Neslavni jubilej nezakonitog suda

Pre dvadeset godina, 25. maja 1993.g. Savet bezbednosti UN je formirao takozvani Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MTBJ)[1].   Statut UN nije predviđao ni za Savet bezbednosti, kao ni za bilo koji drugi  organ UN, pravo na formiranje međunarodnih krivičnih sudova, što znači – TRIBUNAL JE FORMIRAN NEZAKONITO. Oni koji su ga osnovali  su odlično shvatali da rade protivpravno, ali su ipak to učinili.

Ponekad kažu: zašto bismo sada diskutovali o zakonitosti tribunala? Šta i ako je osnovan nezakonito? On je ipak ispunio ulogu „na dobrobit svih“. Da li je baš tako?

Zvanično MTBJ je formiran kako bi kažnjavao krivce za ozbiljna  kršenja  međunarodnog humanitarnog prava, do kojih je dolazilo  u toku oružanog konflikta u bivšoj Jugoslaviji. Međutim, rezultat DVADESETOGODIŠNJEG rada tog tzv. suda je uništenje najvišeg političkog i vojnog rukovodstva samo jedne strane u konfliktu, i to one, na koju je izvršena agresija. A one strane koje su započele rat u Jugoslaviji dobile su potpuno, pa čak i za sve poučno trijumfalno oslobođenje od optužbi! Nije slučajno što su oni, koji su formirali tribunal, pošto su u jurisdikciju tribunala uključili  ratni zločin, „zaboravili“ da u nju uključe i zločin protiv mira. Jer tribunal ne bi drugačije mogao da dokaže zašto   osuđuje  žrtve rata, dok  oslobađa one koji su taj rat započeli.

Rad  MTBJ je postao zločinački čim je započeo sa radom… Po nalogu Tribunala prvi je uhapšen general Đorđe Đukić, bolestan od raka. Koristeći njegovo teško stanje u Tribunalu su pokušavali  da ga slome. General je umro pet meseci posle hapšenja. A zatim je spisak srpskih žrtava MTBJ  samo rastao. Simo Drljača je ubijen u toku hapšenja. Milan Kovačević je umro u zatvoru MTBJ, a da mu nije pružena odgovarajuća medicinska pomoć. I Slavko Dokmanović je ubijen u zatvoru MTBJ. Zvanična verzija da je on izvršio samoubistvo ni na koji način ne može da se pravda, jer postoje sve indicije da se njegova smrt kvalifikuje kao „ubistvo“. Dragan Gagović  je ubijen u toku hapšenja. Novica Jančić je izvršio samoubistvo, pokušavajući da spreči svoje izručenje Hagu. (Naknadno se ispostavilo da je tužilac povukao optužnicu).  Vlajko Stojiljković, bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije je završio život samoubistvom, pokušavajući da spreči da ga izruče  Hagu. Momir Talić  je umro u zatvoru u MTBJ.  Milan Babić, bivši predsednik Republike Srpska Krajina, ubijen je u zatvoru MTBJ.  (Zvanična verzija da je on izvršio samoubistvo ni na koji način ne može da se pravda, jer postoje sve indicije da se njegova smrt kvalifikuje kao „ubistvo“). Slobodan Milošević  je ubijen u zatvoru MTBJ. (Zvanična  verzija da je on umro „prirodnom smrću“  ni na koji način ne može da se pravda, jer postoje sve indicije da se njegova smrt kvalifikuje kao „ubistvo“).  Ni jedan drugi tribunal ne može da se pohvali ovakvim „dostignućima“. Pri tom:  u MTBJ su umirali samo Srbi!

A sada detaljnije o nezakonitosti formiranja MTBJ. Na dan neslavnog jubileja ove institucije želimo da još jednom podsetimo da MTBJ POSTOJI IZVAN OKVIRA MEĐUNARODNOG  PRAVA i da su NJEGOVE PRESUDE NELEGITIMNE!

Prvo, rezolucija o formiranju MTBJ  se ne poziva ni na jedan član Statuta UN. Savet bezbednosti nije iskoristio mogućnost da se pozove na član 29 Statuta UN, šta mu je predlagao Generalni sekretar UN, jer mu, očigledno, to nije odgovaralo.[2] Uostalom, generalni sekretar UN je u početku direktno priznavao da pravilan put za osnivanje međunarodnog tribunala zahteva zaključivanje međunarodnog ugovora, ali je zatim izjavio  da je takođe dozvoljeno i da se međunarodni tribunal osniva tako što će Savet bezbednosti doneti rezoluciju, jer, kao, zaključivanje ugovora  će da „oduzme previše vremena“ (argument koji uopšte nije ubedljiv sa gledišta međunarodnog prava). Apsolutno svi su shvatali   da jedini zakoniti put formiranja međunarodnog tribunala predstavlja potpisivanje međunarodnog ugovora. Prvobitni nacrt Statuta MTBJ je i bio pripremljen upravo u formi međunarodnog ugovora, a pre toga nacrt Statuta MTBJ je bio  rađen u okviru OEBS-a, u obliku konvencije.

