постара да свако у Русији постане свестан тога.

Током Хладног рата, Совјети су имали стриктан систем цензуре, читави сегменти литературе били су забрањени, није било могуће пренети одређене књиге преко границе, а радио станице попут RFE/RL, BBC или DW биле су блокиране. Сада се догађа супротно. Рецимо да нека антируска блебетала на DW кажу како Путин једе бебе за доручак – то ће моментално бити емитовано на водећим ТВ каналима, са све титлом. Онда се о томе нашироко дебатује, а бедни руски либерали то покушавају да оправдају. Често је врло комично гледати све то.

Друга омиљена тема на руској телевизији су западне претње Русији по принципу „господар се обраћа робу“. Руси на то реагују размишљањем: „Средили смо Наполеона и Хитлера, а сада Амери хоће са нама да разговарају са позиција силе, и то након Кабула!“

Узгред, ово је нешто што лидери Запада не могу да признају, па отуда њихово континуирано плаћање ових пропагандних гласила да бљују своје бесмислице и претварају се као да Руси живе у информационом вакууму и „гулазима“ пуним слободољубивих дисидената.

Ово се наравно никада неће догодити, али верујем да уколико, рецимо, амерички Конгрес одлучи да укине финансије за ова пропагандна гласила, Руси ће радо хтети да плате њихове трошкове, јер њихов садржај је сан снова за Путина и Кремљ.

Али авај, све ово односи се искључиво на руске контрапропагандне напоре унутар Русије!

Слика спољне контрапропаганде далеко је мање охрабрујућа…

РТ и Спутњик

Размотримо најпре два тешкаша: РТ, као телевизију и као веб-сајт, и Спутњик. У почетку сам био прилично ентузијастичан поводом ове алтернативе хладноратовском смећу које се на дневној бази изливало преко западних медија. И испрва је то функционисало доста добро. Неки од програма били су неупитно врло добри – довољно добри да западна стручна јавност постане прилично хистерична, па отуда све те (за слободу говора поражавајуће) мере које су западне „демократије“ предузеле да их, ако не баш ућуткају, оно свакако да им рад учине максимално отежаним.

Прости закључак гласио би: „Уколико су лидери англоционистичке империје толико узрујани око РТ-а и Спутњика, онда мора да ови раде фантастичан посао“. Нажалост, реалност је сложенија од тога.

Добио сам доста мејлова читалаца са питањима о мојим погледима на РТ и Спутњик, али се до сада нисам јавно оглашавао на ту тему. Сада је дошао прави тренутак.

Искрено, мислим да су РТ и Спутњик покушали да играју на карту најгорих и најјефтинијих приземних инстинката људи на Западу како би увећали своју публику. Сајт РТ је најгори од свих. Ево само два скорашња примера:

Имам читаву колекцију примера оваквих истински одвратних садржаја, али поштедећу и вас и себе таквих призора. Осим тога, они који редовно читају РТ знају о чему причам.

Ово заиста намеће питање ко им је циљна публика? Ликови који уживају у фоткама задњица и мечева у доњем вешу (има их доста овде на Флориди, нарочито током „Бајкерске недеље“) никада неће обратити пажњу на РТ или Спутњик. Можда су циљна публика сексуално несигурни тинејџери? Али ови тинејџери неће ићи на РТ за такве садржаје, за то постоје „боље“ опције.

Што се тиче оних који би пратили РТ из добрих разлога (ради алтернативних извора информисања и алтернативних ставова), они ће пред таквим глупавим „чланцима“ (дарежљив сам у терминологији) бити или сморени. или згађени. или и једно и друго. Осим тога, публика која би из добрих разлога пратила РТ укључује доста православних хришћана и муслимана, што ме тера да се запитам: да ли РТ намерно покушава да их увреди или отера?

Програми на телевизији РТ су бољи, али већина њих је досадна. Исти људи који понављају исте ствари без икакве оригиналности. У поређењу са врло високим квалитетом извештавања и дебатовања на домаћој руској телевизији, већина програма на РТ је досадна.

Што се Спутњика тиче, у прошлости су ме више пута интервјуисали. Али онда сам морао да им саопштим да ћу одбити следећи позив на интервју. Зашто? Из два разлога: нису ми дозвољавали да спомињем лажну операцију звану „11. септембар“, нити да користим термин „англоционисти“. Чак ни уз уобичајену напомену да су „изнети ставови лични, итд“. Треба ли да кажем нешто више?

Данас ретко обраћам пажњу на РТ или Спутњик, досадни су ми и срамота ме је због доброг дела садржаја које објављују.

Али не ради се само о РТ или Спутњику, постоје много, много горе ствари.

