Немачко делење карата

У Берлину је 28. августа одржана конференција земаља Западног Балкана на иницијативу немачке канцеларке Ангеле Меркел. О поменутом догађају много се писало и нагађало о његовој агенди. Стекао се утисак да се ради о слагалици за коју нико није сигуран како је треба сложити. Шта нам говори састанак у Берлину, без обзира на званично саопштење, можемо сазнати ако се загледамо у највеће „пузле“.

Прво, да су у праву били сви који су указивали да је Немачкој препуштено уређивање политичке конфигурације на Балкану, и да је Балкан, још од пада Берлинског зида, приоритет интересовања уједињене Немачке. Објашњење је лако пронаћи у вековној тежњи о путу за Турску, односно ка азијским ресурсима за којима Немачка вапи. Пут ка Уралу – непресушним ресурсима ретких метала и руда – показао се много тежим него што се мислило. Наиме, санкције које је Европска унија наметнула Русији, вратиће се као бумеранг. С обзиром да немачка привреда зависи од руских енергената, првенствено гаса, први талас економске кризе очекује се већ почетком зиме и добијаће на интезитету током целе године. Предстојећих таласа кризе у Немачкој су потпуно свесни. Тако је стара рута за Турску поново постала актуелна. Немачкој, а тиме и ЕУ, потребни су сигурни коридори до жељених ресурса на Истоку.

Друго, позвани су представници Западног Балкана. Западни Балкан, иначе, као појам ствара недоумице, у смислу да ли се мисли на земље које још нису у ЕУ, или просто географски, на западни дио Балканског полуострва. Испоставило се да Западни Балкан, уз Албанију, чине земље настале дисолуцијом бивше Југославије. С обзиром да је Немачка имала активну улогу у разбијању заједничке државе Јужних Словена и предњачила у признавању осамостаљених република, поставља се питање зашто сада окупља делове те исте земље у целину под другим именом. Зашто су срушили Југославију када је сада састављају? Објашњење је, такође, лако пронаћи у теоријама Џорџа Сороша, такође важног актера у југословенској драми. Целину треба разбити и после саставити, а с деловима ћемо лакше преговарати о коришћењу њихових ресурса – тако отприлике звучи парафразирана Сорошева теорија о бившој СФРЈ, а можете је пронаћи у његовом опусу од 12 књига. Очито да наведена теза Немачкој није била страна, и да је пут ка Турској много угоднији уколико је Балкан поплочан државицама од којих ни једна нема више од пет милиона становника. Од позваних држава на самит у Берлину, једино за сада Србија „стрши“, истина, са Војводином и Санџаком. Мале државе нису фактор у политичком, економском и војном смислу, а у њима је лакше постављати марионетске владе.

Треће, у првим најавама састанка било је присутно да је то састанак о БиХ, да би временом агенда постала другачија. Уједно, иако се спекулисало да ће у Берлин бити позвани лидери политичких партија, на крају су позвани премијери, министри привреде и спољних послова. Објашњење – исход предстојећих избора је неизвестан, боље је сачекати како би постало јасније с ким у БиХ треба преговарати. Можда све и буде како треба, па у Српској побиједи опозиција, а у Федерацији Фахро и Фронта. У сваком случају, са премијерима ентитета организатори састанка убудуће не намеравају разговарати. Иако су уставне промене главни разлог за сазивање састанка, Устав се у Берлину неће много спомињати. Привреда ће бити главна тема, а за привредни опоравак потребна је сарадња у региону, при чему банкарски сектор долази до изражаја као онај ко диктира правила и као механизам за притисак.

На крају, иако босанско-херцеговачким западним суседима није мило када их „трпају“ на Балкан, па и када се ради о западном, Словенија и Хрватска морале су се повиновати и руку под руку са осталим Југословенима отићи у Берлин. Свака озбиљнија анализа пута у Берлин указује да се ради о зачетку стварању „Б лиге“ Европске уније, која ће се економски наслањати на Турску. Политички све снажнијој Турској то би била компензација за изостајање пријема у ЕУ и стимуланс за наставак стратешке сарадње са САД на Блиском истоку. Представницима позваних земаља ће бити објашњено да међусобно морају успоставити промет роба, људи и политичку сарадњу, иначе регион није самоодржив. Биће јасно емитована порука да без економске и политичке сарадње региону нема опоравка, односно опстанка. Асоцијација на Југославију, некад заједничку државу, у сваком погледу је неминовна.

Изгледа да је „пузле“ у немачкој слагалици у региону први сложио Томислав Карамарко, лидер опозиционог ХДЗ-а, а раније први обавештајац Хрватске. Карамарко у посљедње време учестало критикује актуелну власт да „баштини вредности Јосипа Броза“ и у јавност износи да су у Хрватској на власти „деца комунизма“. Ужасава га свако политичко и економско приближавање у региону. Немачко дељење карата не само да Србију и БиХ дефинитивно удаљује од Европске уније, већ показује да су „близу врата“ и већ примљене чланице, Словенија и Хрватска.

