Neoliberalna revolucija Istočne Evrope

Godine 1991, kada je Zapad bio zauzet proslavljanjem pobede u Hladnom ratu i očekivanog širenja liberalne demokratije na sve krajeve sveta, politikolog Semjuel Hantington je izdao upozorenje protiv preteranog optimizma. U članku za ,,Džornal of demokrasi“ naslovljenom ,,Treći talas demokratije“, Hantington je istakao da su dva prethodna talasa demokratizacije, od 1820-ih do 1920-ih i od 1945. do 1960-ih, bila praćena ,,povratnim talasima“ u kojim su ,,demokratski sistemi zamenjivani… istorijski novim formama autoritarne vladavine“. Treći povratni talas je moguć, konstatovao je, ukoliko nove autoritarne velike sile budu pokazale održivost nedemokratske vladavine ili ,,ukoliko ljudi širom sveta počnu da posmatraju Sjedinjene Države“, taj stari svetionik demokratije, ,,kao silu koja bledi pred političkom stagnacijom, ekonomskom neefikasnošću i socijalnim haosom“.

Hantington je umro 2008, ali da je poživeo, čak i on bi se verovatno iznenadio kad bi video da je liberalna demokratija danas ugrožena ne samo u zemljama koje su prošle kroz demokratsku tranziciju u proteklim decenijama, poput Brazila i Turske, nego i u najetabliranijim demokratijama Zapada. Autoritarnost je za to vreme ponovo izronila u Rusiji i osnažila se u Kini, a spoljni avanturizam i unutrašnja politička polarizacija su dramatično oštetili svetski uticaj i prestiž Sjedinjenih Država.

Možda najalarmantniji razvoj je promena mišljenja u Istočnoj Evropi. Dvoje uzornih đaka postkomunističke demokratizacije regiona, Mađarska i Poljska, sada su mesta u kojim su konzervativni populisti postigli ubedljive izborne pobede, demonizujući političku opoziciju, pretvarajući manjine u žrtvene jarce i podrivajući liberalni poredak. Druge države regiona, uključujući Češku i Rumuniju, deluju kao da su spremne da slede ovaj put. U govoru iz 2014, jedan od novih populista, mađarski premijer Viktor Orban, istakao je svoju poziciju o liberalizmu: ,,Demokratija nije nužno liberalna. Ako nešto nije liberalno, ono i dalje može biti demokratsko“. Kako bi se zadržala svetska konkurentnost, nastavio je, ,,moramo da napustimo liberalne metode i principe organizovanja društva“. Iako Orban upravlja malom zemljom, pokret koji on predstavlja je od globalnog značaja. Na Zapadu, gde narodna volja ostaje glavni izvor političkog legitimiteta, njegov stil neliberalne demokratije će u decenijama koje dolaze verovatno postati glavna alternativa liberalizmu.

Zašto je demokratija najotvorenije objavila rat liberalizmu u Istočnoj Evropi? Odgovor leži u jedinstvenoj prirodi revolucija iz 1989, kada su se države Istočne Evrope oslobodile od sovjetskog carstva. Za razliku od prethodnih revolucija, one iz 1989. nisu bile pokrenute utopostičkim idejama, nego idejom normalnosti – odnosno revolucionari su iskazali želju da žive normalnim životom kakav je već bio dostupan ljudima u zapadnoj Evropi. Jednom kada je Berlinski zid pao, najobrazovaniji i najliberalniji istočni Evropljani su postali prvi koji su napustili svoje zemlje, izazivajući ogromnu demografsku i identitetsku krizu u regionu. A kako su domaći birači liberalne demokratije emigrirali na Zapad, međunarodni igrači, poput EU i SAD, postali su lice liberalizma u Istočnoj Evropi, čak i dok je njihov uticaj opadao. Ovo je pripremilo teren za nacionalistički revolt protiv liberalizma koji danas osvaja region.

