Nemačka pred ratom na dva fronta

U očima svakog ko ima čak i trunčicu patriotskog osećanja za svoju zemlju, možda je najrazornija kritika koju je Donald Tramp prošle godine uputio na račun Hilari Klinton bila ta kada ju je uporedio sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, nazivajući je „katastrofalnom liderkom“ koja je „upropastila Nemačku“:

„Hilari Klinton želi da bude američka Angela Merkel. A sami znate koliku katastrofu ova masovna imigracija predstavlja za Nemačku i narod Nemačke – kriminal je dostigao razmere koje se prethodno nisu mogle ni zamisliti. Imamo dovoljno problema u svojoj zemlji, ne treba nam još jedan.“

Tramp je bio previše meka srca i velikodušan na račun i Klintonove i Merkelove. Da je Hilari data kontrola nad zemljom koja je daleko moćnija od Nemačke, nema granice šteti koju bi ona nanela i Americi i svetu. Sa svoje strane, Merkelina imigraciona politika „otvorenih vrata“ predstavlja smrtnu opasnost za celu Evropu, a ne samo za Nemačku.

Još pre Trampovog dolaska u Brisel i na Siciliju radi sastanka sa liderima NATO, EU i G7, bilo je jasno da nema preterane ljubavi između njega i Merkelove, što se moglo videti i na primeru njegovog naizgled namernog ignorisanja njene pružene ruke prilikom njihovog sastanka u Vašingtonu u martu. Stoga je, umesto da iskoristi ove majske susrete za izglađivanje nesporazuma, Tramp samo dodao gas, kritikujući naše evropske satelite što ne izdvajaju odgovarajuća budžetska sredstva za NATO, i izbegavajući da iznova potvrdi apsolutnu američku rešenost da te iste neplatiše i brani. Takođe je izrazio zamerke na trgovinsku politiku EU, što je zapravo bila kritika na račun nemačke trgovinske politike.

Povrh svega, odbio je da zapali tamjan pred oltarom jednog od najvećih globalističkih idola – Pariskim sporazumom o klimatskim promenama. Merkelova nije oklevala sa osudama na račun bogohulnog nevernika koji je oskrnavio svetinju, proglašavajući Trampove sumnje (dakle, još uvek ne odbijanje, već samo sumnje) u Pariski sporazum „vrlo nezadovoljavajućim“. A zatim se osvrnula na ono što je za njeno shvatanje i shvatanje svih globalista najgori mogući prestup – da Tramp „sedi na tankoj grani“ zato što stavlja interese svoje zemlje na prvo mesto:

„Prethodni dani su mi pokazali da su vremena kada smo u potpunosti mogli da se oslanjamo na druge u neku ruku prošla…

Takođe smo mi Evropljani svesni da zaista moramo da uzmemo svoju sudbinu u svoje ruke, naravno uz prijateljstvo sa Sjedinjenim Američkim Državama, prijateljstvo sa Velikom Britanijom i, kao dobri susedi, kad god je to moguće, sa drugim državama, pa čak i Rusijom…

Ubeđena sam da, ko god danas gleda na stvari kroz nacionalnu prizmu i ne sagledava svet oko sebe, u konačnom sedi na tankoj grani.“

Nesumnjivo je da su Merkeline reči prvenstveno bile upućene nemačkoj javnosti, uoči septembarskih izbora. Lideri njene glavne opozicije (i njeni sadašnji partneri u „velikoj koaliciji“) iz Socijaldemokratske partije, koji su još više anti-trampovski i anti-izolacionistički nastrojeni nego što je Merkelova – ako je to uopšte moguće – su munjevito podržali njene stavove.

I anti-trampovski establišment u Sjedinjenim Državama se brzo stavio na Merkelinu stranu, u situaciji koju su mnogi mediji opisali kao predstojeći američko-evropski „razvod“:

„Ako predsednik Sjedinjenih Država ovo naziva velikim uspehom, ne bih želeo da vidim kako izgleda neuspeh,“ izjavio je demokratski kongresmen Adam Šif, koji je takođe i visoko rangirani član Komiteta za obaveštajne poslove donjeg doma Kongresa.

Ričard Has, predsednik Saveta za međunarodne odnose, vodećeg glasila američkog dvopartijskog spoljnopolitičkog establišmenta, je okarakterisao Merkeline reči kao „vododelnicu“ u odnosima između dva saveznika. „(To) je ono što SAD pokušaju da izbegnu još od kraja Drugog svetskog rata,“ rekao je Has.

„Jasno mi je da su neki postupci i izjave predsednika Trampa uznemirili američke prijatelje. A uznemirili su i mnoge Amerikance,“ komentarisao je republikanski senator Džon Mekejn, jedan od Trampovih najglasnijih kritičara.

Ipak, trofej je odneo bivši konsiljere Hilari Klinton, Džejmi Rubin (koji je takođe i muž Kristijane Amanpur, glavnog Si-En-En-ovog propagandiste agresije), ozloglašen zbog svog besramnog laganja u korist Bila Klintona i ilegalne NATO agresije na Srbiju 1999. kada je bio glasnogovornik Stejt departmenta. Veličajući Merkelovu kao „vođu slobodnog sveta“, Rubin ju je dodatno pohvalio za njenu imigracionu politiku „otvorenih vrata“ i duboko neprijateljstvo prema Rusiji – iako ni jedno ni drugo nije suštinski u nemačkom interesu.