Drugo, neke države-članice Saveta bezbednosti (na primer: Kina i Brazil)  su direktno izjavile da ne postoje pravne osnove na osnovu kojih bi   Savet bezbednosti formirao  međunarodni krivični tribunal.

Treće, Haški tribunal je pokušao da sam sebi pronađe pravno opravdanje. Nije  uspeo! Mnogo je onih, koji smatraju da su se u MTBJ sakupile najbolje sudije na svetu. Kakva zabluda! U Tribunalu ima  mnogo njih koji nikada u životu nisu bili sudije! Čak ni pravnici Tribunala  nisu od bog zna kakvog kova… Evo kako je, na primer, sud pao   obrazlažući (trebalo bi da bude) za njega suštinsko  pitanje: pitanje  zakonitosti njegovog formiranja. Prvo je to pitanje razmatrao vrhovni sud.[3] Odnosno, Tribunal je pitanje zakonitosti svog formiranja razmatrao sam – to je kršenje  jednog od opštih principa pravne nauke:  Nemo iudex in sua causa, tj. „Niko ne može da bude sudija u svom predmetu“. Vrhovni sud  je odbacio optužbu tako što je odlučilo da MTBJ  nije kompetentan da razmatra zakonitost odluka Saveta bezbednosti UN.  Međutim, pošto je doneo takvu odluku, vrhovni sud se zaustavio na pola puta.  Ukoliko on  nije, onda – ko je taj, ko je kompetentan?  Odgovor bi trebalo da je jasan:  Ujedinjene nacije imaju i glavni sudski organ – Međunarodni sud UN. Interesantno je da je bivši predsednik tog suda Ž.Gijom  (Francuska) konstatovao  da bi bilo „teško pretpostaviti  da će Tribunal dati pozitivan odgovor  [osvojoj zakonitosti], jer bi na taj način sebi potpisao smrtnu presudu“.  Ž.Gijom  je takođe konstatovao  da bi najpouzdaniji način za rešenje  pitanja zakonitosti formiranja MTBJ bio zahtev Međunarodnom sudu kao glavnom pravosudnom organu UN, da  da  konsultativni zaključak,  pri čemu bi zahtev podneo sam Tribunal .  Naravno da vrhovni sud  nije podneo takav zahtev.

Svoju odluku je doneo i apelacioni sud. On je ukinuo rešenje vrhovnog suda  i odlučio da je on kompetentan da razmatra pitanje zakonitosti MTBJ. Sud je odbacio argument da međunarodni tribunal može da se formira samo preko međunarodnog ugovora, pozivajući se  pri tom na primer Administrativnog tribunala koji je osnovala  Generalna skupština UN. Po mišljenju sudija, to znači da Savet bezbednosti, „koji ima još više ovlašćenja“  može da osniva pravne organe. Međutim, taj argument nije ubedljiv. Prvo – ne radi se o Generalnoj skupštini, već o Savetu bezbednosti koji, za razliku od prvog organa, ne čine sve zemlje-članice UN, već samo njih 15. Drugo – Administrativni tribunal   je isključivo unutrašnji organ UN i kompetentan je samo u odnosu na zaposlene te organizacije. Treće – kompetencija Administrativnog tribunala  ne važi za krivična dela. Pravo međunarodne organizacije da formira unutrašnje organe u cilju regulisanja pravnih odnosa sa svojim saradnicima niko ne osporava. Osporava se pravo međunarodnoj organizaciji da donosi odluke za koje   nije ovlašćena. U skladu sa članom 2 Statuta UN   ta organizacija ne može da se meša  u isključivu kompetenciju država: „Nijedan stav ovog Statuta   Organizaciji  ne daje pravo da se meša u stvari koje predstavljaju isključivu kompetenciju država-članica“.

Tako je formiranje MTBJ   narušilo princip nacionalnog suvereniteta – bazni princip međunarodnog prava i, konkretno, samih Ujedinjenih nacija. Savet bezbednosti je formirao organ i dodelio mu kompetencije koje ni sam nema: da sudi fizičkim licima – državljanima država – članica UN.

