Njegoš i pravo čoveka na svoj grob

Ishod kulturno-političkih rasprava, koje se periodično obnavljaju u vezi Njegoševog zaveštanja, osvetljava bitan aspekt naizgled opšteprihvaćenog koncepta vladavine prava.

Istinski povod za građansku brigu predstavlja to što političari i društveno-kulturni poslenici ovu temu unilateralno prisvajaju i eksponiraju isključivo kao stvar kulturne politike, plebiscita o nacionalnom identitetu i političkog konsenzusa. Svi ti slojevi, naravno, važni su i neizostavni u pomenutom diskursu, ali se ne sme dozvoliti da sasvim zamrače primarni horizont ove teme – (ne)poštovanje autonomije ljudske ličnosti, njenog dostojanstva i osnovnih prava.

Stoga, pre nego što se upustimo u debatu o bilo kakvom „pravu na Njegoša”, treba odgovoriti na pitanje da li Njegošu priznajemo bilo kakva prava? Drugim rečima, treba odgovoriti na pitanje da li se trenutkom smrti nepovratno ukida autonomija ličnosti u korist nekog kolektivnog autoriteta oličenog u zvaničnim državnim institucijama, čija se nadležnost nad posthumnim tretmanom pokojnikovih ostataka morbidno prostire gotovo do grobovlasničkog prava, ekvivalentnog pravu državne svojine?

Poštovanje poslednje volje

Sudska praksa na Kolektivnom zapadu već odavno je prepoznala važnost i nepovredivost zakonite i razumne poslednje volje pokojnika kojom određuje mesto i način sahrane jer se njom izražava identitet i esencijalni interes preminulog da slobodno odredi sopstvenu posthumnu memorijalizaciju.

Novija jurisprudencija u Ujedinjenom Kraljevstvu priklonila se stanovištu da uputstva za sahranu često izražavaju određena transcedentna i religiozna očekivanja pokojnika, te da kao segment korpusa slobode veroispovesti na osnovu Zakona o ljudskim pravima (Human rights act 1998) uživaju sudsku zaštitu od bilo kakvog mešanja države.

Neprikosnovenost poslednje volje pokojnika u praksi se relativizuje samo ako postoji nejasnoća u njenom tumačenju ili spor u određivanju njenih izvršilaca ili oko podmirenja troškova izvršenja. To ovde nije slučaj, jer dopadalo se nekome ili ne, izraz Njegoševe poslednje volje nesumnjiv je i jasan. Njegovi posmrtni ostaci po sopstvenoj volji treba da počivaju na Lovćenu, u crkvi koju je sam i izgradio.

Prema tome, lažna je dilema jesmo li za „kapelu ili mauzolej”, jer samo se jedno pitanje u vezi sa tim postavlja: živimo li u društvu i državi koja ličnosti priznaje pravo na autonomiju i dostojanstvo, i u vezi sa tim, poštuje li se jasan iskaz njene zakonite i razumne volje koja se odnosi na sahranu i grob?

Ukoliko se otimanje Njegoša samom Njegošu pravda činjenicom da je posredi konstitutivni čin formulisanja nacionalnog identiteta, utoliko je vidljiviji apsurdni paradoks prema kome krajnje nepoštovanje najznačajnije ličnosti nacionalne istorije valja tumačiti kao neophodan uslov nacionalnog samopoštovanja. Elaboracija teze da se rušenje hrama i državna aprehenzija posmrtnih ostataka suprotno volji pokojnika čini gradivnim elementima nekog kolektivnog identiteta, zaslužuje poseban osvrt drugom prilikom.

Ovde treba reći tek toliko da je Meštrovićev mauzolej sam po sebi vredno i autentično umetničko delo. Mauzolej je, nažalost, talac kontroverze koja mu je namenila ulogu pogrebne tamnice i instrumenta herostratskog identitetskog inženjeringa. Jer rušenje Kapelice i utamničenje Njegoševih posmrtnih ostataka u Mauzoleju ne pripadaju umetničkom registru, nego katalogu totalitarnog poništavanja ličnosti kroz bezumni monolog koji izriče puki pamflet Moći.

Ako se pojam autentičnosti izvodi iz čovekovog odnosa prema smrti (Hajdeger), poslednja volja, naročito u vezi sahrane, uvek predstavlja važno svedočanstvo tog odnosa, pa je prema tome i slobodan, pravno zaštićen, izraz autentičnosti ličnosti.

Kolektivistički nametnuta predstava

Apologije mauzolejskog erzaca Njegoševog groba, deo su sistematskih i kontinuiranih napora da se poništavanjem autentičnog i ličnog kanonizuje brutalni ideološko-politički falsifikat u korist održavanja kolektivistički nametnute predstave.

Poslednja podlost na tom fonu je, takođe, i analogija koja pravo na nepoštovanje Njegoševe poslednje volje izvodi iz tobožnje potrebe očuvanja vredne umetničke i kulturne baštine. Franc Kafka je od Maksa Broda tražio da spali sve njegove neobjavljene rukopise, što ovaj na svu sreću nije učinio.

