Немачка и Меркелова у Макроновој сенци

Странка ,,Напред“ Емануела Макрона још увек нема ни једно једино седиште у Европском парламенту, али када се француски председник појавио у пленарној сали овог тела у Стразбуру прошлог уторка, већ је деловало као да има контролу. Макрон се руковао са Федериком Могерини, шефицом дипломатије ЕУ, и Жаном-Клодом Јункером, ентузијастичним председником Европске комисије, док му је један број парламентараца упућивао овације. Други су се за то време држали по страни, критикујући француског председника због учешћа у ракетним нападима на Сирију. Макрон се попео на говорницу на којој је већ био његов говор који је ту оставио помоћник.

Изгледа да је Макрон удахнуо нови живот и храброст континенту након брегзита и снажног таласа изборних успеха десничарских популиста. А у свом говору у уторак није оставио простора за сумњу око тога шта се дешава. ,,Фасцинација илиберализмом расте из дана у дан“, упозорио је. ,,Одговор не сме бити ауторитарна демократија, него ауторитет демократије“.

Макронова бистрина је била запањујућа у својој ширини док је цитирао филозофа Алексиса де Токвила, који је написао ремек дело о америчкој демократији. За то време, малтене у истим тренуцима, немачка канцеларка је морала да тражи дозволу за своје све скромније политичке предлоге.

Прецизније, били су то Ралф Бринкхаус и Катја Лејкерт, заменици руководилаца две парламентарне групе, који су у уторак декламовали своје бриге поводом Макронових планова о реформи ЕУ. Меркелова је учинила шта је могла да им се супротстави, инвоцирајући у својим одговорима конзервативцима окупљеним у Берлину све од Аугзбуршког мира из 1555. до данашњих криза, али није била у стању да створи много ентузијазма. На крају се толико прилагођавала парламентарној групи своје странке да је деловало да није Меркелова та која утврђује смернице немачке политике поводом ЕУ, него шачица парламентараца за које Макрон вероватно никада није ни чуо.

ДА ЛИ ЈЕ „КРАЉИЦА ЕВРОПЕ“ ДЕТРОНИЗОВАНА

Ни пет година није прошло од бујице есеја и чланака о немачкој хегемонистичкој сили на Континенту. Хладна реалност о којој је ,,Економист“ писао јесте да је ,,Немачка европска сила која је најважнија. Чиновнички врх у Бриселу и Паризу може да прича колико год жели. Али док се госпођа Меркел не сложи, ништа се не дешава“. Опасност, како је закључено, није у томе да ће Немачка постати превише јака, него да ће одбити да преузме улогу лидера.

А данас? Свет је постао опасно место, са лидером у Кремљу који сања о бившој совјетској снази и америчким председником који изгледа није у стању да разликује политику од видео игрица („ракете лепе и паметне“). Амерички ракетни напад на Сирију прошле недеље није био ни приближно тако експлозиван како је могао да буде – али то свакако није било захваљујући Меркеловој, која се држала са стране док су светске силе одлучивале који ће курс деловања Запад преузети.

Више је него симболично што ће француски председник бити дочекан у Вашингтону са великом помпом и уважавањем док Меркелова долази само у кратку ,,радну посету“ Белој кући у петак, тик пред викенд.

Немачка је поново пала на зачеље, и то није искључиво резултат мучно отегнутих покушаја Меркелове да формира владу након избора прошлог септембра. То је спин који сада покушава да прода канцеларски кабинет. У протеклим годинама Меркелова је искрцкала највећи део свог политичког капитала – нарочито избегличким политикама које су биле увредљиве готово свим немачким савезницима. Меркелова је такође сведок значајног ишчезавања своје моћи у Берлину. Годинама је Хорст Зехофер који руководи Хришћанском социјалном унијом (CSU) – баварском ,,сестром странком“ Меркелине CDU – давао одрешене руке канцеларки у спољнополитичким питањима. Али сада каже да нема шансе да би се сложио са војним нападом против Сирије. ,,Искористио бих свој вето“, рекао је.

