Nova američka igra na Bliskom istoku

Dok Trampova administracija prećutno pokazuje znake spremnosti da otvori novu fazu boljih odnosa sa Rusijom, politika nove administracije prema Bliskom istoku i posebno Iranu verovatno će izazvati novi talas tenzija, što bi zadatak obnavljanja američko-ruskih odnosa moglo učiniti znatno težim, čak i za Reksa Tilersona. Sa jedne strane, Trampova administracija glasno zagovara uništavanje Islamske države, ali, sa druge, odlučila je da zadrži Obaminu politiku naoružavanja „umerenih“ sunitskih grupa i kurdskih milicija, a odlučna je i da uspostavi „bezbednosne zone“ uz pomoć Saudijske Arabije uprkos protivljenju Rusije takvoj politici. To je doprinelo rastu tenzija sa Iranom, što znači da će Trampova administracija potencijalno pokušati da vrati SAD na Bliski istok.

Takva viševektorska politika ukazuje na dvojnu prirodu ciljeva koje SAD trenutno nastoje da ostvare. Šta to znači? Iako možda žele da poprave odnose sa Rusijom, SAD sebi iz strateških razloga ne mogu dopustiti da „napuste“ Bliski istok, dajući Iranu i Rusiji prostor da oblikuju svoju politiku i ostavljajući arapske saveznike u političkoj konfuziji u kojoj ne bi imali drugih opcija nego da se okrenu Rusiji, dopuste prolazak kineskih trgovinskih ruta kroz Bliski istok ka Evropi i na kraju prinudno poprave odnose i sa Iranom. Ovi ciljevi suprotstavljaju SAD Rusiji ništa manje nego Iranu.

Trampova administracija je jasno ukazala na Iran kao na negativca u regionu. Izjava koju je prošle srede dao američki savetnik za nacionalnu bezbednost Majk Flin ne samo da je provokativna već i ukazuje da će doći do značajnog pogoršanja američko-iranskih bilateralnih odnosa.

Optužujući Obaminu administraciju za bezličnu politiku prema Iranu, Flin je izneo listu „zločina“ koje je Iran činio i još uvek čini. Teheranu je pripisao odgovornost za skorašnje napade jemenskih Huta na brodove Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata i pretnje američkim i savezničkim plovilima u Crvenom moru. Doslovno je rekao: „Ovakvim i sličnim aktivnostima Iran nastavlja da preti američkim prijateljima i saveznicima u regionu“. Označavajući potencijalni kraj ere takozvane bezlične politike, Flin je dodao: „Dani zatvaranja očiju pred neprijateljskim i ratobornim akcijama Irana prema SAD i međunarodnoj zajednici su prošlost“.

Ova politika, međutim, ne ograničava se u obuzdavanju iranskog balističko-raketnog programa, već cilja na obuzdavanje iranskog regionalnog uticaja koji je prilično uspešno projektovan kroz vojnu podršku Siriji u borbi protiv Islamske države i „umerenih grupa“ koje sponzorišu SAD. Flinova izjava ukazuje da je za Trampa prvi prioritet izazak Iranske revolucionarne garde i Hezbolaha iz Sirije. Nema sumnje da sledi oluja. Nove sankcije protiv Irana samo su mali delić onoga što će uslediti u budućnosti.

Politika prema Iranu stoga je fundamentalno različita od politike prema Rusiji koju Trampova administracija verovatno osmišljava (čitaj: odlučnost Trampove administracije da se ISIS porazi zajedničkim snagama). Zbog toga je ključno pitanje da li Trampova administracija nastoji da zarije klin u odnose Rusije i Irana, i, ako da, zbog čega.

