Незамисливо или време је да се размишља …

1.

У Европи, први пут после Аушвица, поново не постоји незамисливо.

Да ли би иком било незамисливо да су терористи Исламске државе у петак дигли у ваздух фабрику гаса у полумилионском Лиону? Незамисливо још увек нешто значи док Европа на својим јужним границама подиже бодљикаву жицу, одсецајући њом не само убогу Србију већ цео европски југ да се сам носи са избеглицама из Северне Африке и са Блиског Истока, светом који вољом политичког Запада одавно живи то незамисливо? Коме је то још назамисливо да срцем европског Кијева са упаљеним бакљама марширају нацисти, док их политички Запад пуни оружјем и вољом да не буду ни за длаку испод оног како их европска историја памти? Да Немци немају никакав проблем с тим да и дословно сатру скоро 11 милиона Грка, и то је незамисливо? Коначно, да ли је незамисливо да у наредних годину дана на ободима Европе буде детонирана нуклеарна бомба, задужена да у свест колебљивих Европљана утисне истину да постоји много горе и од незамисливог?

Ако ништа од тога није више незамисливо, ако је незамисливо престало да постоји, зашто би другачије било са европским либералним дискурсом – који ће се код нас носити и ове сезоне. Њега ништа од овог не згража и не брине, колико би га, на пример, констернирало кад би нека сила нарушила ланац исхране у коме јачи једе, а слабији бива поједен; како би га залило ужасом кад би, рецимо, Грци преживели, а Немци остали без плена; или кад би балканска сиротиња, у жељи да се спаси, подигла жичану ограду према мисионарском Западу.

2.

Јер оно што је у Европи престало да буде незамисливо, по дефиницији, на Балкану постаје реално. И тога ћемо бити сведоци у непосредној будућности.

Па ипак, два догађаја супротног предзнака, који су се збили прошле недеље, проширили су појам незамисливог у Србији. Не пратим много фудбал и нисам гледао ниједну утакмицу са турнира на коме је млада репрезентација Србије у фудбалу постала првак света, тек дочек фудбалера у Београду био је догађај на симболичком нивоу готово раван испраћају патријарха Павла. О чему се ради?

Србија је показала да је жива и да се нада. Дођавола дакле са спортом, који је замена за стварни живот, овде се радило о другим веома важним стварима. Својој глобалној популарности фудбал има да захвали и томе што је од свих спортова највернија симулација рата, схваћеног у најширем смислу. Фудбал у коме играју националне репрезентације отуд има додатну симболичку ноту. Српски фудбал има још једну: слика која влада о њему казује да је он потпуно безвредан, барем исто онолико колико нам се предано деценијама сервира слика како је неважна и безвредна Србија. Светска победа момака из тог овде безвредног спорта произвела је додатну идентификацију и ерупцију одушевљења. Педесет хиљада људи окупило се на дочеку испод транспарента на коме је писало „Има наде“.

Уверен сам да је онај народни гениј који је исписао те две речи, које о Србији говоре све, најмање мислио на фудбал. А на шта је мислио? На то да, упркос толиким напорима и толико потрошених пара странаца и наше либералне елите да нас увере да никад ништа безвредније светом није ходало од нас, нисмо баш примљени на ти жваку. За повратак самопоуздања, који је корен сваког кретања, потребна је само једна једина победа, макар мала. То не пише ни у једном истраживању јавног мнења, а то се показало јасније него игде на узорку прилично великом. Проблем је што то данас знамо ми, и што то одавно знају наши противници. Ради се о томе да та ствар у будућности не буде наш, већ њихов проблем.

3.