Држава се тренутно суочава са чудним обликом регресије. Током украјинске кризе, Меркелова је, а не САД,  преузела иницијативу. Нешто раније, почетком 2014, немачка министарка одбране Урсула вон дер Лејен је на Минхенској безбедносној конференцији рекла да ,,седење и чекање“ више нису опција. ,,Ако имамо средства, ако имамо способности“, рекла је, онда ,,имамо обавезу и имамо одговорност да се ангажујемо“.

Једва да је Трамп био изабран новембра 2016. када је ,,Њујорк тајмс“ почео да описује Меркелову као практично последњег браниоца либералног Запада. Канцеларка је упорно одбацивала такве епитете, а у одређеном смислу је и била у праву што је тако поступала. Како би, на крају крајева, земља која мора да одржи дугачке парламентарне дебате пре него што може да покрене и једног јединог војника могла да брани Запад?

Истовремено, канцеларка се осећала темељно поласканом. Меркелова је дуго оклевала да објави да ли ће се кандидовати за четврти мандат, али је одлучила да тако поступи мало након Трампове победе, што је била одлука повезана са осећањем да је њено вођство очајнички потребно у свету који губи равнотежу. А онда, усред њене кампање, направила је чувену изјаву која је деловала као да Меркелова напушта послератни поредак. Европа, рекла је, мора да буде спремна да ,,преузме своју судбину у своје руке“.

НОВИ ЛИДЕР ЕВРОПЕ: МАКРОН

Те речи су могле да означе прекретницу у европској историји, али изгледа да је једина особа која их је озбиљно схватила био Макрон, који је положио председничку заклетву 14. маја 2017. Након нешто мање од годину дана на власти, поставио је Француску као водећу земљу Европе и сада је он тај који брани слободу и демократију.

Не морате да се слажете са Макроном у свему. Постоје добри разлози за одбијање придруживања војним нападима које предводи човек који би једног дана могао да побрка дисплеј свог мобилног телефона са нуклеарним дугметом. И никоме неће користити ако будући Европски монетарни фонд олабави притисак на презадужене јужноевропске државе да се реформишу. Но ипак француски председник пријатно одудара од канцеларке као неко ко не само да има храбрости да створи идеје, него и храбрости да се бори за те идеје пред лицем противника. Када Макрон говори о Европи, он то чини из посвећености, зрачећи енергијом и страшћу. Док говори он поскакује попут боксера у рингу, а испред њега на наслону за читање је шест пуних чаша воде. До краја вечери попиће пет и по.

У четвртак увече, Макрон је провео близу два сата говорећи о Европи у граду Епиналу на обронцима Вогеза пред приближно 300 људи. То је била његова прва ,,консултација са грађанима“ о будућности ЕУ. Макрон би волео да види како се слични догађаји одвијају широм Европе, укључујући и Немачку.

Макрон није одабрао најлакше место за покретање иницијативе. Као и у многим другим местима у Француској, велике фабрике умиру у Епиналу, отпор Европској унији је традиција, а бивши градоначелник је био један од највећих противника Уговора из Мастрихта којим су ударени темељи заједничке валуте. Другим речима, Епинал није место у којем би Макрон могао да очекује добродошлицу. Управо то је разлог што је дошао баш ту.

Пре увођења евра, Пикон, популарни аперитив, коштао је свега ,,пет франака на каси“, рече бесна старија жена. ,,Сада кошта три пута више!“ Једна млађа жена је изразила забринутост због растуће конкуренције од радника из околних земаља. Публика се такође позабавила питањем напада на Сирију, којем се Макрон придружио. Све су то била питања која пружају председнику шансу да открије своју визију Европе. У Европи није било ратова 70 година захваљујући Европској унији, рекао је. ,,Помислите на то када будете пили свој следећи Пикон“.