Teško je pak, zamisliti da bi se Maks Brod oglušio o Kafkino zaveštanje da bude sahranjen u nekoj sinagogi ili bilo kom drugom dostojanstvenom mjestu kao što autor ove podvale želi da verujemo. S obzirom na to da je Kapelica jedan od retkih Njegoševih graditeljskih poduhvata, samo taj razlog bio bi dovoljan za njenu obnovu ukoliko nam je zaista stalo do kulturne baštine i neposrednog susreta sa autentičnošću umetnika.

Kako Njegoš nije bio konceptualni umetnik, njegova smrt i sahrana zacelo nisu performans, niti su njegov grob, i posmrtni ostaci umetnički eksponat izložen u okviru nekakvog bijenala. Ako Njegoš i nije bio samo pravoslavni episkop, to još ne znači da imamo pravo da svoj doživljaj pesnika i vladara izrazimo tako što ćemo redukovati njegovu oporuku, uskraćujući mu pravo da bude sahranjen u crkvi, primereno pravoslavnom episkopu.

Sa druge strane, novovekovna misao je odavno dokinula bilo kakvu jednoznačnost umetničkog dela, „kulturni ratovi” bitno oblikuju našu svakodnevicu, ideološka preinačenja, recepcije i (re)interpretacije duhovnog nasleđa svakodnevno dislociraju njegove ključne topose, fragmentirajući monolitnost kulturnih područja.

Prema tome, sve da je sam Njegoš svojim grobnom mestom nastojao propisati obavezujući kanon čitanja sopstvenog dela i razumevanja svoje ličnosti, u današnjem svetu takvo nešto ne bi bilo moguće. Stoga je tvrdnja da zagovornici obnavljanja Kapelice i povratka Njegoševih posmrtnih ostataka žele tim činom simbolički kodifikovati i asimilovati kulturno značenje njegove pojave, besmislena je i blamantno deplasirana fantazma.

Zapravo, takvim tvrdnjama oponenti poštovanja Njegoševog zaveštanja izražavaju bojazan od simbolički izraženog gubitka kulturnog monopola i ideološke hegemonije jednopartijskog totalitarizma čijim se naslednicima i zaštitnicima (samo)proglašavaju.

Ako se u poštovanju nespornog prava ličnosti nazire poraz čitavog jednog sistema mišljenja, vrednovanja i ponašanja, onda je o karakteru takvog sistema već sve rečeno. Stoga se i pitanje izvršenja Njegoševog posmrtnog zaveštanja mora kontekstualizovati u okviru normi kojima se definišu prava ličnosti mortis causa.

(Ne)ispunjen zavet

Prosto rečeno, poštovanje ličnosti preminulog je univerzalna moralna, pravna i kulturna norma nezavisna od epohe i civilizacijskih uslovljenosti, koja se primarno artikulisala u formi pijeteta prema posmrtnim ostacima u skladu sa uzusima kulture kojoj je preminuli pripadao ili shodno poslednjoj želji koju je izrazio. Izostanak takvog poštovanja uvek se smatrao kao nedopustivo varvarstvo ili pak, čin lične osvete i društvene kazne.

O tome možemo čitati već u Homerovoj Ilijadi (Ahilejev postupak sa Hektorovim telom) ili Sofoklovoj Antigoni. U Antigoni, pre-normativni nomos dužnosti suprotstavljen apsolutnoj volji monarha koji takvu dužnost proglašava nezakonitom i kažnjivom, zapravo izražava i anticipira standard ustavnih ograničenja volje suverena: nije kralj zakon, nego je zakon kralj.

Iz te perspektive posmatrano, referirajući se na sadržaj poslednjih polemika, jedina „crvena linija” jeste ona koja je, nažalost, odavno pređena gaženjem ne samo Njegoševog zaveštanja, nego i osnovnih principa čovečnosti i građanske pristojnosti. Jer o poslednjim željama preminulih možemo imati vlastiti vrednosni sud i doživljaj, ali poštovanje bi moralo biti – osim ukoliko takva želja nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i moralom društva– nesporno.

Na ovom mestu ne možemo a da se ne setimo i Danila Kiša, koji je oporukom, iznenađujuće, naložio da se njegova sahrana obavi po pravoslavnom obredu. Neki njegovi najbliži prijatelji, stvarni i oni koji su želeli takvim da se predstave, taj deo njegove poslednje volje su doživeli kao ličnu uvredu i svojevrsnu izdaju. Književno-politička čaršija i pristavi raznih ideoloških kuhinja ni do danas to ne mogu da mu oproste. Ipak, uprkos glasnom neodobravanju, njegov testament je neopozivo izvršen.

Na kraju, mi ne treba da ispunimo Njegošev zavet jer je odavno ispunjen od strane onih generacija koje su znale za stid i poštovanje; treba samo da prestanemo da ga gazimo pristajanjem na hrpu kamenih blokova umesto Kapelice i Njegoševu posthumnu konfinaciju u Meštrovićevom mauzoleju. Dakle, ako smo zaista odlučni raskinuti sa totalitarnim nasleđem i zbilja privrženi vladavini prava, naša ljudska i građanska obaveza je da Njegoša vratimo Njegošu. Zbog poštovanja prema njemu, ali i dužnosti zaštite prava svih onih koji nemaju mogućnost njihove odbrane u smrti.

Izvor: IN4S