Nema predaje!

„U svakom ratu i svakoj vojsci ima zabušanata, ali u čast srpske vojske moram reći da u njoj kukavičluk i dezertacija na frontu pred neprijateljem behu potpuno nepoznati.“

Hans Fogel, Drugi balkanski rat

Tako su govorili o našim starima. Smemo li mi onda da uprljamo tu čast za koju su se borili? Stati pred problem i boriti se jedini je način za uspeh. Odlučiti se za borbu umesto povlačenja je jedino dostojno čoveka. Onaj ko se povlači neće uspeti da izbegne borbu već je samo odlaže. Oni koji se ipak odluče za sklanjanje ispred problema moraju da znaju da će period dok ih problemi ipak ne stignu provesti bez časti u nemiru i strahu.

Srbi ne žele i neće ni nemir ni robovanje u strahu, svetosavci nikad neće živeti bez časti. Dok živimo živećemo onako kako čoveku jedino dolikuje, slobodni i ponosni. Zato će se svaki pravi Srbin suprostaviti nepravdi bez razmišljanja, bez odstupanja. Upravo svojom borbom i odlučnošću smo kroz vekove obezbeđivali besmrtnost. Sigurno je da ćemo tako i nastaviti. To je jedini put i način da imamo budućnost kakvu želimo.

Oni koji nemaju dovoljno vere, prvo što osete je manjak hrabrosti. Nemanje ili nestajanje hrabrosti pred problemima neminovno dovodi do odustajanja. Upravo odustajanje je glavni razlog neostvarivanja cilja. To sebi ne smemo dozvoliti, cilj koji smo sebi davno zadali moramo i ostvariti. Kada bi odustali pokazali bi da ne zaslužujemo ovako divnu Otadžbinu, da smo nedostojni predaka i majke Srbije. Moramo znati da ostvariti slobodu, mir, istinu i pravdu nije ni lako, ni jednostavno. Ali to nam niko nije rekao a još manje obećao. Jedino što je čoveku obećano je ono od čega sam ne odustane. Ciljevi postoje upravo zato da bi se stalno ciljali. Oni koji to budu činili puni vere, postojanosti i hrabrosti na kraju će i uspeti.

Srpski narod nema dilemu a cilj mu je jasan. Svetosavska duša neće odstupiti ili posustati zato je i uspeh na kraju puta izvestan. Srce svakog Srbina ispunjeno je čašću i ljubavlju ka Otadžbini, mržnjom ka ropstvu, spremnošću i na umiranje u borbi za slobodu. Kako je bilo kroz vekove tako je i sada. Zato neprijatelj i strepi od momenta kada će Srbin uvideti da u razumnost zapada ne može više da se nada. Tada će svet ponovo saznati da vera, čast i čojstvo nisu nestali sa ovog sveta. Da Srbi i dalje postoje i da će opet bez predaje za svoje živote i za one jedine ispravne ciljeve da se izbore.

Želja za životom je ljudska, svi je nosimo u sebi. Mnogi razmišljaju koliko će im život biti dug, u stalnom su strahu da neće doćekati starost. Dok priželjkuju tu duboku starost ustvari nisu ni svesni da li zaista žele da budu stari. Oni ustvari žele život, ali onaj ispunjen srećom i smislom. Život bez smisla, u očaju, život roba, nije život. Kakav bi nastavak takvog ponižavajućeg preživljavanja imao smisla?

Takav nastavak života izgubio bi osnovnu nit vere, ljubavi i slobode. To bi bilo mučenje a ne uživanje, to bi bila tuga a ne radost. Srbima je to poznato. Svetosavci to znaju, a pošto kao i svi vole da žive, onda će to i učiniti na onaj jedini mogući način. Učiniće to hrabro, pravedno, časno, vredno i dostojno čoveka, ili tako ili nikako. Onako kako smo se i u prošlosti borili za život, pravdu i slobodu. Onako kako su nam pokazivali svojim primerom časni oficiri Srpske vojske. Bez predaje.

„Kada je izbio Veliki rat, 1914, on je i dalje bio u istoj jedinici kojom je uspešno komandovao u Cerskoj bici, gde se odlikovao kao i nepune dve godine ranije.
Skoro stalno je bio u prvim bojnim redovima, čak i onda kad ne bi imao nikakvu zaštitu, stalno sokoleći vojnike, koji su svoga komandanta nazivali odmila „našim Čičom”. On sam bio je česta meta protivničkoj vojsci, jer je bio lako uočljiv jašući svoga belca Agu.