NARODNA SNAGA

Mnogi nalaze uspon istočnoevropskog populizma teškim za razumevanje. Nakon što je poljska populistička stranka ,,Pravo i pravda“ (poznata po poljskoj skraćenici kao PiS) osvojila parlamentarnu većinu 2015, Adam Mičnik, jedna od liberalnih ikona države, žalosno je konstatovao: ,,Nekad prelepa žena izgubi razum i ode u krevet sa skotom“. Međutim, populističke pobede nisu misteriozni eksces, nego svesni i uzastopni izbor: desničarski Fides je dva puta zaredom pobedio na parlamentarnim izborima u Mađarskoj, a ankete pokazuju da PiS drži ogromnu prednost nad svojim rivalima. Istočna Evropa je izgleda namerila da se uda za skota.

Neki uspesi populista se mogu pripisati ekonomskim poteškoćama: Orban je izabran 2010, nakon što se mađarska ekonomija smanjila za 6,6 odsto 2009. godine. Ali taj argument ne može da objasni zašto je Češka, koja uživa jednu od najnižih stopa nezaposlenosti u Evropi, glasala za sijaset populističkih stranka na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, ili zašto je netolerancija u porastu u ekonomski uspešnoj Slovačkoj. Poljska je najzagonetniji slučaj. Ova zemlja je imala najbrže rastuću ekonomiju u Evropi od 2007-2017, i njena socijalna pokretljivost se unapredila u proteklim godinama. Istraživanje poljskog sociologa Maceja Gdule je pokazalo da politički stavovi Poljaka ne zavise od toga da li lično imaju koristi od postkomunističke tranzicije. Politička baza vladajuće partije uključuje mnogo onih koji su zadovoljni svojim životima i koji su imali koristi od prosperiteta svoje zemlje.

Detalji populističkog preokreta Istočne Evrope variraju od zemlje do zemlje, kao i karakter i politike pojedinih populističkih vlada. U Mađarskoj, Fides je koristio parlamentarnu većinu da prepravi pravila igre: Orbanovo štimanje izbornog sistema je pretvorilo njegovu većinu u supervećinu, po rečima sociologa Kim Lejn Šepele. Pored toga, korupcija je sveprožimajuća. U članku Atlantika iz marta 2017, pisac Dejvid Fram je citirao anonimnog posmatrača koji je za Fidesov sistem rekao: ,,Korist od kontrole moderne države je manje u moći da se progone nevini, koliko u moći da se štite krivi“.

Poljska vlast je takođe nastojala da demontira poredak, naročito kroz smene u ustavnom sudstvu. Međutim, za razliku od mađarske vlade, ona je praktično čista po pitanju korupcije. Njene politike su manje usmerene na kontrolu ekonomije ili stvaranje lojalne srednje klase, nego na moralno obrazovanje nacije. Poljska vlada je probala da prepravi istoriju, najupečatljivije skorašnjim zakonom koji zabranjuje osuđivanje Poljske za holokaust. Za to vreme, u Češkoj je premijer Andrej Babiš prošle godine poveo svoju stranku do pobede obećanjem da će državu voditi kao firmu.

No, ispod ovih razlika leže sličnosti koje puno govore. Duž Istočne Evrope izranja novi neliberalni konsenzus, obeležen ksenofobičnim nacionalizmom i pomalo neočekivanom podrškom mladih ljudi koji su sazreli nakon propasti komunizma. Ako su liberali koji su dominirali devedesetih bili preokupirani pravima etničkih, verskih i seksualnih manjina, ovaj novi konsenzus se tiče prava većine.

Gde god preuzmu vlast, konzervativni populisti je koriste da prodube kulturnu i političku polarizaciju i proguraju ono što američki Istoričar Ričard Hofštader naziva ,,paranoidnim stilom“ politike. Ovaj stil se obilato oslanja na teorije zavera, poput uverenja koje deli veliki broj birača PiS, da je avionska nesreća u kojoj je 2010. poginuo predsednik Leh Kačinski – brat lidera PiS Jaroslava Kačinskog – bila rezultat atentata, a ne saobraćajni incident. Paranoja takođe izranja iz Fidesovih optužbi da Brisel, uz pomoć milijardera mađarskog porekla Džordža Soroša, tajno planira da preplavi Mađarsku migrantima.

