Нова Ердоганова политика на српском простору

Поводом последњих надриполитичких изјава које је испалио Бакир Изетбеговић на рачун Србије и Српске, у јавном дискурсу се анализирала Изетбеговићева политика у смислу да ли су њени политички покровитељи сада у Анкари или Вашингтону. Док се много писало о настојањима америчког председника Трампа да трасира нови спољнополитички курс и „крицима“ из мочваре који су га успоравали и потпуно зауставили, нова геополитичка улога Турске није у довољној мјери приказана.

Разочараност – то би била адекватна реч којом би се у најкраћем могао описати однос Турске према ЕУ. Због убеђења да трпи због неразумевања од  актуелне гарнитуре европских политичара, Турска је редефинисала своје приоритете, чак и своје геополитичко репозиционирање, што полази за руком само земљама са дугом историјом и бившим империјама. Турска заслужују респект. Смогла је снаге да након неуспелог пуча, за који су у Анкари остали у уверењу да је био у режији ЦИА, из кризе изађе оснажена, и да као регионална политичка и економска сила преформулише своје интересе. Када је у питању регион, вреди истаћи да је на Балкану Турска традиционално културолошки и политички присутна, и да слови као мост и стуб стабилности на размеђу Блиског истока и Азије. Турска је свесна своје снаге, али и реалних могућности.

Православни народи имају лошу перцепцију улоге Турске на Балкану, посматрано историјски али и кроз доживљај турске улоге приликом дисолуције Југославије. Видан је био брижан турски однос према муслиманима у БиХ, на Косову и у Рашкој. Ако се помније анализирају ратне године, увиђамо да је Турска помагала муслиманима у Босни, али је путем дипломатских канала редовно контактирала Београд. Након потписивања Дејтонског мировног споразума турске трупе су боравиле у БиХ, конкретно у Федерацији, због чињенице да је Турска чланица НАТО. Турска је своје базе уступила на коришћење НАТО током оружане агресије на Србију и Црну Гору, али турски авиони нису узели учешће у бомбардовању. Након издвајања Косова из састава Србије, Турска је тај чин подржала. Из Анкаре су отворено истицали да Албанце доживљавају као свој народ. Идентичан однос испољен је и према Босни и муслиманима у Рашкој. Јасно је да је статус Косова као независне државе за Турску потпуно прихватљив, али је исто тако приметно да је након бомбардовања Србије Турска била суздржана у осуди Србије због политике коју води у вези Косова. Треба имати у виду и да Турска подржава јединство Македоније, и да помно прати ситуацију на Балкану у политичком и обавештајном смислу. Разумљиво, Турска се на Балкану залаже за своје јасно артикулисане интересе.

Како смо већ навели, Турска је након неуспелог пуча редефинисала однос са прошлошћу, однос са САД, са Балканом, са Русијом. Смогла је довољно снаге да одустане од  смерница „Стратешке дубине“ у којој је промовисан неоосманизам. Турска се окренула новом документу под називом „Стратешка визија 2023“. Нова доктрина Турску усмерава према реалном позиционирању – регионалној сили која мења курс и жели хармонизовати односе на Балкану, указујући да муслимани и Срби имају дугу заједничку историју. Турска жели раскид са Ататурковом и војном влашћу, инсистирајући на контроли оружаних снага од државе. „Стратешка визија 2023“ Турску враћа основним традиционалним породичним вредностима на бази умереног ислама, који је све донедавно подржаван од ЕУ, након спознаје вехабијске, тј. арапске интерпретације ове велике религије. Анкара на Балкан жели вратити традиционални турски ислам, а уједно са Балканом ојачати своје културне и економске везе.

„Стратешка визија 2023“ се као државни пројекат већ реализује, у том документу Балкан добија приоритет. Није ни чудо, коначно, и Русија Балкан поставља у фокус свог интересовања, иако Руси пословично касне. Стога је разумљив потез Београда да са Ердоганом недавно потпише више стратешких докумената. Ердоган је чак редефинисао и безбедносну политику. Више није одушевљен каубојским акцијама Американаца на Балкану. За изазивање ратова, који су за последицу имали губитак бројних живота Срба и муслимана,  Анкара не оптужује балканске народе. Руководство Србије је потпуно свесно да Турска намерава да држи под контролом Приштину, али је исто тако приметан и утицај америчке базе Бондстил на УЧК.

Након што је увидела да није добродошла у ЕУ, Турска је покренула процесе демократизације друштва. Наравно да Турску данас покреће неоотомански дух, али она отворено раскида са неоосманизмом и уводи умерену исламску демократију. Након што је прекинула педесетогодишњу подређеност САД, Турска има снаге да сама дефинише своју улогу на глобалном нивоу. Не би било згорег да Република Српска иницира заједничко посредовање Русије и Турске у спуштању тензија између различитих етничких група у БиХ, што је Београд већ урадио позвавши Ердогана у Нови Пазар. Уопште не треба размишљати о томе ко стоји иза последњих испада Сулејмана Угљанина, његових захтева везано за Рашку. Турска то сигурно није. Позив турском амбасадору да дође у Бања Луку био би проактиван, а могуће је да се никоме на Западу не би допао. Том приликом би се могле представити негативне последице страног интервенционизма по односе Срба и Бошњака. Вероватно би се тим поводом огласио Хојт Брајан Ји јер се Турска отворено залаже за прекид утицаја САД на Балкану. Састанак би могао бити и трилатералан, ако би му присуствовао амбасадор Русије. Блиски сусрети те врсте имали би подршку Београда, али би позитивно одјекнули и у региону. Сигурно је да се не би допали америчком и британском амбасадору, и опозиционим лидерима који се у америчкој и британској амбасади осјећају као код куће.

Русија и Турска су вековима на Балкану имале медијаторску улогу, ради се о земљама које су постигле висок ниво међусобног разумевања у погледу кризе на Блиском истоку, па би то могле постићи и у погледу на Балкан. Обе земље желе политичку стабилност и мирну коегзистенцију православних и муслиманских народа.

Извор: Фонд Стратешке Културе