Све су прилике да ће Србија, а и друге земље Западног Балкана, уместо у Брисел, све чешће гледати у Анкару. Пријем у Европску унију остаће фатаморгана која ће бити у функцији удаљавања Србије од Русије и одвајања од Војводине и Санџака. Све ће постати видљивије кадa пред руководствo Србије, зарад евроатланских интеграција, доспе захтев за уставним променама, а које ће се сводити на промену статуса Косова и давања права на самоопредељење Војводини и Санџаку. Наведени след догађаја могао би донети расплет у виду изласка Србије из дилеме „ЕУ или Русија“. При томе ће евроскептици, којих је у Србији све више, указивати да је ЕУ на политичком и економском заласку и да са ЕУ управља банкарска олигархија. Уједно, указиваће на неспорну чињеницу да ЕУ нема ресурсе и да ће евентуални изостанак дотока руског гаса земљама ЕУ створити огромне економске проблеме.

С друге стране, окретање Русији, у смислу пуноправног ступања у Евроазијски савез, у Србији има све више заговорника. Поборници заокрета Србије према Русији износе аргументе да би Србија у том случају добила ракетну заштиту, обезбеђен извоз за све производе, нове инвестиције, а све скупа би подигло посрнулу српску економију. Такође, треба имати у виду да Русија и Турска имају добру међусобну политичку и економску сарадњу и да би посредно савез Србије са Русијом донео релаксирајућу позицију Републици Српској.

Сем опасности од обојене револуције, чије поновно иницирање постаје извесно ако се на предстојећим изборима не оствари пројектована победа опозиције, Република Српска би се могла суочити са терористичким нападима. Бројност џихад ратника који неометано одлазе на сиријско-ирачко ратиште је забрињавајућа. Иако нико у БиХ не зна поуздано колико се босанско-херцеговачких грађана бори на страни две тренутно сукобљене фракције, Исламској држави Ирака и Леванта и Ал Каиди, њихов повратак у БиХ је реална безбедносна претња. Један од њих, Енрах Фојница, недавно се у Ираку разнео у терористичком чину. Уједно, екстремна реторика појединих бошњачких политичких лидера, попут Сефера Халиловића[1] и бившег реиса Мустафе Церића[2], двојице кандидата за бошњачког члана Председништва БиХ, излази изван оквира политичког деловања.

Екстремни ставови, јавно изнесени, могу подићи етничке тензије на ужасавајући ниво. Укључивање џихад ратника у протестна окупљања Босну и Херцеговину могу довести у неподношљиво стање, које лако може измаћи контроли чак и креаторима немира. Најгласнији заговорник протестних окупљања у Републици Српској, опозициони лидер Драган Чавић, у интервју за портал Бука[3] најавио је немире након избора, за које је убеђен да ће бити покрадени. У суштини, ради се о препознатљивом петооктобарском сценарију и методологији којом је срушен Слободан Милошевић. Уколико се ствари буду одвијале према замисли рушитеља Српске, опозиција би могла постати алат у њиховим рукама.

У СДС-у су постали свесни да је кандидовање Огњена Тадића за председника Републике Српске стратешки промашај пошто је постало очито да он неће моћи парирати Милораду Додику. Умјесто да реално сагледају ситуацију и процене да против Додика немају адекватног кандидата, и Тадића кандидују за члана Председништва БиХ, што би имало много више изгледа на успех, у СДС-у су „терањем ината“ доспели у скоро изгубљену позицију. Страни инструктори су дуго инсистирали на Босићевој председничкој кандидатури, али је он то избјегавао и упорно нудио Тадића као решење, што није било прихваћено. Странци су Тадића желели да виде на месту министра правде у Влади Републике Српске, са ореолом Вучића, односно као борца против корупције и криминала. Босићево инсистирање на Тадићу као председничком кандидату наилазило је на отпоре и у СДС-у и то до те мере, да је кандидатура Миће Мићића, једног од потпредседника СДС-а и градоначелника Бијељине, била готово извесна уочи кључне седнице Главног одбора СДС-а. На самој седници су обелодањени резултати посљедњег америчког истраживања, по којима је Мићић био без икаквих шанси, што је било пресудно за Тадићеву номинацију.

Шта ће се догађати након избора, хоће ли власт и опозиција схватити да је саборност кључна реч за опстанак Републике Српске, или ће лични анимозитети Републику довести до политичког слома, питање је на које нећемо дуго чекати одговор.

_________________________________________

[1] Халиловић је изјавио да ће „променити политику и онда стати на Дрину, Саву и Уну – па да видимо шта је чије“.http://www.srna.rs/novosti/228143/milovanovic-sefer-halilovic-poziva-na-rat.htm

[2] Независни кандидат за бошњачког члана Председништва и бивши поглавар Исламске заједнице БиХ Мустафа Церић приписао је Републици Српској фашизам, поредећи, како пише Глас Српске, Хитлерово негирање Јевреја са „негирањем босанског језика од РС“. http://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest/ceric-srpskoj-pripisuje-fasizam-119149

[3] http://www.6yka.com/novost/60123/dragan-cavic-ako-se-budemo-ponasali-poput-ove-vlasti-ne-trebaju-nam-izbori

Извор: Фонд Стратешке Културе

Коментари

Један коментар на Немачко делење карата