U članku Volstrit žurnala navodi se sledeće:

„Trampova administracija proučava načine da razbije ruski vojni i diplomatski savez sa Iranom u nastojanju da okonča sirijski konflikt i pojača borbu protiv Islamske države, navode viši zvaničnik administracije, Evropljanin i arapski zvaničnik koji su učestvovali u diskusiji. Nova strategija ima za cilj da pomiri dva naizgled kontradiktorna obećanja predsednika Donalda Trampa: da će poboljšati odnose sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i da će agresivno dovesti u pitanje vojno prisustvo Irana – jednog od ključnih saveznika Moskve – na Bliskom istoku, navode zvaničnici.“

Nova forma „zavadi pa vladaj“ strategije će dakle najverovatnije posejati sveže seme regionalnih tenzija. Ovakav dualni pristup SAD neće imati uspeha zbog potencijalne međupovezanosti između ruskog prisustva u Siriji, sada produženog na gotovo 50 godina, i prirode iransko-sirijskih odnosa. Iran je ključan za dugoročno rusko prisustvo u Siriji, baš kao što je Sirija ključna za iransko prisustvo i domašaj u izraelskom „mekom trbuhu“, tj. Libanu. Stoga je odvajanje Rusije od Irana mnogo teži zadatak od oranja zamrznute zemlje američko-ruskih odnosa. Zapravo, ova vrsta dvostruke politike će najverovatnije dovesti do novih snežnih nameta na već zaleđenoj zemlji.

Pokušavajući da udari u srce rusko-iranskih odnosa, Trampova administracija u suštini pokušava da anulira dobitke koje su dve zemlje zajedničkim akcijama ostvarile u Siriji. Dok je Iran bio uspešan u osujećivanju hegemonističke agende arapskih zemalja, Rusija se uspešno pokazala kao pouzdana, sposobna i jaka vojna sila, što je status koji SAD nisu uspele da održe u periodu Obamine administracije.

Rusija je, sa druge strane, dosta toga uspela. Najblaže rečeno, oslobađanje Alepa nije samo oslobađanje Alepa ili Sirije. To je stvarna potvrda mogućnosti Rusije da vodi operacije na Bliskom istoku i da bez otpora ostvaruje svoje strateške ciljeve. Ovaj uspeh je od Rusije učinio „ključnog partnera“ Irana, koji u ruskoj moći, Putinovom stavu i onome što su Rusi uspeli da urade u Siriji vidi stratešku dubinu koja će ih zaštititi od američkog pritiska.

U ovom kontekstu je revizija onoga što se na Bliskom istoku događalo u proteklih godinu i više dana – i što je ozbiljno izmenilo strateški pejzaž Bliskog istoka – ključni cilj politike „zabijanja klina“ između Rusije i Irana koju vodi Trampova administracija.

Premda je Rusija već pokazala neslaganje sa Flinovim izjavama, naglašavajući značaj koji pridaje Iranu kao ključnom regionalnom savezniku, ono što bi potencijalno moglo da pogorša odnose Trampa i Putina je konfliktni potencijal koji proizlazi iz važnosti Irana za obe zemlje. Prema tome, Iran je samo trik preko kojeg SAD nastoje da preinače pravila angažmana na Bliskom istoku, redefinišu svoje odnose sa Rusijom i povrate ulogu „pouzdanog“ partnera arapskih zemalja. Koraci koje Trampova administracija preuzima samo će rasplamsati situaciju i vratiti odnose SAD sa Rusijom i Iranom na početak, čime će mogućnost zajedničkog nastupa protiv Islamske države faktički biti svedena na nulu.

Bez saradnje sa Iranom i Rusijom, SAD ne mogu pobediti ISIS, da i ne govorimo o stabilizaciji Sirije. Doduše, ovaj zaključak se zasniva na pretpostavci da je jaka, nezavisna, bezbedna i ujedinjena Sirija ono što Trampova administracija želi. Ključno pitanje je: šta ako stvari ne stoje tako? U tom slučaju će logika saradnje sa Rusijom izgubiti na snazi i zapasti u ćorsokak. Otuda cilj da se „zabije klin“.

Salman Rafi Šeik je stručnjak za međunarodne odnose i spoljnu i unutrašnju politiku Pakistan

Preveo – Aleksandar Vujović

Izvor: New Eastern Outlook/Novi Standard