Лоше алтернативе

Недавно је Кремљ учинио нешто заиста паметно: (Коначно) су увидели да морају да се одвоје од Јутјуба, па су покренули сајт Смотрим и истоимену Андроид апликацију (не знам за iStuff, држим се подаље од Еплових и Мекових производа). Смотрим (што на руском значи „Гледамо“) практично можете третирати као руску телевизију на веб-сајту или апликацији. Постоје два проблема у вези са том иначе врло, врло добром идејом:

1. Само је на руском језику.
2. Апликација захтева да јој пошаљете свој број телефона како би могла да вам пошаље верификациони код, што малтене никад не функционише.

Што се првог проблема тиче, можда ће направити верзију на енглеском језику, макар за своје вести.

Што се тиче другог, можда Империја и њен послушнички ИТ сектор попут Гугла покушавају да блокирају верификационе кодове. Морао сам да покушам много пута и на крају сам ставио да сам из Канаде (пошто и САД и Канада деле исти +1 међународни код).

Постоји још један проблем са апликацијом Смотрим: пуна је ситних грешака и захтева јако брз интернет. Генерално је и даље веома „сирова“. Комбинују неке врло интересантне програме са јефтиним ђубретом (тога има и на руској телевизији). У најбољем случају, она омогућује руској дијаспори или онима који говоре руски да на локацијама са јаком 4Г мрежом прате руске ТВ програме…

Шта је са наводним руским „алтернативама“ Јутјубу или Гуглу?

Пробао сам Rutube.ru и у поређењу са Јутјубом је испод патетичног. И то упркос чињеници да Русија има бољи и модернији интернет унутар својих граница у односу на САД! Ту је и Јандекс, који је заправо доста добар на много начина, али који такође не нуди никакву алтернативу Јутјубу у погледу видео хостинга. Нуди, међутим, доста добар претраживач – много бољи и много „слободнији“ него што је то Гугл (који цензурише и брише многе добре сајтове, што из политичких разлога, што да би заштитио интересе америчких медијских корпорација).

Што је још горе, руски медији на Јутјубу подносе жалбе за крађу интелектуалне својине када неко објави њихове клипове! Догодило нам се то неколико пута, и то углавном поводом клипова качених на RuTube. Замислите иронију: овим руским каналима је, по свему судећи, битнији приход од реклама него ширење поруке. Доста глуп и неморалан приступ.

У реду, хајде да кажемо да Кремљ не жели или не може да створи озбиљне алтернативе Јутјубу. Шта је са приватним корпорацијама попут, на пример, Гаспрома, Сбербанке или Рособоронекспорта које су толико пуне пара да би са лакоћом могле да инвестирају у „Фритјуб“ (сложеница од речи „слободан” и речи ”тјуб” која асоцира на Јутјуб; прим. прев) који не само да би био добар колико и Јутјуб него и бољи од њега (уклањање  политички коректне пропаганде и реклама био би добар почетак). Ако је све што их интересује новац, могли би да га праве помоћу правог, ефективног RussiaTube/FreeTube пројекта.

Али не дешава се ништа. Просто ништа. Изгледа да је њихов став „зарађујемо зилионе и остало нас се не тиче“.

Ужасно јавно информисање

Међутим, још је горе од тога:

И Кремљ (председничка администрација) и Министарство спољних послова Русије обављају ужасно лош посао на пољу јавног информисања. Најгори је веома спори темпо којим преводе Путинове или Лавровљеве говоре, интервјуе или чланке. По свему судећи, типови на челу ових институција не разумеју да је време од круцијалног значаја у контрапропагандној борби. Или то, или немају довољно новца да унајме довољно преводилаца, што је смешно ако се у обзир узму средства којима Кремљ располаже.

Радио сам као преводилац и за писану и за живу реч и тврдим да бих, ако ми неко обезбеди буџет од пет милиона долара годишње (што је сића за савремена руска мерила), могао да вам обезбедим преводе свих ових веома важних говора, интервјуа и чланака у најгорем случају за један дан, те да их истог тренутка учиним свима доступним преко интернета. Али упркос својим истински огромним финансијским средствима, Кремљ изгледа функционише по совјетској пословној логици: „Кобајаги радни напор је довољно добар за кобајаги плату“.

[Напомена: Званични говори се пишу унапред, а потом се на брзину коригују уколико говорник направи неку измену уживо; то знам јер сам пар година радио при УН. Према томе, ево шта Руси не раде, а требало би: сваки Путинов и Лавровљев говор требало би не само да буде унапред написан – као што јесте – него би чак и њихови преводи, макар на енглески, такође требало да буду унапред написани. Тако би и оригинални текст на руском и превод на енглески могли врло брзо да се истовремено дотерају и моментално објаве, и то не само преко медија у Москви, него на интернету. Цео овај процес максимално би трајао два до три сата након окончања говора. Дакле, потпуно је изводљиво да истог дана буде избачен превод текста.]

