Порука Монтенегринима или нека буде борба непрестана

Ова година је пуна јубилеја, а један од њих је и сто седамдесет година од подизања Његошеве капеле. Овај јубилеј прати и обележавања сто педесет година од првог полагања моштију највећег српског песника на врх Ловћена, као и деведесет година од обнављања  овог монументалног здања на српском Олимпу.

Иако не постоји Његошева експлицитно изражена тестаментална жеља о месту укопа (то сазнајемо из посредних извора Медаковића, Ненадовића), српски народ хтео је да свог свеца принесе што ближе Богу и да занавек стоји изнад свих њих као сведочанство и опомена.

Петар II Петровић Његош упокојио се 30.октобра 1851.године, а његово тело положено је у претходно изграђену капелу четири године касније. Сахранили су га тадашњи црногорски суверен и први световни владар књаз Данило и брат владике Перо.

Све до слома црногорске војске и капитулације у виду полагања оружја и објаве примирја, које је издејствовао краљ Никола склањајући се у егзил и остављајући свој народ на милост и немилост окупатору, ова капела била је светилиште за српску националну елиту и чувар ватре која је горела у онима који су сањали свесрпско ослобођење и уједињење.

Током аустроугарске офанзиве, заједно са припадницима бокешке морнарице, почетком 1916.године Ловћен је освојен, а капела готово потпуно уништена. Не задуго, у лето исте године војни гувернер Црне Горе Виктор фон Вебер наређује цивилним окупационим властима, Шмиту и Штембаргу, да се формира домицилна делегација која ће ексхумирати Његошеве кости и пренети их у Цетињски манастир. Делегацију су чинили митрополит Митрофан Бан, ђакон Иван Калуђеровић и Симо Мартиновић.

Жеља аустроугарских власти била је да на овом специфичном географском и стратешком пункту изгради обелиск своје моћи и вечитости.

Правда је хтела да се та ненародна монархија у пепелу уруши, а да се на њеном згаришту ударе темељи заједничке југословенске државе, те да се тако остваре снови не само србијанских владара од Михаила Обреновића до Петра Карађорђевића, већ и вековна тежња црногорских племена да се припоје матици.

10. септембра 1925. године обновљена је Његошева капела. Тај процес био је пун симболике и узвишених осећања. Капела је саграђена од белих плоча донетих са Брача, од венчачког мермера из Шумадије, од камена са Ловћена. Краљ Александар у Његошев гроб положио је своју албанску споменицу, а сабљу којом је савладао заједничког непријатеља положио је да преноћи на владичином саркофагу, чиме је одао пошту слободарским напорима најславнијег Петровића. Иако је освећење одржано у јеку предизборне кампање, иако су радикали као дворска партија искористили овај национални празник за своје ускостраначке интересе, Његошеве мошти пренели су епископи, министри, монарх, а српски патријарх држао је опело. Његош је опет почивао на српском Олимпу.

Тако је било све до 1970. године када је под Ловћеном поново завладала антисрпска власт, слична оној аустроугарској. Ни једнима ни другима није одговарала српска Спарта у братском загрљају са матицом па је политиком расрбљавања Црне Горе покушано разбијање српског националног корпуса. Почело се од поновног рушења Његошеве капеле, овог пута не топовима, већ хеликоптером југословенске армије са огромним шиљком који као глогов колац убада „повампиреног великосрпског монструма“.

Тај злочин према историји, култури и народу није спречила ни петиција еминентних писаца, историчара, вајара, професора која је 28. априла 1970. године упућена Народној Скупштини Црне Горе, Централном комитету и Извршном већу, Социјалистичком савезу као и Скупштини општине Цетиња. Поменимо само нека имена: Мирослав Крлежа, Петар Лубарда, Радослав Бошковић, Владо Драшковић, Душан Костић, Михајло Лалић…

На месту Његошеве капеле и данас стоји маузолеј који негира Његоша и као Србина и као духовног владара српске Црне Горе. И данас власт у Подгорици штити овај споменик антисрпства који служи да инструментализује историју за дневнополитичке потребе и да учврсти идентитет црногорске нације.

Иако нико нема право да било коме спори његово национално опредељење, што је загарантовано и међународним конвенцијама, исто тако мора се осудити фалсификовање и прекрајање прошлости и свесна индукција антагонизма према свему што је српско. На таквој политици није мудро градити нову државу на перманентно нестабилном Балкану.

Црногорски народ има право на државу, на цркву, на језик и на све оно што мисли да је део његовог идентитета. То им нико не може одузети.

Али, бивша браћо, не дам Вам дедове.

Они су били Срби и као што ми Вас не терамо да будете било шта друго до оног што јесте и што желите да будете, тако захтевамо да оставите Ваше дедове на миру и да им, макар постхумно, обезбедите право да остану оно што су за живота били. Цитатологијом могу Вам као доказе навести србовање кнеза и краља Николе, завладичење свих Петровића кроз хиротонију спрске цркве, песме о васкрсавању српског царства одбеглог гувернадура, као и списе будућих федералиста где после балканских ратова желе што чвршће везе између „две српске краљевине“.

Такође, не дам Вам ни синове.

Јер као што сте и Ви из политичких разлога променили национални идентитет, верујем да ће слични преокрет начинити и Ваши синови, које ће мајка Србија оберучке прихватити у загрљај пун праштања у безусловне љубави. До тада, желим Вам свако добро, уз упозорење да Срби у данашњој Црној Гори нису таоци, уљези, нити експонент „великосрпске хегемоније“, већ српски самураји, чувари сопствене традиције и идентитета, заветници својих аскурђела који су и под Османлијама очували своје име и образ.

Ако су нечастиве преживели, преживеће и надживеће и Вас.

Извор: Српски културни клуб

Коментари

1 Коментара на Порука Монтенегринима или нека буде борба непрестана