U ovome i leži osnovni problem Merkelinog „vođstva“: kad se sve sabere i oduzme, ona se ne zauzima toliko za Nemačku koliko za čitavu onu korpu politički korektnih pitanja koja korisnici kineskih društvenih medija podrugljivo nazivaju „baizuo“( bukvalno „bela levica“), što je termin koji savršeno opisuje Merkelovu i njene obožavaoce sa obe strane Atlantika:

„… baizuo je termin kojim se generalno opisuju oni ‘koji se jedino zanimaju za pitanja poput imigracije, manjina, LGBT i životne sredine’ i ‘nemaju nikakav osećaj za stvarne probleme u stvarnom svetu’; oni su licemerni humanitarci koji se zalažu za mir i jednakost samo da bi ‘zadovoljili osećaj sopstvene moralne superiornosti’; oni su ‘opsednuti političkom korektnošću’ do te mere da ‘tolerišu nazadne islamske vrednosti za ljubav multikulturalizma’; oni veruju u državu blagostanja koja ‘koristi samo dokonima i lezilebovićima’; oni su ‘neuki i arogantni zapadnjaci’ koji ‘sažaljevaju ostatak sveta i misle da su spasitelji’.“

Zanimljivo je da se među prvim reakcijama na Merkelinu opasku o „uzimanju svoje sudbine u svoje ruke“ pojavilo pitanje o tome da li je to najava neke buduće „vojske EU“ koja bi zamenila odlazeće Amerikance. (Istini za volju, možda ideološki prelaz sa američki predvođenog trans-atlantizma na nemački predvođenu transrodnost ne bi predstavljao baš toliko sjajnu stvar, s obzirom na to u kom pravcu su stvari krenule.) Ipak, pitanje je koje bi to evropske države pristale na vojnu strukturu pod dominacijom Berlina na kontinentu koji je već sad pod nemačkom ekonomskom hegemonijom. Počev od same Nemačke, da li bi evropske zemlje koje se ježe na Trampov zahtev za izdvajanje dva odsto bruto nacionalnog proizvoda na vojsku bile voljnije da izađu u susret Angeli Merkel? A i od koga bi se to tačno branili – od masa migranata, izmešanih sa džihadistima i silovateljima, koje je Merkelova rešena da pusti da uđu? Da li bi Poljaci, koji već sada izdvajaju više od dva odsto, i koji u suštinski istoj meri mrze i Nemce i Ruse i zaziru od njih – učestvovali u tome?

Naravno, ovde su prisutni i neki nostalgični afiniteti. Na primer, mnogi u Letoniji i Estoniji bi nesumnjivo bili oduševljeni prilikom da iz naftalina izvuku svoje stare SS uniforme. A Merkelova svakako može da računa i na HDZ-ovsku vladu u Hrvatskoj, koja otvoreno rehabilituje hrvatsku ustašku prošlost. (Evo predloga za Merkelovu: Možda bi hrvatski ministar kulture Zlatko Hasanbegović novoj EU armiji bio spreman da pozajmi autorska prava na poklič „Za dom spremni!“^©) Bez sumnje je da bi neki Amerikanci ovo pozdravili, kao npr. bivši direktor nacionalne obaveštajne službe Džejms Kleper, koji je nedavno izjavio da su „ruski postupci kroz istoriju… maltene genetski uslovljeni“.

Što nas vraća na nezgodno pitanje Rusije. Anti-ruska histerija u SAD (koja je nedavno skrenula u čudnom, anti-jevrejskom pravcu) je za sada uspela da blokira svaki ozbiljniji pokušaj Trampove administracije da normalizuje američko-ruske odnose. Ali ako bi uistinu došlo do američkog razdvajanja od Evrope kog se globalisti toliko plaše, nije isključeno da bi se tada i Vašington i Berlin okrenuli izglađivanju sukoba sa Rusijom. U svojoj anti-trampovskoj tiradi, Merkelova je velikodušno dopustila mogućnost slaganja „čak“ i sa zločestom Rusijom. Uostalom, da li bi njen pariski satrap Emanuel Makron održao svoj nedavni susret sa Vladimirom Putinom povodom 300-godišnjice francusko-ruskih odnosa da je Merkelova bila protiv?

Šta god Merkelova uistinu želela, ona možda i nema drugi izbor do da gradi sopstveni „Rapalski mir“ sa Rusijom, da bi izbegla zamku u kojoj se Nemačka već dva puta našla u prošlom veku – rat na dva fronta. (Pretpostavljamo da bi on ovog puta bio ideološki i moralni, a ne pravi rat.) Jednostavno rečeno, ona će možda morati da se opredeli kog od ove dvojice, Trampa ili Putina, manje mrzi.

Zapravo, sa stanovišta „Amerike na prvom mestu“, sučeljavanje sa Nemačkom i opadajućim EU/NATO kompleksom i sa istoka i sa zapada i nije tako loša ideja. Kako je nedavno tvitovala En Kolter, inače istaknuta pro-trampovska kolumnistkinja, „Trebalo bi da formiramo vojni savez sa Rusijom da bi je zaštitili od Zapadne Evrope“ i njenih migrantskih masa. A možda Tramp sve vreme upravo na to i misli.

Izvor: Fond Strateške Kulture