У пракси и председничка администрација и Министарство спољних послова касне по неколико дана са својим преводима. То је смешно и срамно. Раније сам чак морао да тражим ју-пејд (uPaid) волонтере да преводе заиста битна документа за блог због тога што је неко у Кремљу чврсто спавао за компјутером, нимало се не интересујући за оно што је стварно важно.

Када видим колико су урнебесно спори руски преводи, увек помислим како они тамо мора да верују да раде за неке будуће историчаре, а не за људе којима су очајнички потребни ти преводи данас, одмах!

Ево како ово на мене као блогера утиче: када се нешто деси, на пример криза у Грузији, потребан ми је приступ информацијама доступним на руском језику, како би их поделио на свом блогу. Зашто би се Кремљ уопште интересовао за моју малу публику? Из три разлога: 1) та публика уопште није тако мала, 2) то је различита публика у односу на ТАСС или РИА и 3) постоји још много блогера поред мене којима би исто то користило.

Неефикасност медија

Када би Кремљ заиста желео да се озбиљно бави контрапропагандом, могао би, на пример, да нама блогерима са Запада понуди начин да лако поднесемо захтев, а потом брзо добијемо потребне информације на енглеском језику! Али не, Захарова даје недељне брифинге малом броју акредитованих новинара (од којих је већина непријатељски настројена према Русији и заправо представља плаћене западне пропагандисте) и сматра да на тај начин обавља свој посао. Чињеница да је она говорница без премца губи се на путу до оних којима је најпотребнија: обичних људи са Запада (нису битни западни новинари у Москви).

Имам доста добро мишљење о Маргарити Симонијан. Она се заиста јако труди, па чак и скреће пажњу да Русија мора да развије истински независан „Рунет“, уместо да зависи од неколицине чворишта интернет саобраћаја под контролом Запада. Слушао сам је на многим програмима и сигуран сам да „капира ствари“. Као неко ко се образовао у Сједињеним Државама, вероватно схвата колико су руски медији заиста неефикасни у поређењу са врхунским пропагандистима какви су англоционисти били током Хладног рата (од тада углавном изгледају смешно, али то тешко да је нека утеха).

Хајде сада да побројимо неколико аксиома:

– Русија је пуна пара
– Русија има неке од најбољих ИТ експерата на свету
– Русија поседује врло модерну ИТ инфраструктуру (укључујући мноштво суперкомпјутера)
– Русија води егзистенцијални рат против Империје, који се око 80 одсто води у информационој сфери
– Русија има врхунске резултате у супротстављању западној пропаганди унутар Русије
– Руски приватни сектор има богате мега-корпорације којима је веома потребна „информативна подршка“ како би могле да продају своје производе
– У Русији постоји велики број савршених преводилаца.

Међутим, истовремено

– Веб-сајт RT анимира најгору могућу публику на Западу
– Спутњик се послушнички потчињава англоционистичким границама дозвољеног и забрањеног дискурса
– Руски државни сајтови су спори, лоше организовани и веома досадни
– Темпо превођења чак и најважнијих званичних говора, докумената и интервјуа одговара ономе што бих очекивао од неке мале карипске нације, а не нуклеарне суперсиле.

Тако да, када чујем глупости о руским „фармама тролова“ и „руским хакерима“, ја се не смејем, него ми се плаче!

Кад би само то била истина!

Руска војска би сама могла са лакоћом да реши све проблеме које сам побројао изнад.

Штавише, дошао сам до закључка који ме заиста забрињава: Кремљ је више заинтересован за званични домен Запада (западне извештаче у Москви) него да заиста допре до људи на Западу. Раде нешто, али их не интересују ефекти.

Молим вас, реците ми да грешим и објасните ми зашто видим оно што видим.

Критиковање Захарове и/или Симоњанове је нешто што „патриотска опозиција“ често чини. Мислим да греше. Зашто? Зато што то имплицира да Захарова и Симоњанова имају средства да поправе ситуацију, али то намерно не чине. Дубоко сумњам у то (из многих разлога које овде не желим да спомињем како не бих скретао са теме). А када чујем шта Путин и/или Лавров заправо говоре, јасно ми је да обојица дају све од себе.

Тужна истина

Шта се то онда дешава и кога треба кривити (и отпустити)?

Председничка администрација и Министарство спољних послова су и даље пуни оних које називам „атлантски интеграционисти“ (насупрот евроазијским суверенистима), што је реалност коју представници Кремља игноришу већ дуже време, али чије трагове примећујем на све стране по овом хаосу (и у многим другим „необјашњивим“ и контрадикторним руским активностима).

