Неееееееееее! Доста је више!!

Насупрот Србији која одлази и која се расипа, која бежи и која ван куће тражи решења за кућне проблеме постоји и опортунистичка Србија саздана од изданака материјалистичког концепта, става и погледа на свет. Она остаје и опстаје у наметнутим околностима прихватајући за своје такозвана достигнућа модерне цивилизације. Обе су интернационалистичке и представљају две стране једне те исте медаље. Медаље за себе по сваку цену.

Настале су у кухињама међународних кувара који по потребама мешају мирођије. Јуче су припадале комунистичкој интернационали, данас либералној трансверзали, а сутра? По потреби и умећу куварских шефова! По поменутом материјалистичком концепту некој новој левотарији илити левичарској новотарији. Принцип остаје исти: у се, пода се и нада се!

Потрошачка колонизација и банализација, интелектуалног, духовног и културног наслеђа отргла је највећи део способних из и од природног окружења и подстакла даљу хеморагију уз свакодневно липтање на које се примењују и бабске облоге и увезена разрађена монополска средства.

Дегенерација је заменила регенерацију, а вектори раста БДП-а узели су данак у крви над аутентичним, слободарским и саборским. На срећу, ван материјалног и материјалистичког концепта, рађа се нова снага која је обгрлила спасоносно решење: равнотежу и склад аутентичног и разумног.

Све значајне промене се дешавају мимо обичних грађана и њихових очекивања. Политика малих корака, насупрот доктрини два корака напред, један назад, утемељује достигнућа најнапреднијих и најбогатијих друштава. Циљ те политике је увлачење у процесе придруживања, сарадње и размене за које је потребно имати пуне џепове жита и полако их сејати, да се не заборави стаза и залута путањама без повратка.

Те значајне промене и ти мали кораци се дешавају истовремено и паралелно са слегањем раменима, опуштањем и преплављивањем обамрлости и пермисивности свих могућих страних утицаја. Довођењем грађанства у ситуацију пуког преживљавања, застрашивањем неискорењених зала и баука прошлости, медијским заглупљивањем и културним сакаћењем и контра-мерама, плишаним условљавањем, инфузионалним финансијским дотирањем, а најзад и НВО продирањем у порозну структуру непросвећеног и свега жељног грађанства.

За то време учвршћује се хегемонија и успоставља диктат једне земље и једног народа, тројанског коња америчког експансионизма над Старом Дамом, Германа као најспособнијих и најпродуктивнијих. Квислинзи свих земаља ликују истовремено, скидају прашину са барјака из четрдесетих, гланцају Гвоздене Крстове и медаље добијене на Источном Фронту, прилагођавају реторику времену чувајући суштину „drang nach osten“ и спремају се за нове окршаје.

Нама, негде на Балкану и расутима по свету мантрају да је наше ружно и неприхватљиво исто што је код њих напредно и цивилизацијско, сугеришу да пристанемо и да се одрекнемо што њима никада није пало на памет, да се стегнемо у простору да би се они и други проширили, да клекнемо и да се понизимо и покајемо само зато што смо ми, што смо Срби. И та, таква политика пуњења јама, вожње камионима са Б Циклон тушевима и сагоревања у пећима има своје име. Уништење. Кроз историју до данас, како год да се ви зовете и декларишете, сметали сте и сметате као Срби, не као људи, као православци, не као верници, као заштитници српске културе и писма, а не као било које културе и писма.

Излишно је стога сврставати се у редове који су и бројни и организовани, јер ће вас кад-тад као ружно паче избацити из строја или показати прстом на вас. У најбољем случају, чека вас судбина исцеђеног лимуна чији сок оплемењује, а плод завршава у канти за смеће.

Паралелно, врли грађани Уније дижу глас против све безобзирнијег наступа немачких бирократа у структурама бриселске администрације. Свет је све друго од оног што замишљамо уплетени у своје кучине. Безобзирно сокоћало утапања нада и жеља наспрам регулатива, закона, намета и правила. Deus ex machina.
Ништа ново под небеским сводом, рећи ће те! Ништа. Мали кораци, велике речи, усијане главе и прегршт жеља. Неспособност увиђајности, неразумевање времена, нестручност умишљених и недоследност убеђених.

Зато, којим путем? Нека они само причају и нуде, пут је један и зове се ДОСТА. Доста, више! И вас и ваших налогодаваца и са запада и са истока. Па и са севера и југа, ако се сутра појаве. Доста сагињања и уклапања, шићарења и ситничарења, доста обаћења и увлачења! Свега доста.

Једино велико НЕ и не пристајање ни на шта. Подвлачење црте и памет у главу. Нема више преговора нити договора, ни кредита нити аранжмана. СТОП свему и свачему. Поплављени смо и опкољени. Тела смо одавно дали у најам и сада се води борба за душе. Огољене душе.

Једно велико и звонко НЕ из милиона грла грађана Србије разбило би стаклено звоно под којим се гушимо.

НЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ!

Успоставило би равнотежу наметања и прихватања. Подстакло на размишљање и охоле и бесне, охрабрило и друге сужње да подигну главу изнад воде. Једно НЕ увозу свега и свачега, а првенствено средствима људске слабости, једно НЕ причи без краја са којом редовно заспимо уљуљкани ритмом једноличних хвалоспевних обећања, једно НЕ куповини и слабљењу, једно НЕ балавима и мусавима с’југа и отворености URBi et ORBI и изградимо зид, не бедем, већ зид да нас заштити од утицаја и поплава које нас вребају и које свако од вас већ наслућује, а плаши се и име да им помене.

Извор: Свет око нас