Nisam od rase robova

Kada čujem da neko za sebe kaže kako je „intelektualac” – ja pouzdano znam da se dotični lažno predstavlja. Kao što je nezamislivo da pravi svetac ili istinski heroj sebe naziva svecem ili herojem – tako je jednako nemoguće da verodostojni intelektualac ističe svoju ulogu, jer nju samo oni drugi, kojima nesebično služi, imaju pravo da prepoznaju i oslovljavaju. Reč je o osobitoj ulozi žive i nepotkupljive svesti i savesti, kakvu svaka zajednica iziskuje, osobito pred najtežim izazovima i iskušenjima.

Intelektualac je iznad svih partija jer pripada celini zajednice, stojeći, po cenu i najvećih ličnih žrtava, na najisturenijoj osmatračnici, odakle motri pojave unutrašnjih slabosti i spoljnih pretnji da bi na njih blagovremeno upozorio i predložio spasonosne odluke. Reč je o vanredno teškoj a često i veoma opasnoj misiji, za koju su spremni samo intelektualno najsposobniji i moralno najsmeliji duhovi.

Ako bi iz galerije intelektualaca naše Evrope koji su obeležili najgore stoleće njene povesti valjalo istaći samo jedan uzor za buduća pokolenja – onda bi to morao biti, bar prema mom skromnom sudu, Kurcio Malaparte, pisac čija dela, od traktata Tehnika državnog udara do romana Koža i Kaputt, visoko svedoče o vrlinama i tragediji evropskog čoveka.

Njegova Tehnika državnog udara toliko je razljutila Adolfa Hitlera da je Benito Musolini morao pružiti svom ideološkom sabratu zadovoljštinu poslavši Malapartea u konfinaciju, na ostrvo Lipari, u Eolskom arhipelagu.

Iz zvaničnog limba proskribovanih, „politički nekorektnih” – kako danas glasi prevod izraza „moralno-politički nepodobni” na mondijalistički jezik – Malapartea je izvukao direktor milanskog dnevnika Corriere della sera Aldo Boreli, uspevši da umilostivi Musolinija. Svedoci tog zalaganja za milost tvrde da je Boreli uveravao Musolinija kako će se Malaparte „popraviti” ako u svojstvu specijalnog izveštača milanskog dnevnika dobije priliku da ode u Abisiniju i da se tako lično uveri u „vanredne moći fašizma, čuda organizacije i veličinu obnovljene Imperije”. Svedoci kažu da je Musolini, ukazavši milost, ipak zlovoljno upozorio: „Taj je sposoban da se tamo stavi na čelo neke bande pobunjenika s namerom da osvoji Italiju!”

Malaparte nije ispunio Musolinijeva pakosna očekivanja, ali je svojim novinskim izveštajima – od Abisinije, preko balkanskih ratišta do Istočnog fronta – pružio najdublja pa i najpotresnija svedočanstva o evropskom čoveku na najtežim ispitima uragana istorije. Malaparte je posedovao nepotkupljivo oko svesti i savesti što je umelo da prozre istinu kroz sve magle zvaničnih obmana ali i samoobmana, kojima je obično sklona slabost ljudske prirode.

O istini osvajačkog pohoda na Abisiniju – kojim je fašistička Italija nastojala da pokupi kolonijalne mrvice, kaskajući s velikim zakašnjenjem i neuporedivo manjim silama za Velikom Britanijom – svedoče i Malaparteove fotografije gde je dostojanstvena lepota mladih Etiopljanki, mobilisanih da pružaju seksualne usluge italijanskim vojnicima, morala posramiti svaki iole savesni pogled sa tačke gledišta samozvanih „civilizatora” afričkih „divljaka”.

Već u svom prvom dopisu sa evropskog fronta, objavljenom 1940. godine, Malaparte iskazuje najdublju spoznaju poraznog ishoda Drugog svetskog rata po sve Evropljane:

„Ovo je moj prvi dopis sa fronta, ili, kako bi drugi rekli, moj prvi ratni izveštaj. Mobilisan u činu kapetana regimente alpinaca, pišem ova razmatranja pod šatorom, pred prizorom Mon Blana… Sasvim je izvesno da će ovaj rat duboko i nenadoknadivo izmeniti svet. Preobražaj izvršen ratom 1915-1918. izgledaće kao igra kad se bude poredio sa ovim koji se priprema. Svet, a osobito Evropa, biće posejani leševima ideja, osećanja, predrasuda, filosofija, moralnih koncepcija, tradicija. Vratićemo se kući jedva na vreme da prisustvujemo najneverovatnijim i najčudesnijim pogrebima.”

