Neeeeeeeeeee! Dosta je više!!

Nasuprot Srbiji koja odlazi i koja se rasipa, koja beži i koja van kuće traži rešenja za kućne probleme postoji i oportunistička Srbija sazdana od izdanaka materijalističkog koncepta, stava i pogleda na svet. Ona ostaje i opstaje u nametnutim okolnostima prihvatajući za svoje takozvana dostignuća moderne civilizacije. Obe su internacionalističke i predstavljaju dve strane jedne te iste medalje. Medalje za sebe po svaku cenu.

Nastale su u kuhinjama međunarodnih kuvara koji po potrebama mešaju mirođije. Juče su pripadale komunističkoj internacionali, danas liberalnoj transverzali, a sutra? Po potrebi i umeću kuvarskih šefova! Po pomenutom materijalističkom konceptu nekoj novoj levotariji iliti levičarskoj novotariji. Princip ostaje isti: u se, poda se i nada se!

Potrošačka kolonizacija i banalizacija, intelektualnog, duhovnog i kulturnog nasleđa otrgla je najveći deo sposobnih iz i od prirodnog okruženja i podstakla dalju hemoragiju uz svakodnevno liptanje na koje se primenjuju i babske obloge i uvezena razrađena monopolska sredstva.

Degeneracija je zamenila regeneraciju, a vektori rasta BDP-a uzeli su danak u krvi nad autentičnim, slobodarskim i saborskim. Na sreću, van materijalnog i materijalističkog koncepta, rađa se nova snaga koja je obgrlila spasonosno rešenje: ravnotežu i sklad autentičnog i razumnog.

Sve značajne promene se dešavaju mimo običnih građana i njihovih očekivanja. Politika malih koraka, nasuprot doktrini dva koraka napred, jedan nazad, utemeljuje dostignuća najnaprednijih i najbogatijih društava. Cilj te politike je uvlačenje u procese pridruživanja, saradnje i razmene za koje je potrebno imati pune džepove žita i polako ih sejati, da se ne zaboravi staza i zaluta putanjama bez povratka.

Te značajne promene i ti mali koraci se dešavaju istovremeno i paralelno sa sleganjem ramenima, opuštanjem i preplavljivanjem obamrlosti i permisivnosti svih mogućih stranih uticaja. Dovođenjem građanstva u situaciju pukog preživljavanja, zastrašivanjem neiskorenjenih zala i bauka prošlosti, medijskim zaglupljivanjem i kulturnim sakaćenjem i kontra-merama, plišanim uslovljavanjem, infuzionalnim finansijskim dotiranjem, a najzad i NVO prodiranjem u poroznu strukturu neprosvećenog i svega željnog građanstva.

Za to vreme učvršćuje se hegemonija i uspostavlja diktat jedne zemlje i jednog naroda, trojanskog konja američkog ekspansionizma nad Starom Damom, Germana kao najsposobnijih i najproduktivnijih. Kvislinzi svih zemalja likuju istovremeno, skidaju prašinu sa barjaka iz četrdesetih, glancaju Gvozdene Krstove i medalje dobijene na Istočnom Frontu, prilagođavaju retoriku vremenu čuvajući suštinu „drang nach osten“ i spremaju se za nove okršaje.

Nama, negde na Balkanu i rasutima po svetu mantraju da je naše ružno i neprihvatljivo isto što je kod njih napredno i civilizacijsko, sugerišu da pristanemo i da se odreknemo što njima nikada nije palo na pamet, da se stegnemo u prostoru da bi se oni i drugi proširili, da kleknemo i da se ponizimo i pokajemo samo zato što smo mi, što smo Srbi. I ta, takva politika punjenja jama, vožnje kamionima sa B Ciklon tuševima i sagorevanja u pećima ima svoje ime. Uništenje. Kroz istoriju do danas, kako god da se vi zovete i deklarišete, smetali ste i smetate kao Srbi, ne kao ljudi, kao pravoslavci, ne kao vernici, kao zaštitnici srpske kulture i pisma, a ne kao bilo koje kulture i pisma.

Izlišno je stoga svrstavati se u redove koji su i brojni i organizovani, jer će vas kad-tad kao ružno pače izbaciti iz stroja ili pokazati prstom na vas. U najboljem slučaju, čeka vas sudbina isceđenog limuna čiji sok oplemenjuje, a plod završava u kanti za smeće.

Paralelno, vrli građani Unije dižu glas protiv sve bezobzirnijeg nastupa nemačkih birokrata u strukturama briselske administracije. Svet je sve drugo od onog što zamišljamo upleteni u svoje kučine. Bezobzirno sokoćalo utapanja nada i želja naspram regulativa, zakona, nameta i pravila. Deus ex machina.
Ništa novo pod nebeskim svodom, reći će te! Ništa. Mali koraci, velike reči, usijane glave i pregršt želja. Nesposobnost uviđajnosti, nerazumevanje vremena, nestručnost umišljenih i nedoslednost ubeđenih.

Zato, kojim putem? Neka oni samo pričaju i nude, put je jedan i zove se DOSTA. Dosta, više! I vas i vaših nalogodavaca i sa zapada i sa istoka. Pa i sa severa i juga, ako se sutra pojave. Dosta saginjanja i uklapanja, šićarenja i sitničarenja, dosta obaćenja i uvlačenja! Svega dosta.

Jedino veliko NE i ne pristajanje ni na šta. Podvlačenje crte i pamet u glavu. Nema više pregovora niti dogovora, ni kredita niti aranžmana. STOP svemu i svačemu. Poplavljeni smo i opkoljeni. Tela smo odavno dali u najam i sada se vodi borba za duše. Ogoljene duše.

Jedno veliko i zvonko NE iz miliona grla građana Srbije razbilo bi stakleno zvono pod kojim se gušimo.

NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE!

Uspostavilo bi ravnotežu nametanja i prihvatanja. Podstaklo na razmišljanje i ohole i besne, ohrabrilo i druge sužnje da podignu glavu iznad vode. Jedno NE uvozu svega i svačega, a prvenstveno sredstvima ljudske slabosti, jedno NE priči bez kraja sa kojom redovno zaspimo uljuljkani ritmom jednoličnih hvalospevnih obećanja, jedno NE kupovini i slabljenju, jedno NE balavima i musavima s’juga i otvorenosti URBi et ORBI i izgradimo zid, ne bedem, već zid da nas zaštiti od uticaja i poplava koje nas vrebaju i koje svako od vas već naslućuje, a plaši se i ime da im pomene.

Izvor: Svet oko nas