Други догађај који је показао да има наде било је отворено писмо Томиславу Николићу и Александру Вучићу студената из Србије и Републике Српске, у коме од њих захтевају да одбију нацрт британске резолуције о геноциду у Сребреници и да не иду на обележавање годишњице злочина у тај град. Најбоље у том писму нису били политички ставови, већ језик којим је написано. Мека пристојна реч, са једне, и достојанство и тврда вера, са друге стране, у том писму очитовали су улазак на сцену једне нове генерације. Та генерација, рођена 90-тих – која није запамтила тупи комфор Брозовог југословенског златног кавеза; коју представе о Западу не везују за Трст и фармерке или, нешто касније, нови талас, већ за бомбардовање и понижења – заправо је прва генерација дезилузије. Њој неће бити потребно 20 година претурања по апокрифним књигама да разуме британску резолуцију, она ће на прву разумети како се Легија части у Француској амбасади не добија за службу свом, већ неком другом народу.

Није зато било случајно што се либерална јавност толико острвила на то писмо. Није било случајно да је, коментаришући га, Владимир Тодорић, политички аналитичар са западних грантова, написао да је „од свих страшних ствари у овој земљи најстрашнија њена будућност“. Наравно, дубинска значења ове поруке не дискредитују студенте, већ Тодорића: стварност коју нам је даровала његова политичка генерација моћи ће да се правда само тиме ако будућност буде још страшнија од ње. Не могавши да промени своју промашену прошлост, та генерација српске елите данас предано ради управо на томе – да буде незамисливо, горе од најгорег, јер најгоре су иза себе оставили управо они.

Није било случајно ни што је студенте грубо осудила вечито морално успаничена професорка Србијанка Турајлић. Занимљиво је, међутим, што је она за „индоктринацију студената“ осудила своје политичке истомишљенике, који су, каже, владали до 2012, зато што Сребреницу нису, како доликује, „ставили у јавни дискурс“. Мало је, мисли проф. Турајлић, било цензуре у медијима, мало ли су за ових 15 година говорили пропагатори западних ставова, мало је у јавном простору било оних који су претпостављали сваки западни интерес у Србији интересу народа који у њој и с њима живи?

И шта сад? Ово нису моја деца, ове нисам ја учила, ламентира проф. Турајлић, које се, је ли, баш нисмо нагледали ових година са њеном моралном паником, самомржњом, белим листићима и подигнутим прстом. Да, то нису њени студенти, ових 400 младих људи није водила Турајлићева, већ Његош, осећај за правду – идеја да није морално увек и свуда бити на страни јачег, посебно не кад тај јачи гази ваш народ. Ти студенти доказ су да „операција Србија“ није успела, да њено преумњење није дало задовољавајјући резултат и да њени капацитети отпора нису исцрпени. Малу ли нам је ствар саопштило тих 400 младића и девојака?

4.

Кад бих владао Србијом, наравно, занимало би ме да не нагазим на неку мину посејану широм Централног Балкана, било би ми важно шта има да ми каже Ангела Меркел и итекако бих гледао да не погрешим и качим се с тим светом. Али, не мање од тога, занимале би ме поруке са дочека првака света и отвореног писма студената. Јер погрешити са првим значи бити нападнут, утолико више и теже што ће се тај напад одвијати на једној сцени којој тон дају опозиционе странке што су у жељи да преживе интересе целине подредиле сопственим, затим запењени блогери и анонимни интернет-јунаци, који само знају за команду јуриш. Одиграти мудро са првим, међутим, не значи и стећи шансу да се уради било шта сем пуког одлагања краја, где притисак под којим се ломимо редовно бива замењен још тежим, све до притиска који се прихватити не може, чак и кад се хоће.

Имати, међутим, у виду ове две поруке из Србије значи размишљати о шансама. Зашто? Зато што Србија са Европом с почетка текста, из које је ишчезло незамисливо, неће моћи да издржи дуже од краја године, ни морално, ни нервно, ни егзистенцијално. И ту не треба имати дилеме – питање је само хоће ли та немогућност да се издржи пробудити српски очај, који ће нас довести у још већу несрећу – баш онако како би волели наши петоколонашки либерали, који би у том очају и том поразу оправдали све што су са Србијом радили 15 година. Или ће се пробудити снаге попут 400 студената и 50 хиљада оних који мисле да има наде. Разлика између та два пута је у – само једној победи. Време је да се размишља о будућој политици Србије.

Извор: Нови Стандард