Наравно, атлантски интеграционисти сада се држе дискретно или чак глуме патриоте. Путин их је веома ефикасно ослабио, рекао бих чак и победио, али само на унутрашњем идеолошком плану. Али они су задржали своје функције и титуле и тихо настављају са саботажом, било за новац са Запада, било да би се доказали својим западним господарима.

Уколико је моје нагађање тачно, онда ово није контрапропагандно питање, него питање националне безбедности!

Сигуран сам да до овог дела текста већ има доста читалаца који би одговорили да ствари нису толико лоше, да има и доста добрих ствари које РТ објављује, и све је то истина. Све док не направите поређење са руским медијима унутар Русије, који стоје за пар копаља изнад западних конкурената.

Да наведем пример: постоји неколико дебатних емисија на руској телевизији (рецимо „60 минута“) које би требало да имају преводиоце и стенографе на лицу места да моментално (или евентуално са кашњењем од пар сати) израде титлове за ове програме и учине их доступним не на Јутјубу или Смотриму, него на руском еквиваленту Јутјуба! Или макар да обезбеде превод вечерњег дневника!

Пре свега, то би показало непорециву чињеницу да постоји истинска идеолошка разноврсност на руској телевизији (бескрајно више у односу на западне ТВ станице). Даље, то би публици на Западу представило неке веома добре извештаје (на пример, Русија поседује праве ратне извештаче, људе заиста добре у том послу, док западни ратни извештачи углавном извештавају из својих хотела, а понекад уопште и нису у држави коју би требало да „покривају“).

Штавише, просто титловање руских вести и дебатних програма би западне медије учинило апсолутно комичним, а нарочито она пропагандна гласила као што су RFE/RL, или америчку CNN-NBC-FOX-CBS медијску банду. Али шта очекивати од владе која чак и не штити новинаре РТ? Протерани су из француског Министарства спољних послова (а мислим да им је и даље тамо забрањен приступ), малтретирани од стране регулатора у САД и Великој Британији, а Кремљ само улаже неке млаке протесте.

Ови млитави одговори додатно охрабрују западне силе да ометају напоре РТ. Зашто Русија симетрично протерује западне дипломате, али не протерује симетрично и западне новинаре? Због слободе говора у Русији? Е па исти ти западни новинари који не бивају протерани захваљујући (веома стварној) слободи говора у Русији никада не извештавају о тој слободи говора, нити стају у одбрану руских колега које западни режими покушавају да ућуткају.

Ако мене питате, избацио бих већину западних новинара из Русије без трунке оклевања.

Ево тужне истине: људи попут Андреја Мартјанова, Дмитрија Орлова, Бернхарда, Столкер зоне, Гринвил поста, Њу Кремлин стуџа и многи други обављају посао који обављају зато што типови из Москве који су плаћени да га обављају то не чине. Што је још горе, иако не добијамо никакву финансијску помоћ из Русије (иначе би заглавили у америчким тамницама), могли бисмо да добијамо бар индиректну „информативну подршку“, само кад би сами Руси макар упола добро радили. Али нема ничега.

Хоће ли екипа из Москве икада да се уозбиљи у својим пропагандним настојањима? Искрено, не знам. Хоћу да верујем да је Путин добар човек који је наследио ужасан систем (хибрид позних совјетских осамдесетих и „демократских“ деведесетих), што значи да постоји читава генерација ликова које је произвео тај систем и који су, сходно томе, аморални до сржи, па се само праве да им је стало. А Русија је огромна земља, чији је гигантски залет веома тешко променити. Путину су биле потребне две деценије да трансформише Русију на тако много начина. И свакако да је било много напретка у руским медијима, нарочито ако упоредимо данашње медије са оним што је Русија имала деведесетих. Али за млитаву, бескрвну и иначе просто досадну природу руске контрапропаганде против више милијарди долара вредне англоционистичке пропагандне машинерије, по мом мишљењу, просто нема изговора и граничи се са грубим занемаривањем дужности (ако не и издајом) од стране оних који су то одговорни.

Ми у зони А наставићемо нашу борбу против Империје чак и у таквим условима, јер ми заправо верујемо у оно што радимо (они који само глуме и одрађују посао за паре сада се врло лако препознају, па их нећу наводити). Наставићемо свој посао ма како сирови, неспособни, спори и уопште болно разочаравајући били наши (плаћени) „саборци“ из Москве.

Но, ја свакако не желим више да „покривам“ њихове рупе, нити да се правим како је „све у реду на источном фронту“. Рекао сам шта сам имао о њима и изнео своје професионално становиште.

Можда ће неко негде у Русији прочитати ово и коначно реаговати? Или ће бар искористи ову критику да направи макар неке промене?

Не заносим се да ће се то десити.

Насловна фотографија – Илустрација/John Gara/BuzzFeed

---

Извор: The Saker/Нови Стандард