Populisti Istočne Evrope primenjuju sličan politički vokabular kada sebe predstavljaju kao autentični glas naroda protiv unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja. Kako politikolog Žan Verner Miler smatra, ,,populisti tvrde da oni sami predstavljaju narod“, što je tvrdnja koja nije empirijska nego ,,uvek jasno moralna“. Fides i PiS se ne pretvaraju da predstavljaju sve Mađare ili sve Poljake, ali insistraju na tome da predstavljaju sve prave Mađare i sve prave Poljake. Oni transformišu demokratiju od instrumenta inkluzije u instrument ekskluzije, odnosno isključenja, delegitimizujući institucije koje nisu produkt većine, nazivajući ih preprekama za narodnu volju.

Druga česta odlika istočnoevropskog populizma je dvoličan stav prema EU. Sudeći po najnovijim anketama Eurobarometra, istočni Evropljani spadaju u društva koja su u najvećoj meri pozitivno nastrojena prema EU, ali glasaju za neke od najevroskeptičnijih vlada. Ove vlade, zauzvrat, koriste Brisel kao retoričku vreću za udaranje dok se služe njegovom finansijskom darežljivošću. Mađarska ekonomija je rasla 4,6 odsto između 2006. i 2015, ali studija KPMG i mađarske ekonomske analitičke kompanije GKI procenjuje da bi se smanjila 1,8 odsto bez EU fondova. Poljska je najveći korisnik novca iz Evropskog strukturnog i investicionog fonda koji promoviše ekonomski razvoj unutar manje razvijenih članica EU.

Podrška neliberalnom populizmu raste širom kontinenta već godinama, ali razumevanje za njegovu prekomernu atraktivnost u istočnoj Evropi zahteva razmišljanje o istoriji regiona u decenijama nakon kraja komunizma. Zaostavština revolucija iz 1989, kombinovana novijim šokovima koje je izazvalo opadanje američke moći i kriza EU, jeste ono što je pokrenulo populističku eksploziju današnjice.

SLOBODA, BRATSTVO, NORMALNOST

Iako je istočnoevropski populizam bio u usponu već početkom ove decenije, migrantska kriza iz 2015/2016. ga je pretvorila u dominantnu političku silu regiona. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je ogromna većina istočnih Evropljana podozriva prema migrantima i izbeglicama. Studija Ipsosa iz septembra 2017. je otkrila da svega pet odsto Mađara i 15 odsto Poljaka veruje da je imigracija imala pozitivan efekat na njihove zemlje, dok 67 odsto Mađara i 51 odsto Poljaka smatra da bi granice njihovih zemalja u potpunosti trebalo zatvoriti za izbeglice.

Tokom izbegličke krize, slike migranata koji se slivaju u Evropu rasplamsale su demografsku paniku širom Istočne Evrope u kojoj su ljudi počeli da veruju da su njihove nacionalne kulture pod pretnjom nestanka. Region je danas sačinjen od malih, ostarelih, etnički homogenih društava – na primer, svega 1,6 odsto onih koji žive u Poljskoj su rođeni izvan zemlje, a svega 0,1 odsto su muslimani. U stvari, kulturna i etnička raznolikost, a ne bogatstvo, jesu glavna razlika između Istočne i Zapadne Evrope danas. Uporedimo Austriju i Mađarsku, susedne zemlje sličnih veličina koje su nekada bile ujedinjene pod Habzburškom carevinom. Strani državljani čine manje od dva odsto mađarske populacije, dok u Austriji čine 15 odsto stanovništva. Svega šest odsto Mađara je rođeno preko granice i to su ubedljivo najviše mađarski imigranti iz Rumunije. U Austriji taj broj iznosi 16 odsto. U istočnoevropskoj političkoj imaginaciji kulturna i etnička raznolikost su tretirani kao egzistencijalne pretnje, a suprotstavljanje ovoj pretnji čini srž novog neliberalizma.