Na Ceru, posle Rudne glave, austrougarska vojska se bez nekog reda povlačila. Ugledavši veoma dobro znanog belca i to na samo dvestotinak metara od njih, neprijateljski vojnici, bez komande pretpostavljenih, složno pripucaju i plotunom pogode belca.

Gojković nije stigao da sjaše tako da pogođeni pastuv pritisnu celim telom đeneralovu desnu nogu, koja je i dalje ostala u uzengiji, tako da se nije mogao izvući.
Poručnik Dimitrije Tucović (tadašnji predsednik Socijaldemokratske stranke Srbije), koji se tu zadesio i video šta se dogodilo, odmah krene sa još dvojicom svojih vojnika da iz brišućeg prostora spasu Iliju Gojkovića, koji se srećom samo malo ugruvao. Izvukavši ga iz nastale neprilike, Tucović mu reče:

– Gospodine đenerale, smatram da bi bilo ipak najbolje da se vi, kao đeneral, sklonite sa prve linije fronta, gde moraju biti prvenstveno vojnici i niži oficiri…

Sagovornik je izgledao zamišljeno i odsutno dok mu je Tucović govorio, jer mu je ipak bilo žao svoga belca, pošto su se poslednjih godina skoro srodili, a plemenita životinja je u tom času još davala znake života. Tek kada je Gojković prekratio samrtničke muke Agi, potpuno pribrano okrete se poručniku Tucoviću i odgovori mu:

– Gospodine poručniče, sada je, na mom džepnom časovniku, tačno podne… Udaljiću se sa prve linije tek onda kada se do smiraja dana ova neman – tako je đeneral nazvao protivničku vojsku – povuče preko valovite Drine!..  Tako je i bilo.“ (1)

Čini se da je i danas na srpskim časovnicima tačno podne. Danas je neprijatelj samo lukaviju i mnogo više podpomognut sa onim sitnim dušama među nama koje su davno izgubila i časovnik i kompas. To što ta neman danas ima malo drugačije i finije odelo ne znači da je ne prepoznajemo, da nećemo dočekati i mi smiraj dana kada će morati da se povuče i beži. Isto onako kako je bilo nekad biće i sad, dotle predaje nema.

Kada čovek ima brige, probleme, nije zadovoljan onim što ga okružuje, to bi trebalo da ga vodi ka razmišljanju kako da to promeni. Koju akciju da započne da bi izmenio perspektivu koja mu se ne sviđa. Mi već godinama primećujemo da nas to nezadovoljstvo i briga ne vode u ono najlogičnije, akciju. Ne, upali smo u nejasnu i za Srbe nepoznatu letargiju i depresiju. Da li je to onda onaj isti narod? Da li mislimo da bez borbe možemo da pobedimo? Naravno da je bez borbe nemoguće bilo šta bolje. Zato ne upadajmo u tuđu igru koju ne znamo da igramo. U zamku koju su nam postavili. Borimo se onako kako smo navikli i kako je ispravno. Ne zaboravimo da su problemi sastavni deo života, ali isto kao i akcija koja ih rešava, i da se mi nikad nismo predavali.

Prvo što moramo jeste da verujemo u sebe, isto onako kako su i naši stari. Kada budemo dovoljno verovali bićemo i dovoljno istrajni. To će nas onda povesti dalje i dati nam snagu i upornost. Naravno neprijatelj će to prvo pokušati da ignoriše, trudiće se da nastavi svoje sramno delovanje. Kada vide da to ne daje rezultat pojačaće napad i pokušaće da se novim sredstvima izbore sa našom verom, upornošću i borbom. Onda kada budu videli i shvatili da ne odstupamo od istine i pravde i da ćemo po svaku cenu na tom putu istrajati, postaće svesni da se ne mogu nikakvom silom i nepravdom izboriti sa tim. To će nam doneti ono što smo i želeli konačnu pobedu i mir. Do tada moramo pokazati da smo spremni da damo sve od sebe i da predaje nema, baš onako kako nam je pokazao i naš „pomorski vojvoda“, „naš Čiča“.

„Posle večere u oficirskoj trpezariji, svi prisutni oficiri onih jedinica koje su bile ukrcane na brod (francuski, italijanski, engleski i nešto naših), želeli su da čuju što pametno od poštovanog starine, koji nije bio samo po godinama najstariji od svih, nego je i po činu bio najviši.

