Nemačka klizi u sukob sa Trampovom Amerikom

Staro je verovanje da se istorija ponavlja mada su povesničari skloniji da kažu da se ustvari samo ljudi slično ponašaju u sličnim istorijskim situacijama. Ako se veruje u to istorijsko iskustvo, kakvo nam onda razumevanje i zebnje nudi aktuelna ekonomska i politička kriza Zapada i odnosi među ključnim zapadnim zemljama. Ustvari, suština je u odnosima Amerike, kao samoproglašenog lidera Zapada, i Nemačke, kao najmoćnije evropske zemlje. Prevedeno na stvarni jezik, da li Nemačka ponovo postaje problem?

Kriza već dugo traje, iza javne scene odnosi se ozbiljno pogoršavaju, ali došlo je izgleda vreme obračuna. To pre svega sugerišu procesi koji su doveli do izlaska Velike Britanije iz Evropske unije, zatim izbor Donalda Trampa za predsednika Amerike i pripreme političke i poslovne elite u Nemačkoj za parlamentarne izbore u septembru ove godine.

Nemačka politička scena je od kraja Drugog svetskog rata bila najstabilnija u Zapadnoj Evropi.Nije bilo iznenađenja niti ozbiljnijih potresa. Dve vodeće partije – Socijaldemokratska (SPD) i Hrišćansko-demokratska unija (CDU) – sa svojim satrapima, smenjivale su se na vlasti, a poslednjih osam godina pod vlašću Angele Merkel zajedno su bile vlast bez obzira na izborne poraze i pobede. Izlazak Britanije iz EU i izbor Donalda Trampa najednom su sve promenili i nemačka politička scena je postala neizvesna i prepuna zakulisne kombinatorike. Donedavno skoro neprikosnovena, Angela „Muti“ Merkel je najednom postala nesiguran politički partner i posle 12 godina vlasti izgleda da bi mogla da izgubi na izborima. Krupni kapital i banke očigledno traže drugog podizvođača radova.

VIŠEZNAČNI „PROJEKAT ŠULC“

Prvo je eliminisan sad već bivši lider SPD Frank-Valter Štajnmajer i, uz podršku Merkelove, izabran za predsednika Nemačke. Mesto lidera SPD je onda pripalo Zigmaru Gabrielu, ali vrlo brzo je došlo do promene i za prvog čoveka je doveden dosadašnji predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc, koji će biti i kandidat za kancelara. To je najznačajnija promena na političkoj sceni Nemačke. Sve liči na toliko puta viđeni projekat elita. Odmah po njegovom postavljenju za lidera SPD objavljene su ankete prema kojima on lično ima prednost nad Merkelovom, budući da ga podržava 50 odsto glasača, a nju 34.

Martin Šulc je rođen 1955. godine u katoličkoj porodici u malom mestu Virzelen, na samoj granici Nemačke sa Belgijom i Holandijom. Otac mu je bio lokalni policajac. Pohađao je privatnu katoličku srednju školu, ali nije maturirao. Kasnije je pohađao kurs za prodavca i imao je malu prodavnicu knjiga. Ako bi u novembru ove godine pobedio i postao kancelar, to bi bilo prvi put od Drugog svetskog rata da na čelu Nemačke bude jedan srednjoškolac, i to bez mature. Aktivirao se u lokalnoj organizaciji SPD i postao je predsednik opštine tog malog provincijskog mesta. I to je jedina njegova funkcija u političkoj Nemačkoj. To odsustvo iz vrha nemačke politike smatra se njegovom prednosti. Od 1994. godine Šulc je bio poslanik u Evropskom parlamentu, a od 2012. donedavno je bio i predsednik tog Parlamenta. Kao predsednik EP istakao se kao samoproglašeni branilac EU iako je na čelu marginalnog tela integracije i iznad svega kao verni branilac politike prethodne američke administracije i istaknuti borac protiv Rusije. Sa mesta predsednika EP uveo je zabranu slobodnog pristupa parlamentu ruskim diplomatama koji zvanično predstavljaju Rusiju u Briselu i za svaki ulazak u zgradu ruske diplomate moraju da pribave posebnu dozvolu.

Među prvima se izjasnio protiv Donalda Trampa, i to još kada nije bio ni izabran za predsednika. Za Trampa je rekao da je „problem za ceo svet“. Iako je protiv Trampa u svojoj već pokrenutoj predizbornoj kampanji, on kopira Trampov stil. Od Trampovog obećanja da će ponovo Ameriku učiniti velikom, Šulc poručuje glasačima da će on „učiniti Evropu ponovo velikom“. Šulc dakle nemačkim glasačima nudi Evropu, a ne Nemačku, što bi trebalo da bude odgovor sve jačim i masovnijim novim političkim pokretima koji nude Nemačku, a ne EU.