Nešto od ovog straha od raznolikosti bi moglo da ima korene u istorijskim traumama, poput dezintegracije multikulturalne Habzburške monarhije nakon Prvog svetskog rata i sovjetske okupacije Istočne Evrope nakon Drugog svetskog rata. Ali politički šok izbegličke krize se ne može objasniti samo istorijom regiona. Umesto toga, istočni Evropljani su tokom migrantske krize uvideli da se suočavaju sa novom globalnom revolucijom. To nije bila revolucija narodnih masa nego migranata, nije bila inspirisana ideološkim vizijama budućnosti nego slikama stvarnog života sa druge strane granice. Ako je globalizacija pretvorila svet u selo, takođe ga je podvrgla i tiraniji globalnih poređenja. Ovih dana, ljudi u siromašnijim delovima sveta retko porede svoje živote sa onim njihovih komšija, nego ih porede sa onim u kojim uživaju najprosperitetniji stanovnici planete, čije je bogatstvo u celosti izloženo zahvaljujući globalnoj difuziji komunikacionih tehnologija. Francuski liberalni filozof Rejmond Aron (na slici ispod) je bio u pravu kada je primetio, pre pet decenija, da će ,,sa putem ujedinjenja kojim je čovečanstvo pošlo, nejednakost između naroda preuzeti nekadašnji značaj nejednakosti klasa“.

Ukoliko ste siromašna osoba iz Afrike koja traga za ekonomski sigurnim životom za sebe i svoju decu, najbolje što možete učiniti za njih jeste da budete sigurni da će se ona roditi u bogatoj zemlji, poput Danske, Nemačke ili Švedske – ili, ukoliko to ne uspe, u Češkoj ili Poljskoj. Promena sve više podrazumeva promenu zemlje, a ne vlade. Istočni Evropljani su se osetili ugroženo pred ovom revolucijom.

Velika ironija je u tome što iako Istočna Evropa danas panično reaguje na masovne migracije, revolucije iz 1989. su bile prve u kojim je želja za izlaskom iz sopstvene zemlje, a ne želja za većim uticajem unutar nje, bila primarni agens promena. Nakon pada Berlinskog zida, mnogi su unutar bivšeg komunističkog bloka izrazili želju za promenom i emigriranjem na Zapad umesto učešćem u demokratskoj politici kod kuće. Godine 1989. istočni Evropljani nisu sanjali o savršenom svetu, nego o normalnom životu u normalnoj zemlji. Ako je i postojala utopija koju su delile i levica i desnica tokom postkomunističke tranzicije regiona, bila je to utopija normalnosti. Eksperimenti su bili zabranjeni. Češki ministar finansija Vaclav Klaus (koji je potom postao premijer, a onda i predsednik) je 1990. povodom nalaženja sredine između kapitalizma i socijalizma rekao: ,,Treći put je najbrži put ka Trećem svetu“. Istočni Evropljani su zamišljali da će ujedinjenje Evrope biti poput ujedinjenja Nemačke, a u ranim devedesetim su mnogi Česi, Mađari i Poljaci zavideli istočnim Nemcima koji su preko noći dobili nemačke pasoše i mogli da momentalno troše nemačke marke.

Revolucije po pravilu izazivaju ogromne demografske poremećaje. Kada je izbila Francuska revolucija, mnogi od njenih protivnika su pobegli. Kada su boljševici preuzeli vlast u Rusiji, milioni Rusa su izbegli. Ali u tim slučajevima bili su to oni pobeđeni, neprijatelji revolucije, koji su svoju budućnost videli izvan zemlje. Za razliku od toga, nakon revolucija iz 1989, oni koji su imali najviše entuzijazma za život na Zapadu, oni najnestrpljiviji za promene u svojim državama, su bili prvi koji su otišli. Za mnoge istočne Evropljane liberalnih stavova, nepoverenje prema nacionalnoj lojalnosti i perspektiva pridruženja modernom svetu učinila je emigraciju logičnim i legitimnim izborom. Bilo je to nasleđe revolucija iz 1989. koje je udarilo temelje populističkoj eksploziji današnjice.

Revolucije iz 1989. su za rezultat imale izopačen efekat ubrzanja populacionog opadanja u novooslobođenim zemljama Istočne Evrope. Od 1989. do 2017, Letonija je izgubila 27 odsto svog stanovništva, Litvanija 23 odsto, a Bugarska skoro 21 odsto. Mađarska je samo u poslednjih deset godina izgubila blizu tri odsto stanovništva. A u 2016, samo u Ujedinjenom Kraljevstvu je živelo gotovo milion Poljaka. Ova emigracija mladih i talentovanih se odvijala u zemljama koje su već imale problem starenja stanovništva i niskih stopa rađanja. Ovi trendovi zajedno postavljaju pozornicu za demografsku paniku.