,,Ја немам црвене линије – само хоризонте“, рекао је Макрон током говора у Сорбони пре седам месеци. То је смела реченица – жеља да се гледа даље од непосредног окружења. Али има у њој и дозе охолости, трунке мегаломаније. Меркелова, наравно, осећа да се одвија транзиција моћи. Постојала је мрачна страна њене улоге ,,краљице Европе“, како су је неки називали. Карикатуре у Грчкој су је приказивале са Хитлеровим брчићима током дужничке кризе, а Меркел-лутке су еуфорично спаљиване. Али је такође посматрана и као неко кога није могуће заобићи уколико је нешто требало постићи у Европи. Ових дана, међутим, Макрон је тај са киме сви желе да разговарају.

Ових дана на крајевима самита Европске уније, Меркелова брзо нестаје и повлачи се у хотел након што изда кратко саопштење. Макрон, за разлику од тога, воли да користи такве догађаје као прилику да више времена проведе са светским лидерима. ,,Права Француска се вратила“, рекао је председник Европске комисије Јункер, видно радостан, након Макроновог говора пред Европским парламентом.

Када је Макрон посетио Кину у јануару, Меркелова је била усред преговора о формирању коалиционе владе заједно са Социјал-демократском странком левог центра. До тог тренутка већ су протекла три месеца од избора. ,,Он се бави међународном политиком, а ја сам заглављена овде“, рекла је колеги у том нарочито досадном моменту. Макронов стил је потпуно различит од приступа Меркелове. Он се не стиди великих идеја, или показивања страсти и патоса. У том смислу, Макрон је више налик на Барака Обаму, чији је успон великим делом био резултат његових моћних ораторских вештина.

РЕЧИ ПРАЋЕНЕ ДЕЛИМА

За разлику од Обаме, међутим, Макрон је до сада увек своје речи испратио делима. Средином фебруара изјавио је да би употреба хемијског оружја у Сирији прешла ,,црвену линију“ која би га навела на војну акцију у знак одмазде. То је више од симболичне изјаве. Не само да је Макрон употребио исту формулацију као и Обама пре готово шест година, него је француски председник отишао тако далеко да лансира ракете против Асада након претпостављене употребе хемијског оружја у Думи почетком априла.

Меркеловој никада не би пало на памет да од Американаца предузме предводничку улогу. Она је потпуно свесна трошног стања Бундесвера, односно немачких оружаних снага, и зна да немачки народ не жели петљање у светске конфликте. Прагматизам Меркелове је увек био извор њеног успеха. Управо кад је током мигрантске кризе показала своју идеалистичку страну, њена популарност је почела да опада.

Немачкој канцеларки такође недостаје Макронов изражени таленат за драматургију. Меркелова никада не би одржала говор победе пред националним симболом на начин на који је Макрон то учинио у вече своје изборне победе, када је говорио пред стакленом пирамидом Лувра, након химне ЕУ – Бетовенове ,,Оде радости“. Када је Меркелова постигла скоро апсолутну парламентарну већину на изборима 2014, чланови CDU су у партијској централи почели да тријумфално машу папирним немачким заставицама у знак прославе, међутим она је одмах тражила да се заставице покупе и склоне. Призор је био једноставно превише разметљив за њен укус.

Успон Меркелове до тачке ,,краљице Европе“ ни на који начин није био оркестриран – био је то продукт логике кризе еврозоне. Она је била жена са највише кеша, што јој је доделило моћ у Бриселу. Позабавила се кризом исто као са било чим другим: без свеобухватног плана, али са значајним осећајем за детаље. На крају је Грчкој било дозвољено да остане у еврозони, а Европа је добила фонд за спасавање.

Тамо где Меркелова настоји да брижљиво развеже Гордијеве чворове, Макрон их пресеца. Управо је створио нову политичку силу од нуле и до ногу потукао две француске традиционалне партије, социјалисте и конзервативце – који су деценијама одлучивали о судбини земље. То искуство је улило Макрону самопоуздање које је поседовало мало француских лидера након Шарла Дегола. Ако је био у стању да револуционаризује Француску, зашто онда не би могао да учини исто са ЕУ, Европом и западним структурама моћи?

