Nobelov laureat protiv Nobelovog laureata

Enciklopedija navodi da je “Ples svetog Vida”[1] sindrom koji karakterišu poremećeni pokreti slični normalnoj mimici i uobičajenim gestovima, ali se od njih razlikuju po amplitudnosti i intezitetu, više su nestvarni i groteskni.

Sve ono što se prethodnih dana moglo videti na američkom Kapitolu, veoma je podsećalo na epidemiju te bolesti među visokorangiranim činovnicima i političarima. U svakom slučaju, ti neprirodni i groteskni pokreti koje su oni činili, nikako se ne mogu nazvati svedočanstvom dobrog mentalnog zdravlja.

Prvo je konvulzivne pokrete načinio državni sekretar Džon Keri, koji je, čas plačno, čas sa osmehom, tvrdio da u Siriji nema plaćenika “Al-Kaide” i da protiv Bašara ratuju nepotkupljivi sirijski opozicioneri. A onda je počeo da se trese i iz državnog sekretara su počele da izleću tvrdnje da je hemijski napad organizovao Asad i da za to postoje svi dokazi. Te dokaze on nije predočio. Vidimo, njih su izgazili drugi učesnici u akciji, zahvaćeni napadom te iste bolesti.

Reagujući na sve to, Vladimir Putin je postavio dijagnozu: Keri laže i on zna da laže.

Najverovatnije se ta dijagnoza može razložiti na detalje. Naravno da jadni Keri laže, ali nije on kriv. On je, jednostavno, teško bolestan, ponovo je zaražen “plesom svetog Vida”.

Odmah za Kerijem na podijumu se našao ministar odbrane Čak Hajgel. Taj ostareli džentlmen došao je dotle, da je Rusiju optužio zbog isporuka Damasku hemijskog oružja. Očigledno je povredio glavu idući do podijuma, mada publika nije videla tu nezgodu, jer njenom pogledu nije dostupno sve što se dešava na Kapitolskom brdu.

Bolest nije zaobišla ni glavnog Amerikanca Baraka Obamu, koji je pozvao senatore – sa svom tom neprirodnošću i grotesknim žanrom – da se “zlo kazni”, pa šta bude.

Kako navode lekari, u principu se “ples svetog Vida” retko dobro završava ako obuzme odjednom mnogo ljudi. Najčešće, kako sami padavičari, tako i ljudi iz njihovog okruženja dobijaju traume različitog inteziteta. Iako je, po svemu sudeći, glavni Amerikanac na samit G-20 došao u stanju jake apatije, pa ništa osim izabranih predstavnika ruskih seksualnih manjina nije želeo da vidi. Najverovatnije ova stvorenja na njega deluju umirujuće.

Istovremeno, napadi “neprirodnih i grotesknih” pokreta dokazuju da se radi o veoma ozbiljnoj bolesti da bismo mogli na nju gledati sa snishodljivošću. Mnogi i nisu spremni na snishođenje. Nedavno je na internetu osvanulo pismo Mejrude Magaire, laureata Nobelove nagrade za mir za 1976. godinu, upućeno britanskom ministru inostranih poslova Viljemu Hejgu i šefu francuske diplomatije Lorenu Fabijusu, povodom planova za vojnu agresiju na Siriju: “Naoružani pobunjenici i legalizovanje vojne akcije od strane armija SAD/NATO neće rešiti problem u Siriji ali će sigurno dovesti do pogibije hiljada Sirijaca i razaranja Sirije, kao i njeno potpadanje pod nemilosrdnu kontrolu fundamentalista-džihadlija. To će dovesti do masovnog egzodusa Sirijaca u susedne zemlje, koje će sa svoje strane postati nestabilne. Destabilizovaće se celokupan Bliski Istok i spirale nasilja izmaknuće se kontroli”.

Poznata po svojoj borbi za mir ne samo kod svoje kuće, u Irskoj, Mejrud Magaire je Obamu još 2009. godine – kada je ovaj, usled ko zna kakvog nesporazuma postao laureat Nobelove nagrade – okarakterisala kao lidera “najmilitantnije zemlje na svetu”: “Tvrde da je to (dodela Nobelove nagrade za mir – D.S.) bilo učinjeno zbog posebnih napora na polju jačanja međunarodne diplomatije i saradnje među narodima. Međutim, on (Obama – D.S.) nastavlja vođenje militantne politike i okupacije Avganistana, umesto da se angažuje u dijalogu sa svim stranama u sukobu. Dodeljivanje ove nagrade lideru najmilitantnije države na svetu koja uvlači u rat međunarodnu zajednicu bez njene saglasnosti, biće od mnogih ljudi u svetu ocenjeno kao promovisanje agresije i dominacije koju sprovodi njegova zemlja”.

Da li će pacijenti sa Kapitol hila biti ganuti ovom dijagnozom. Prilikom dolaska laureta Nobelove nagrade Mejrude Magaire na teritoriju SAD, njene vlasti su je dva puta hapsile i podvrgavale ispitivanju, primenjujući psihološki pritisak. I čini se da još nije stavljena tačka u odnosima dva laureata Nobelove nagrade. Solidarišući se sa Amerikancima koji protestvuju protiv planova “Obombe” protiv Sirije, Mejrud Magaire će najverovatnije reći svoje slovo na adresu lidera koji gura Ameriku na put agresije.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Nobelov laureat protiv Nobelovog laureata