Doduše, već tokom tog rata, Malaparte je imao prilike da prisustvuje doista najneverovatnijim pogrebima svega ljudskog, poput onog opisanog na stranicama romana Kaputt u kancelariji poglavnika Nezavisne Države Hrvatske, gde mu se Ante Pavelić pohvalio darom ustaške odanosti, koji je imao oblik kotarice od pletenog pruća pune srpskih, kamom nezamislivog zločinstva iskopanih očiju.

Kako svedoči Kaputt, ispisan u prvom licu jednine, 6. aprila 1941. godine Malaparte se obreo u Pančevu, na putu iz Rumunije ka Beogradu. Uveče je ušao u Beograd, u ruševinama. I na tom delu putovanja kroz Evropu zahvaćenu velikim požarom strategije divide et impera, Malaparte je nosio fotoaparat, utiskujući u negativ prizore koji su privlačili njegov pogled, odnosno njegovu vanrednu moć da u pojedinačnom prepoznaje znake i znamenja opšteg. S obzirom na to da za života te fotografije nikada nije pokazao javnosti, možemo osnovano pretpostavljati da su one Malaparteu služile kao neka vrsta podsetnika na ugledane prizore koje je potom, s odgovarajućim mislima i osećanjima, prevodio u reči.

Niz fotografija snimljenih na putu od Pančeva do Beograda svedoči da su mu pažnju posebno privlačili prizori poginulih konja, kojima su posvećene neke od najpotresnijih stranica romana Kaputt. Ali to nisu više konji koji svečanim kasom provode po putevima istorijske slave kočije s figurom Pobede. Na klanicama bratoubilačkog rata Evropljana oni su postali metafore strašnog poraza Evrope.

Na putu kroz Jugoslaviju u plamenu, oko Malapartea ugledalo je i ovekovečilo poučni prizor tužne sklonosti malog čoveka da se poda iskušenjima uloge moćnika i nasilnika: desnom rukom pridržava kundak puške kao da hoće dati do znanja da raspolaže pravom da lišava života svakog ko se učini „politički nekorektnim” pogledu njegove oslobođene i samozadovoljne zlovolje. Na desnom rukavu vojnog kaputa, nabačenog preko civilnog odela, s mašnom, ističe se povez s kukastim krstom, kao znamenjem nove „političke korektnosti”. U levoj ruci gori cigara, kao znak užitka u svrstanosti na stranu pobednika te u odgovarajućoj pretpostavljenoj moći lišavanja neprijatelja ili protivnika svakog dostojanstva, pa i samog života. Kako melanholično svedoči iskustvo evropskih građanskih i međunacionalnih ratova, u vremenima velikih preokreta nišči dobijaju vanredne prilike da likuju nad uzvišenim, kojima preostaje samo smelost da ostanu usamljeni i da to pokažu.

Na suprotnom polu tih Malaparteovih svedočanstava stoji prizor ruševina u Karađorđevoj ulici, kraj kojih prolaze Beograđanke korakom dostojanstvene odlučnosti, upornosti i nesalomljivosti ženskog elementa u njegovoj večnoj borbi za pobedu optimizma nad malodušnošću, vere nad beznađem, života nad smrću.

U stoleću koje, srećom, napuštamo Malaparte je uvek bio i ostao na strani poraženih, na strani Evrope. Bio je uvek sam, često protiv „svih”, i umeo je da tu usamljenu postojanost na izgubljenim položajima smelo svima pokaže. Svedoči veoma poučno njegov razgovor vođen s majkom u Evropi posle Drugog svetskog rata, ispisan na stranicama nedovršenog i posthumno objavljenog romana Trula majka (gde reč majka valja čitati kao Evropa):

„– Zašto ne radiš kao što to čine drugi? – reče moja majka. – Nikada ne pišu nešto što može da bude opasno, pišu ljubavne priče, nikada ne iskazuju svoj sud, svoje mišljenje. Zašto se ne ugledaš na druge?

– Ja nisam od njihove rase – rekoh – oni su od rase robova… Već su sviknuti na ropstvo. Ja to ne mogu, nisam od rase robova.

– Ne, reče moja majka, – ti ne pripadaš rasi robova.

Bila je srećna, gledala me je osmehujući se, ponosna.

– I potom, oni se straše… Ali još gore je, još sramnije, što su uvek na strani onih koji napadaju i vređaju slobodne ljude. Sramota je šta zavist može da učini od čoveka u siromašnoj zemlji bez slobode, kakva je Italija, kakva je Evropa. I u Francuskoj je isto, a i Nemačkoj. Cela Evropa je postala jedna prljava i gadna zemlja. To je carstvo kukavica, bednika, imbecila i zlobnika.“

Roman Koža Malaparte je posvetio „uzalud mrtvim za Evropu”. Parafrazirajući tu posvetu danas, s naknadnim iskustvom, mogli bismo zaključiti da Malaparte nije uzalud svedočio za Evropu, jer njegova dela istrajno pokreću misli i snove najbudnijih Evropljana.

Izvor: Puls