Макрон је убедио Французе да је њихова будућност у Европи и сада постоји сразмерно велики притисак да, годину дана пре следећих европских парламентарних избора, представи свој први успех. У свом говору пред Европским парламентом у уторак разјаснио је да ће постићи те успехе чак и без великог пакта са Берлином. Француски председник каже да је ЕУ увек била резултат амбиција ,,лудих људи“. У свом говору у уторак, Макрон није посветио ни једну реч франко-немачком партнерству, „намерно“, како ће касније рећи када га је члан парламента упитао о томе. Макрон је свестан ограничења немачке канцеларке. Он зна да је много посланика из CDU и CSU који се ничега не плаше колико идеје да Немачка на годишњем нивоу инвестира неколико милијарди евра више у европску заједницу. Као резултат тога, он већ неко време поткресује своје изјаве до облика прихватљивог за Меркелову.

У Стразбуру је, на пример, говорио само о ,,стази која би нам омогућила да напредујемо корак по корак ка банкарској унији и успостављању буџетског капацитета којим би промовисали стабилност и конвергенцију у еврозони“. Звучало је скоро као нешто што би Меркелова рекла. Канцеларка и немачки министар финансија Олаф Шолц су ово примили к знању без мањка захвалности. Већ је било неколико прилика у којим су њих двоје сели заједно у канцеларкином кабинету како би размотрили како да одговоре Макрону. Обоје су решени да представе план за будућност заједно са француским председником на самиту ЕУ у јуну. Питање је међутим шта ће он обухватати.

На крају крајева, обоје су екстремно критични о неким предлозима француског председника и скептични поводом тога да ли је Макронова идеја постављања европског министра финансија добра идеја. Такође нису нарочито одушевљени његовим предлогом за формирање специјалног буџета еврозоне како би се компензовале економске флуктуације унутар ње.

Али највећи конфликт је онај поводом будућности еврозоне. Један компромис би био да се унапреди Европски механизам стабилности, тј. европски стабилизациони фонд, како би постао нека врста Европског монетарног фонда. Политичка калкулација немачке канцеларке и министарства финансија у Берлину јесте да би то тело себе наметнуло као систем раног упозорења за јавне финансије унутар еврозоне. Могло би да игра и важнију улогу у спасавању банака, како то Макрон замишља.

АКТ БАЛАНСИРАЊА

Меркелова се суочава са ситуацијом у којој ће морати да балансира. Мора спречити да Макрон изгуби свој углед или стрпљење. Истовремено, мора да има у виду отпор у сопственим редовима. Многи конзервативни посланици у Берлину посматрају активности француског председника са подозривошћу.

,,Не видим апсолутно ниједан разлог зашто бих Макронов лични осећај среће претварао у свој политички програм“, рекао је Александер Добринт који председава парламентарном групом CSU у Бундестагу. CSU, која дели власт са CDU на националном нивоу се увек мучила са ЕУ политикама Меркелове, али је у протеклих пар година председник CSU Хорст Зехофер углавном допуштао канцеларки да ради како жели на том пољу. Са Зехоферовим препуштањем великог дела своје моћи унутар CSU Маркусу Содеру, странка је постала приметно више супротстављена политици реформе ЕУ и сигурно се неће сложити са било чиме што би угрозило њену позицију на долазећим баварским изборима у октобру.

Меркелова се не може искључиво ослонити ни на посланике из њене CDU. Скорашњи документ о европској политици који су саставили тврдокорни партијски функционери Бринкхаус и Лејкерт би могао да се третира као пуко заузимање позиција, односно саветодавна изјава о ставовима, али реалност је таква да би овај документ такође могао да садржи и скривену претњу канцеларки.

Документ се директно бави параграфом 3 члана 23 немачког устава који предвиђа да парламенту мора бити дозвољено да се изјасни о било којим преговорима унутар ЕУ. То би могло да звучи као технички детаљ, али у пракси има огромне последице јер везује руке влади у преговорима, спречавајући је да једноставно игнорише смернице које је поставио парламент. Чињеница да посланици из канцеларкине странке прете таквим нечим је веома необична. Чак и да не буде донетих одлука на крају, то и даље шаље јасну поруку. ,,Уз страначку базу, парламентарна група је сада такође разјаснила да није вољна да једноставно прихвати владине политике“, рекао је један виши члан парламентарне групе.