Sve liči da je reč o „projektu Šulc“ koji bi trebalo da bude simbol nameravanog sukoba nemačke elite sa administracijom predsednika Trampa. U osnovi to je sukob sa zvaničnom Amerikom. To je možda najuverljivije najavio najugledniji nemački nedeljnik Špigl u retko viđenom agresivnom i uvredljivom uvodniku u kome je novog američkog predsednika proglasio najvećom pretnjom demokratiji i nazvao ga „patološkim lažovom“. Nedeljnik poziva da se Nemačka usprotivi Trampu i da predvodi antitrampovsku međunarodnu koaliciju. Čak se tvrdi da bez Nemačke ta koalicija neće biti ni formirana.

NOVI „SAVEZ ELITA“

Umnogome „projekat Šulc“ podseća na jedno bolno istorijsko iskustvo. Šulc je na nemačkoj političkoj sceni minorna ličnost, provincijski političar i katolik. U jedno ne tako davno vreme je jedan provincijski političar i katolik došao na čelo Nemačke i poznato je šta je kasnije bilo. I još nešto podseća na to vreme. Nemačka je, prihvatajući američku politiku sankcija i zaoštravanja odnosa sa Rusijom, na liniji sukoba sa Moskvom, a sada gradi sukob i sa novom američkom administracijom, pa bi Berlin mogao postati izolovan i bez saveznika, što bi se moglo pokazati kao kobna greška sadašnje generacije nemačkih političara.

Naravno, još uvek je rano za izvesnije procene jer izbori u Nemačkoj su tek u septembru i do tada može mnogo toga da se desi, ali već sada je očigledno da se desio „savez elita“, kako je to govorio nemački teoretičar države i prava Karl Šmit, koji je taj fenomen doveo i u vezu sa izbijanjem Drugog svetskog rata. Nemačka poslovna i politička elita je, kako izgleda, u savezu sa poraženom elitom u Americi. To se desilo i pred Drugi svetski rat kada je jedan deo američke elite snažno podržavao režim Adolfa Hitlera, pa je 1938. godine list Njujork tajms predložio nacističkog lidera za Nobelovu nagradu za mir. I Hitler je ušao u najuži izbor od dva kandidata, ali neko je ipak imao razuma i nije dobio Nobelovu nagradu.

Nova administracija u Vašingtonu pre svega namerava da obnovi američku privredu i Evropa, tačnije EU, nije u fokusu njenog interesovanja. Naprotiv, Trampova administracija će nastojati da još više koristi slabosti sistema evra i nestabilnost evrozone kako bi inspirisala bekstvo kapitala iz Evrope u Ameriku i tako stimulisala obnovu svoje privrede. Istovremeno, najavljeno je uvođenje visokih uvoznih taksi koje će, pored Kine i Japana, najviše pogoditi Nemačku, kojoj je Amerika još uvek najveće izvozno tržište.

U tom svetlu odnose Amerike i Nemačke mnogi zovu ekonomskim ratom. Ali taj rat je započet i pre dolaska na vlast Donalda Trampa. Amerika već izvesno vreme kažnjava nemačke banke i kompanije, pa, prema tome, zašto bi predsednik Tramp bio jedini odgovoran, kako to sugeriše nemački politički establišment. Uz to, i pre Trampa Amerika obnavlja svoj vojni potencijala u Nemačkoj i na njenim granicama, što sugeriše da je američka procena opasnosti od Nemačke stvorena mnogo ranije.

Iz tog ugla gledano, razumljivi su otpor i zabrinutost nemačke poslovne elite, ali spremnost na sukob sa Amerikom pod izgovorom izbora Donalda Trampa za predsednika je još jedan prilog istoriji pogrešnih procena Nemačke i sada već tradicionalnog nerazumevanja društvenih procesa. Donald Tramp nije uzrok; on je samo simbol i posledica već zapaćenih procesa u savremenom svetu. I to procesa koji se ne mogu zaustaviti.

Ako se veruje onom istorijskom iskustvu sa početka ovog teksta onda se neizbežno nameću u poslednje vreme sve češća upozorenja da bi se svet mogao naći pred trećim svetskim ratom. Doduše, uglavnom se tu govori o sukobu Amerike sa Rusijom ili Kinom, ali, ako ga ikada i bude, taj rat će izbiti u Evropi. Spremnost nemačke elite i njen već vidljivi savez sa delom politički poražene američke elite bi mogao da bude važan putokaz.

Izvor: Novi Standard