Drugi argument apelacionog suda MTBJ je bilo pozivanje na član 41 Statuta UN  u kome se nabrajaju mere  koje SB UN može da preduzima u slučajevima  kršenja mira. Sud je poništio argument odbrane da se u tom članu ne pominje  formiranje pravosudnih organa zato što   „navedeni primeri predstavljaju samo – primere“. Takvo objašnjenje ne može da se prihvati. Sudije su ignorisale glavni argument odbrane – SB UN nema sudsko ovlašćenje. Pravosudni organ UN je Međunarodni sud, ali je i on van okvira Statuta UN. Mada se konstatuje  da Statut Međunarodnog suda predstavlja sastavni deo Statuta UN, formalna podela ta dva međunarodna ugovora  državama koje nisu članice UN obezbeđuje mogućnost da mogu da budu učesnice Statuta Međunarodnog suda, a članicama UN – mogućnost da u vezi sa tim Sudom imaju posebnu poziciju. Time se još jednom podvlači da SB UN kao izvršni organ nema sudska ovlašćenja.  Međunarodni sud radi na bazi posebnog međunarodnog ugovora – Statuta Međunarodnog suda. Kada je osnivan MTBJ i Međunarodni tribunal za Rodeziju Savet bezbednosti UN je tim institucijama  dao sudska ovlašćenja koja ni sam nije posedovao, te je time prekršio još jedan opšti princip prava: Nemo in alium potest transferre plus juris quam ipse habet  („Niko ne može drugome da preda više prava nego što ih sam ima“).

To znači da ni osnivači Tribunala, ni sam Tribunal, sve do sada nisu uspeli da nađu pravno obrazloženje  za zakonitost osnivanja MTBJ.

Od činjenice da je sud osnovan nezakonito ne može se lako  pobeći. Formiran nezakonito, Haški tribunal nije mogao da postane pravosudni organ, jer je formiran ne zbog ispunjavanja zvanično objavljenih ciljeva, već zbog nekih –  drugačijih. U dvadeset godina razvoja međunarodne krivične justicije to je dokazano sasvim ubedljivo. Danas postoji  sasvim formiran međunarodni  mehanizam za uništenje progresivnog međunarodnog prava i za osnivanje novog – represivnog međunarodnog prava. MTBJ je doneo ceo niz rešenja koja krše uredbe važećih međunarodnih konvencija i normi uobičajenog međunarodnog prava. To nije slučajnost. Lično ni jedan sudija ne bi na sebe preuzeo takvu odgovornost. Ali u MTBJ se takva rešenja donose kolektivno, što jasno govori o zadatku koji im je dat.  Jedna od glavnih „zasluga“  MTBJ i sistema međunarodnog „pravosuđa“, koji ga je podržao,  je likvidiranje  imuniteta predsednika država i vlada. Jasno je da  taj zadatak sudije nisu rešavale po sopstvenoj  inicijativi.

2003.godine je doneta Rezolucija SB UN  koja je Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju  naložila da razmatranje svih predmeta završi do 2010.godine. Međutim, Tribunal nije ispunio tu rezoluciju. Šta više, predsednik MTBJ je izjavio da je odbio da je izvrši „sve dok ne budu uhvaćeni R.Karadžić i R.Mladić“. Posle svega, Tribunal još uvek nije zatvoren!

Borba sa Haškim tribunalom je dovela do paradoksalnog rezultata: sada, osim Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, postoji još jedan tribunal koji, kako kažu, treba da bude naslednik MTBJ. Od 1.07.ove godine MTBJ će svoja ovlašćenja preneti na takozvani „Međunarodni mehanizam  za preostale predmete međunarodnih krivičnih sudova“. Međutim, nisu predata sva ovlašćenja, već samo ona koja se odnose na nove apelacije. A sudski procesi koje je MTBJ započeo nastavljaju da se i dalje vode u njemu. Tako će, umesto jednog tribunala, sada postojati dva. Uostalom, u oba je na čelu Amerikanac T.Meron, i sekretar oba je Australijanac DŽ.Hoking. Čak će i sudije biti iste (istini za volju – dodate su i sudije iz Burkina Faso, Ugande i Kenije). Kada će se zatvoriti MTBJ  – to ne zna niko.  U MTBJ kažu: kada završimo razmatranje svih postupaka.

Obeležavajući dvadesetogodišnjicu formiranja MTBJ želimo da se prisetimo još jedne činjenice. Rezolucija SB UN o formiranju MTBJ je doneta 1993.godine po projektu, među čijim se sponzorima našla i Ruska Federacija. Naravno, bila je to druga Rusija, a danas ruska spoljna politika iz korena menja svoj odnos prema tom čudu, nazvanom „tribunal“. U vrlo kritičkoj oceni neslavne dvadesetogodišnjice MTBJ  današnja  Rusija nalazi nove razloge za aktivno suprostavljanje kako obračunima sa srpskim patriotama  koji su imali hrabrosti da se suprotstave  hegemoniji NATO-a, tako i svim pokušajima kršenja međunarodnog prava.

Izvor: Fond Strateške Kulture