Како ће канцеларка која се суочава са тако дубоким сумњама у сопственој странци да игра активну улогу у исцртавању будућег курса Европе? Чак и да Меркелова има идеје, веома је могуће да сада не би могла да их имплементира. Током свог времена на позицији канцеларке, Меркелова је сарађивала са четири француска председника. Ту су били Жак Ширак, са својим мачо шармом, хипер нервозни Никола Саркози, а онда и несретни Франсоа Оланд. На крају се ниједан од њих није показао ка такмац за њу. Али сада изгледа да је Макрон управо то. Он попуњава сваку празнину која она остави.

АНТИТЕЗА И САВЕЗНИК

Макрон је рано увидео потенцијал који се пружа председничким мандатом Доналда Трампа – и то пре свега за себе. Француски председник је успео да се постави тако да делује и као антитеза америчког председника и као његов најближи савезник.

Толико дуго се руковао са Трампом на самиту Г-7 да су му прсти побелели. Такође је моментално саопштио свету зашто је то учинио. А Трамп је француском недељнику рекао да је снага оно што му је најважније. Био је то почетак дивног пријатељства. Недуго потом, Макрон је позвао свог америчког колегу да прославе Дан пада Бастиље, француски национални празник, заједно. Слике са тог 14. јула 2017. обишле су свет. Оне су показивале како Макрон држи Трампа, скоро га грлећи, а вечерали су заједно са својим супругама у луксузном ресторану у Ајфеловом торњу.

Трамп је рекао да је Макрон ,,паметан“ и ,,јак“ и да је његов ,,пријатељ“. Ове недеље је ред на Макрона да отпутује у Вашингтон на Трампов позив – на прву званичну посету државника којој ће Трамп бити домаћин за више од годину дана у Белој кући. Три дана ће њих двојица, Доналд и Емануел, славити франко-америчко пријатељство. Али док Трамп буде простирао црвени тепих за Макрона, најбоље што немачка канцеларка може да очекује биће једнодневна радна посета – и то не само због тога што је Макрон шеф државе, а Меркелова тек шефица владе.

Нема сумње да Трамп сматра Макрона својим главним контактом у Европи. Нема ниједног другог лидера са којим има тако личан однос. ,,Не слажемо се увек, али веома се дивимо један другом. Имамо доста тога заједничког“, рекао је Макрон.

Меркелова, са друге стране, за сада није успела да успостави ни упола тако поуздану везу са Трампом. Као жени, наравно, ,,броманса“ (енглески неологизам настао спојем речи ,,брат“ и ,,романса“ којим се означава  блискост између два мушкарца, прим. прев.) којој је прибегао Макрон јој је страна. Његов приступ америчком председнику подсећа на однос бившег немачког канцелара Герхарда Шредера са Владимиром Путином: он гради контакт на емотивном и полуприватном нивоу како би то могао касније да претвори у политички капитал.

Меркелова никада није имала ту способност. Донедавно, међутим, сматрана је женом која је могла да влада мушкарцима надуваног ега попут Ердогана, Путина и Трампа – и то својим бритким умом, њеном нултом толеранцијом за глупирање и приступом у којем се емоције држе изван политике колико год је то могуће. Али емоције имају улогу у светској политици. Трамп није заборавио како му је Меркелова придиковала када му је честитала на изборној победи, опомињући га да не изгуби из вида вредности попут демократије, слободе и људског достојанства. Сада је Макрон тај који је његов пријатељ, а Меркелова је остављена да глуми учитељицу.

Војни напад против Асада у Сирији овог месеца је такође зближио Трампа и Макрона још више. Макронови саветници кажу да он телефонира малтене свакодневно са Трампом. ,,Узајамно поверење је велико“, каже дипломата који саветује Макрона о спољној политици.

НЕМАЧКО ОДСУСТВО

Трамп и Макрон су планирали напад против Асадовог режима заједно са британском премијерком Терезом Меј, али без икаквог немачког учешћа. Нису чак ни помислили да питају Немачку за војну подршку јер су већ претпостављали какав би био одговор: урадите то без нас.

