Нова Европа од Урала до Гибралтара

Европа је као концепт заједничког живљења скренула са историјског колосека у периоду између 1939 – 1945 године, немачком заслугом. Њена међународна немоћ на дипломатском и војном плану је најелоквентнији елеменат европске судбине у прошлости. Управо је историја са великим „И“ доминантно определила европску судбину: Хладни Рат и совјетска претња са једне стране, а америчка грамзивост са друге. Без поменутих историјских догађаја, европљани се не би мобилисали, организовали, нити ујединили. Прва мобилизација се назрела почетком корејског рата, а берлинска криза је зближила дојучерашње непријатеље Французе и Немце, док су претеће ракете са обе стране зида отвориле пут заједничком унутрашњем тржишту и идеји заједничке валуте.

Оно што је хладни рат дозволио европљанима са једне стране, отргао им је са друге; народи су се зближили, међутим кључеви моћи су тиме трајно изгубљени. Оружја масовног уништења данас има више него икада, свуда и неконтролисано посејаног. У новом светском поретку, Европа као концепт од ловца постаје дивљач за одстрел.

Хладни Рат је збио редове 6 држава у почетку. Помирење међу народима, модернизација економије и друштва и улазак у „велику игру“ по речима Збигњева Бжежинског донели су фронтовско позиционирање Европске Заједнице унаточ напорима генерала Де Гола да европљани суверено преузму своју судбину у руке. Његов одлазак са животне сцене и први политички земљотрес у Француској, 1981, доласком социјалиста на власт, окрећу судбину европљана у правцу евроатланских интеграција и за исте је значајан састанак у Бону 23. Фебруара 1983 и понизни говор Франсоа Митерана, који је згрозио многобројне осведочене француске суверенисте и патриоте, г овор о евро-атланској солидарности.

Након Брежњевљеве ере и брзих промена Генералних Секретара Комунистичке Партије Совјетског Савеза и доласка на власт Михаила Горбачова који „успоставља“ перестројку као одговор агресивној Регановој политици, отвара се доба европске утопије. Запад ликује у тој илузији „срећне мондијализације“ по једнима, „америчке супермоћи“ по другима и „завршетка историје“ по трећима. Европска заједница, која се претходно одрекла своје моћи, се буди и почиње да снева и да верује да је сви воле, цене и поштују. Уплиће се у софт идеологију, неку врсту сладуњавог безличног коктела справљеног од кашичице права-човека, и 2 деци хуманитарног рада. Током деведесетих испијају тај коктел убеђени да им је свет поново отворио своја врата, не зато што су постали моћни, већ зато што се тај „свет“ смањио. На неки начин, Млечни Пут европљана се сузио у констелацији препознатљивог и биполарне деценије затегнутих односа су смењене локалним тензијама и сукобима што је отворило простор за доказивање моћи новостворене Европске Уније. У том периоду, како то често бива када се сопственим снагама дају неовлашћене моћи, долази до испијања коктела до краја и опадања воље. Европска солидарност не одолева балканским сукобима, заборављају се и срозавају историјске нације, заједнички пројекат све јасније почива на вољи једног народа који деведесетих добија битку изгубљену пре четири и по деценије. Американци се окрећу ка новом светском центру, тихој широкој води која их дели од Азијског континента, а старој дами остављају вековног жандарма, Немце, да пале и жаре у њихово име.

Освешћење услед неразумевања историјских токова долази у виду шамара 11. Септембра 2001. Плима нових, мултиполарних односа оставља на обалама европејских илузија своје трагове у виду исламског екстремизма, тектонских судара демократских ограничења у свету пробуђених страсти у дијапазону светске економске кризе која више никога не заобилази и коју су глобални односи увели кроз кључаоницу у свако огњиште, у засеоке, варошице и метрополе.

Театар апсурда је поново на даскама и на свим континентима се одиграва сукоб самих са собом. Дозивају се изгубљене вредности да смене планетарни ред и међународну сарадњу од којих су жртве све бројније. Европејци увиђају да њихов свет почива на грешкама направљеним у прошлости и не налазе начина да промене колосек. Као капетан у бури по мрклој ноћи без звезда, инстинктивно се крећу и извршавају наредбе у нади да ће се небо озвездати и да ће пратећи једну праву линију, кад-тад поново ступити на прави колосек.

И сувише зависни од партнерских односа са Немачком остали европејци носе тај баласт као грбу на леђима неспособни да је се отарасе, проходају усправно и утру пут новим солидарним односима заснованим на поштовању старих суверенитета и тежини историјских европских народа. Да замене зависне односе са Немачком отварањем нових односа са истоком Европе, у првој линији са Русијом и пребаце тежу са немачких условљавања на равноправне односе истинске европејске солидарности победника и подвижника, савезника из Првог и Другог Светског рата, до чега ће временом морати да дође, што пре то боље, за све победничке нације!

Померањем равнотеже од средишта континента ка истоку, повећавајући простор од Гибралтара до Урала, не санкцијама и војном силом већ договором са Русијом чији се интерес поклапа са другим европејским народима, а то је да обезбеди леђа и стекне безбедносну сигурност јер је и она приморана да учествује у светској игри која се развија између азијског и америчког континента, а потом и да стекне сигурно тржиште за своје природне енергетске ресурсе. Остали европејци би такође обезбедили сигурност неутралисањем Русије и отворили би себи једно незахтевно пријатељско тржиште.

Две препреке леже на путу нове Европе, са Србијом и Русијом која треба да замени Европску Унију, а то су Нато и Немачка.

Извор: Свет око нас