Dugo se pričalo, a kada su oficiri izašli na prvu palubu, nekolicina srpskih vojnika je prišla jer su i oni želeli da vide ponovo „svoga Čiču”…

Rano izjutra, 2. februara 1917. po starom kalendaru kada su tek zaobišli najjužniji grčki rt Matapan, nemački sumaren U-39, koji je bio pod komandom dugovečnog morskog vuka Valtera Forstmana pogodio je sa dva torpeda pomenutu krstaricu.
„Minas” je neobično brzo tonuo, tako da se utopilo 870 ljudi. Dok je nestajala sa morske površine, kapetan lađe Anđelo Parodi, dajući đeneralu kotur, reče mu koja je spasilačka barka predviđena za oficire i da požuri sa ukrcavanjem. Gojković ga začuđeno pogleda i plemenito mu odgovori:

– Spasavajte prvo vojnike, a mi oficiri ćemo se poslednji ukrcati! – tako i bude. Svi preživeli su uspeli da se ukrcaju u barke i oficirska barka bila je na čelu male kolone. Ubrzo zatim, „Minas” je zajedno sa stvorenim vrtlogom nestao. Ispred novonastale kolone, sumaren je odjedared izronio i Nemci zatraže da se ostatak brodolomnika preda. Čuvši ovu neprijateljsku bezuslovnu naredbu, stari đeneral Ilija Miše Gojković ustade u čamcu i uzviknu:

– Srpski se đeneral nikada ne predaje! – a zatim pripuca svojim pištoljem na protivničku podmornicu. Nemci su ga odmah, kratkim rafalom, pokosili…
Ilija M. Gojković je jedini srpski đeneral u Velikome ratu koji je poginuo na bojnom polju. Iako nikada nije stekao i čin vojvode, neki su ga često, od trenutka junačke pogibije, pa i nešto docnije po svršetku rata, s pravom nazivali „pomorskim vojvodom”.“(1)

Neprijatelj je oduvek imao želju da bude onaj koji odlučuje, onaj koji vodi. To možda mogu sa drugima ali ne i sa Srbima. Zapad je oduvek smatrao da je sreća u vlasti i novcu. Nikad im nije bilo jasno zašto i pored svega što su nakrali, oteli, zarobili i pored svega šta su osvojili i čime su zavladali na svetu i dalje nisu srećni. Uvek im je smetala ona iskrena pravoslavna duša koja je sa tako malo bila toliko puno iskreno srećna i ispunjena. To što su videli da je neko bolji i srećniji od njih nije ih podstaklo da se promene na bolje već je u njima samo stvaralo još veću mržnju.

Ta mržnja ih je nagonila da pokušavaju da nas unište. Zlo u njima im nikad nije dalo mira, naša sreća ih je samo još više izazivala. Postajali su svesni da smo bogatiji, a oni to ne mogu nikom da dozvole. Morali su uvek ispočetka da smišljaju nove zločine kako bi nas uništili. Misleći kao i zla veštica u Snežani i sedam patuljaka da ako nema ogledala koje će joj reči istinu nema ni istine. Nikako nisu uspevali da shvate, nije im se dalo da razumeju, da to bogatsvo koje imamo jeste veliko i neiscrpno, svakako je najveće, ali ga je i nemoguće oteti. Gde god mi pošli, gde god bili, ono će biti u nama i sa nama.

Otimanju je podložno materijalno, a naše blago niti je vidljivio okom niti dostupno nekom bez duše. Nema u tom bogatsvu ničeg materijalnog što bi oni mogli da shvate, vide ili otmu, ono je skriveno duboko u nama i našim dušama. To bogatsvo može da izgubi samo onaj ko ne shvatajući njegovu vrednost se polakomi za ovozemaljskim uživanjima i izgubi sebe i svoju suštinu. Problem zapada postaje još veći kada shvate da one koje su uvukli u prevaru, oni koji će sad isto kao i oni postati suštinski nesrećni kao i njihovi idoli jesu izgubili dušu ali to blago ne može dobiti novog vlasnika.

Onda kada ti jadnici zbog izdaje svetosavlja izgube blago skriveno u duši ono ne prelazi kod drugog, već jednostavno trajno nestaje. Tako da koliko god se zapad trudio da otima, uništava, krade, uvek će uspevati po nešto materijalno da prisvoji, ali će sigurno zauvek ostati duhovni bogalji. Put tame koji su sami izabrali će ih uvek vući u besmislenu bitku, koju nikad neće dobiti. Njihov problem je u tome što su za protivnike izabrali narod svetosavaca, a oni se ne predaju, sve do konačne pobede.

_____________________________

(1) www.politika.rs/scc/clanak/373524/Zaboravljeni-pomorski-vojvoda

Izvor: Fond Strateške Kulture