Као такав, кабинет Меркелове је остао без икаквог знања о тајмингу и обиму осветничког напада који је уследио након Асадовог коришћења отровног гаса. Једини поуздани канал информација био је онај између немачке министарке одбране Урсуле вон дер Лејен и њеног америчког колеге Џејмса Матиса, једног од неколицине прагматичних политичара и даље присутних у Трамповој администрацији. Вон дер Лејен и Матис су редовно телефонирали, чак и у данима након Трампових претећих твитова против Русије.

Званичници у министарству одбране такође имају још један канал информисања оличен у Џозефу Данфорду, начелнику америчког Генералштаба, и били су у стању да га искористе како би добили грубу слику тога како би осветнички напад могао да изгледа. Министарство је, не без дозе поноса, проследило ове инсајдерске информације кабинету канцеларке. За то време, Трамп се демонстративно захвалио Француској и Британији на учешћу у војном нападу против Асада. Доста је времена прошло откад је Немачка била предмет било какве похвале коју је Трамп изрекао.

Штавише, немачка војна резервисаност није добро примљена у Белој кући. Ричард Гренел, Трампов кандидат за амбасадора у Немачкој, твитовао је након напада да је и Берлин требало да учествује. Гренелов коментар је индиција жалосног стања тренутних односа између Немачке и САД. Трамп већ годину дана нема амбасадора у Берлину, а демократе у Сенату одбијају да потврде његовог кандидата.

Нико у Вашингтону не разуме немачку позицију о ваздушним нападима на Сирију – поздрављање, али без намере да се учествује. Јаз између речи и дела у немачкој спољној политици је једноставно превелик. То је било својствено и контрадикторним изјавама које су стизале из Берлина дан након што су западни савезници извели напад у Сирији. Канцеларка Меркел је рекла да је војни одговор био ,,неопходан и прикладан“. За то време је у интервјуу за ,,Шпигл“ немачки министар спољних послова Хајко Мас изразио разумевање за немачко војно учешће у бившој Југославији 1999. како би се зауставило убијање на Косову. Али упркос проценама о пола милиона мртвих у Сирији, он је и даље невољан да повуче директну паралелу између прошлости и садашњости. ,,У овом конфликту, то није улога коју ми, у консултацијама са нашим партнерима, желимо да преузмемо“, рекао је Мас.

Звучало је помало као стара подела рада под мантром да једна странка пуца, а друга преговара. Али реалност је та да Немачка у ствари не игра никакву улогу. Немачка има проблема чак и да добије место за столом за којим се дискутује. Након напада у Сирији, они који су учествовали у ваздушним ударима су сада незаинтересовани да слушају о немачким напорима за преговоре и мировним иницијативама. ,,Сада се наш утицај још више сузио“, рекао је један члан кабинета Меркелове.

Поред тога, канцеларка Меркел и њен министар спољних послова се очигледно не слажу потпуно о томе како би политички процес у Сирији требало да буде структуиран. Мас жели да искључи могућност преговора са Асадом, али канцеларка је мање догматична по овом питању.

СУЖАВАЈУЋИ УТИЦАЈ

Након случаја ,,Скрипаљ“, Макрон и Трамп су били подједнако брзи у формулисању заједничког става – а опет је немачка влада килавила око казнених мера против Москве. Дефинитивни докази који би показали да је Москва иза напада и даље недостају. Али је британска влада позвала своје савезнике да покажу солидарност и појачају санкције против Русије. Макрон се сврстао уз Лондон у том тренутку, а против Немаца.

Владини извори у Берлину кажу да је Макрон понудио Британцима и Американцима оштре санкције, а да није  прво дискутовао о томе са Меркеловом. Прича се да је предложио затварање руских дипломатских представништава у Француској и да је претио да ће то урадити самостално ако Немци одбију. Коначно, Берлин није имао избора него да га прати. На крају је немачка влада одлучила да протера четворо службеника руске амбасаде како би избегла тоталну изолацију.