Stoga su emigracija i strah od imigracije ono što najbolje objašnjava uspon populizma u istočnoj Evropi. Uspeh nacionalističkog populizma, koji se hrani osećanjem da je identitet države u opasnosti, je ishod masovnog egzodusa mladih ljudi iz regiona kombinovan perspektivom imigracije najšireg obima, što je sve zajedno uključilo zvona demografskog alarma. Preseljenje na Zapad je bilo ekvivalent unapređenja socijalnog statusa, što je za posledicu imalo da istočni Evropljani, koji su ostali u svojim zemljama, počnu da se osećaju kao gubitnici koji su zanemareni. U zemljama u kojim najveći broj mladih ljudi sanja o odlasku, uspeh kod kuće je obezvređen.

Poslednjih godina je rastuća želja za samopotvrđivanjem izazivala i netrpeljivost istočnih Evropljana povodom primanja naređenja iz Brisela. Iako su tokom devedesetih političari regiona, žudeći da uđu u NATO i EU, bili spremni da igraju po liberalnim pravilima, danas oni žele da u potpunosti potvrde svoja prava kao članovi evropskog kluba. Integrisanje istočne Evrope u EU reflektuje na nacionalnom nivou iskustva integrisanja poznata iz priča imigranata iz celog sveta. Imigranti prve generacije žele da budu prihvaćeni kroz usvajanje vrednosti države domaćina, druga generacija imigranata, rođena u novoj zemlji, strahuje da će biti tretirana kao građani drugog reda i često nalazi interesovanje za tradicije i vrednosti kulture njihovih roditelja. Nešto slično se dogodilo istočnoevropskim društvima nakon pridruženja Evropskoj uniji. Mnogi ljudi u tim zemljama su nekada posmatrali mešanje Brisela u njihovu unutrašnju politiku kao dobronamerno. Vremenom su, međutim, počeli da ga posmatraju kao uvredu svom nacionalnom suverenitetu koja se ne može tolerisati.

POVRATAK GEOPOLITIKE

Poslednji sastojak u istočnoevropskom neliberalnom zaokretu je snažna struja geopolitičke nesigurnosti koja je uvek pogađala region. Mađarski intelektualac Ištvan Bibo je 1946. objavio pamflet nazvan ,,Mizerija malih država istočne Evrope“. U njemu je naveo da će demokratija u regionu uvek biti talac dugotrajnih efekata istorijskih trauma, pri čemu je većina njih u vezi sa istorijom potčinjenosti istočnoevropskih zemalja spoljnim silama. Poljska, na primer, je prestala da postoji kao nezavisna država nakon što su je podelile Austrija, Pruska i Rusija krajem 18. veka. Mađarska je, za to vreme, osvedočila uništenju nacionalističke revolucije 1849, pre nego što je izgubila više od dve trećine svoje teritorije i polovinu stanovništva sporazumom iz Trijanona 1920. godine.

Ne samo što su ove istorijske traume dovele do toga da se istočnoevropska društva plaše i gnušaju spoljnih sila, nego su takođe, kako je Bibo smatrao, utvrdile u ovim zemljama uverenje da ,,napredak slobode ugrožava nacionalnu stvar“. Naučili su da budu podozrivi prema bilo kakvoj kosmopolitskoj ideologiji koja pređe njihove granice, bio to univerzalizam katoličke crkve, liberalizam pozne Habzburške carevine ili marksistički internacionalizam. Češki pisac i disident Milan Kundera je dobro opisao ovaj osećaj nesigurnosti kada je malu naciju definisao kao ,,jednu od onih čije postojanje može biti dovedeno u pitanje u bilo kom momentu“. Građanin velike države tretira opstanak svoje nacije kao zagarantovan. ,,Njegove himne govore samo o veličini i večitosti. Poljska himna, međutim, počinje ovim rečima: Poljska još nije nestala“.