Овај инцидент говори много више када се има у виду да је у Европи када се ради о политици према Русији Меркелова дуго имала главну улогу. Било је то током украјинске кризе када је канцеларка забележила свој највећи спољнополитички успех. Никада пре у послератној историји Немачка није играла тако важну спољнополитичку улогу као те ноћи у Минску, фебруара 2015, када је, на врхунцу борби у источној Украјини, Меркелова као медијатор између Москве и Кијева спречила даље ширење рата. У то време је вукла француског председника Франсоу Оланда. Он је спавао за столом док је Меркелова скочила да брани светски мир.

Меркелова је убедила Американце да не шаљу оружје Украјини и била је сматрана једином особом која има шансе да било шта постигне са Путином. На крају су, међутим, бројни телефонски разговори између канцеларке и шефа Кремља само створили утисак блискости. У ствари, Меркелова и Путин никада нису успоставили однос поверења. Прошле су године од када је Путин био у билатералној посети Немачкој. Меркелова је последњи пут била у Москви 2015, поводом 70. годишњице завршетка Другог светског рата. Нова посета је тренутно у фази планирања.

Време је. Након фазе бављења унутрашњим питањима, држава мора да се врати у спољнополитички домен ако не жели да потпуно препусти своје вођство и одговорност.

БЕРЛИН БИ ТРЕБАЛО ДА ПОДРЖАВА МАКРОНА

Макрону би коначно требало одговорити на његове предлоге за еврозону. А Берлин би требало да покаже дозу подршке за реформе – нпр. поводом Европског монетарног фонда. Ово неће бити могуће без даљег уступања суверенитета Бриселу. Истовремено, то не мора нужно да значи да ће Берлин одступити од исправних принципа којим се водио током кризе еврозоне – пре свега оног по којем финансијску солидарност пружа само у замену за структурне реформе.

Нови напор је потребан у Украјини, а министар спољних послова Мас је већ најавио свој план да га уложи. Ова земља у дворишту ЕУ има преко 40 милиона грађана и прети да постане неуспела држава. Немачка је не може оставити у тако тешком положају. Међутим, битније од свега јесте да Немачка одговори на питање: Ко смо? Где стојимо у конфликту између Русије и Запада? Немачка је део Запада, али би такође могла да употреби своје специјалне везе са Русијом тако да спречи даљу ескалацију у новом сукобу Истока и Запада.

Чак и ако је то тешко за њу, немачка канцеларка мора да успостави боље везе са Трампом, а било би исправно и да се обнове контакти на свим нивоима. Макрон је већ показао да је могуће имати утицај на Вашингтон. У немачком је интересу да Сједињене Државе остану у Сирији како би штитиле Курде од турске агресије, али и како би обезбедиле да западно присуство опстане, а конфликт не буде потпуно препуштен Русима, Иранцима и Турцима.

Коначно, чак иако је било исправно што Немачка није учествовала у нападима 13. априла, држава не може на дуже стазе да настави са војним одсуством. Зато је неопходно предузети кораке да се ограничи обавеза добијања парламентарног одобрења за сваки облик војне акције. Предузимање тих корака је неопходно како би се створили услови који би дозволили Немачкој да учествује у потенцијалним рапидним размештањеима војних снага. То би такође био предуслов за већу војну сарадњу унутар Европе. Узгред, то је став који дели и француски председник. Када је Макрон стајао са Меркеловом током његове посете Берлину у четвртак, новинар га је питао да ли би волео да види веће учешће Немачке у Сирији.

Рекао је да је имао интензивну дискусију са Меркеловом у данима пред војни напад. Али, рекао је, немачко учешће не би било реалистично због уставних ограничења. У нестабилној ситуацији какву смо имали, додао је, не можете ,,чекати неколико недеља због парламентарне расправе“.

Макрон је могао да каже и: ,,Време је да Немачка почне да игра активнију улогу“.

Аутори текста: Матиас Гебауер, Јулиа Амалиа Хејер, Кристиан Хофман, Петер Милер, Ралф Нојкирш, Рене Пфистер, Кристиан Релерман, Кристоф Шојерман и Кристоф Шулт

 

Превео – Војислав Гавриловић

---

Извор: Шпигл/Нови Стандард