Ako je jedan od efekata istočnoevropske postkomunističke emigracije bio početak demografske panike koja je kasnije svoje puno obličje dobila tokom migrantske krize, drugi, podjednako važan efekat, bilo je lišavanje zemalja regiona onih građana koji bi bili domaći branioci liberalne demokratije. Za posledicu, liberalna demokratija u istočnoj Evropi se sve više oslanjala na podršku spoljnih aktera poput EU i SAD, na koje je vremenom počelo da se gleda kao na prepreke izražavanju volje većine u regionu. Primera radi, želja Bukurešta da se priključi EU je bila glavni razlog za donošenje odluke o rešavanju dugotrajnog spora sa Mađarskom povodom prava etničkih Mađara u Rumuniji. A pravila EU, poznata kao Kopenhagenški kriterijumi, postavljaju zaštitu manjina kao preduslov za članstvo u Uniji.

Centralna uloga EU i SAD u konsolidaciji istočnoevropskih liberalnih demokratija je značila da će ove demokratije ostati sigurne samo dotle dok dominacija Brisela i Vašingtona u Evropi ne bude dovedena u pitanje. Međutim, tokom poslednje decenije, geopolitička situacija se promenila. Sjedinjene Države su već bile sputane skupim inostranim ratovima i finansijskom krizom pre nego što je izbor Donalda Trampa za predsednika postavio ozbiljno pitanje posvećenosti Vašingtona svojim saveznicima. Za to vreme, u Evropi su uzastopni šokovi dužničke krize, migrantska kriza i Bregzit doveli u pitanje budućnost same EU. Ovo se događalo dok je Rusija, pod autoritarnom vlašću predsednika Vladimira Putina, počela da potvrđuje svoj status regionalne sile, otmajući Krim od Ukrajine 2014. i podržavajući secesionističku pobunu na istoku države.

Hantington je 1991. predvideo da će snažna, nedemokratska Rusija biti problem za liberalne demokratije istočne Evrope, a uspon Putinove Rusije ih je zaista podrio. Za istočnoevropske lidere poput Orbana, koji su već prezasićeni liberalizmom, Putinova kombinacija autoritarne vladavine i antizapande ideologije je poslužila kao model za oponašanje. Za mnoge Poljake, povratak ruske pretnje je bio još jedan razlog da se glasa za neliberalnu vladu koja bi mogla da zaštiti naciju. U drugim istočnoevropskim zemljama, poput onih baltičkih, Rusija je nastupala kao remetilac širenjem dezinformacija. Širom regiona, povratak geopolitičke nesigurnosti je doprineo iščezavanju atraktivnosti liberalne demokratije.

NELIBERALNA EVROPA?

Istočnoevropski populizam je nov fenomen, ali ima duboke korene u politici regiona i malo je verovatno da će nestati u skorije vreme. ,,Zabrinjavajuća stvar povodom Orbanove neliberalne demokratije“, sudeći po austrijskom novinaru mađarskog porekla Polu Lendvaju, jeste to što se ,,njen kraj ne nazire“. Štaviše, neliberalna demokratija je postala novi oblik autoritarnosti na koji je Hantington upozoravao pre više od dve decenije. Ono što ga čini naročito opasnim je što je to autoritarizam rođen unutar okvira same demokratije.

Novi populisti nisu fašisti. Oni ne veruju u transformišuću snagu nasilja, a nisu ni blizu tako represivni kao što su to bili fašisti. Ali su nezainteresovani za liberalni poredak i ne vide potrebu za ustavnim ograničenjima snage većine – ograničenjima koja čine centralni deo zakona EU. Glavni izazov koji istočnoevropski populizam predstavlja stoga nije usmeren na postojanje demokratije na nacionalnom nivou, nego na koheziju EU. Što se više zemalja regiona bude okretalo neliberalizmu, to će više njih biti u konfliktu sa Briselom i više njih će opipavati granice snage EU, kao što je to učinila Poljska svojim sudskim reformama. Na kraju, to predstavlja rizik da bi EU mogla da se raspadne, a Evropa da postane podeljeni i neslobodni kontinent.

Prevod – Vojislav Gavrilović

Izvor: Forin Polici/Novi Standard