Nova saznanja o Dražinom grobu (3)

Prvi deo ovog trodelnog eseja možete pročitati OVDE.

Drugi deo ovog trodelnog eseja možete pročitati OVDE.

Za analizu mentalnog sklopa organizatora egzekucije i kasnijeg ukopa tela đenarala Draže, neophodan je pokušaj rekonstrukcije duha vremena u kome se ovaj događaj odvijao. Podsećanja radi, sredinom 1946. godine prošlo je oko godinu i po dana od kraja rata. Tada se već uspostavio svetski poredak, Brozova Jugoslavija je međunarodno priznata država, koja je 11. novembra 1945. godine obavila „slobodne“ izbore, koji su odlučili o statusu i društvenom uređenju te države u skladu sa zaključcima AVNOJ-a.

Bez obzira što su ovi izbori po svim parametrima bili namešteni, bez trunke prava na slobodno mišljenje i bez trunke prava na drugačiju politiku, oni su dobili međunarodni legitimitet. Tako je jugoslovensko rukovodstvo postalo legalno, međunarodno priznato, a društveni sistem Brozove države se udenuo u sovjetsku polovinu sveta.

Dakle, suđenje Draži Mihailoviću nije moglo biti opredeljujuće za opstanak režima u socijalističkoj Jugoslaviji, koja više nije imala nikakve ozbiljne probleme u unutrašnjoj i spoljnoj konstituciji. Ona je imala ekonomskih i infrastrukturnih poteškoća, ali je kao totalitarna država već bila stabilna. Za ovu državu, a posebno za srpske komuniste na vlasti, slučaj đenerala Mihailovića je bio „kamenčić u cipeli“, a ne sudbonosno pitanje.

Ravnogorski pokret je već bio uveliko poražen, a srpska demokratska ideja je nestala sa dnevnog reda, tako da je komunistički režim već uspostavio stabilnu vlast. Oni su bili uvereni da dolazi vek njihove vladavine, da je strukturno društveno pitanje rešeno njihovim odlukama sa AVNOJ-a, da su sve ideje sa „Ravnogorskog kongresa“ iz sela Ba postale stvar nazadne i nepovratne prošlosti.

Zato je njihov pogled na suđenje Draži bio prevashodno politički: politički su upotrebili suđenje za unutrašu upotrebu, pa je đeneral morao biti proglašen izdajnikom; politički su organizovali proces zbog učvršćivanja njihovog legitimiteta prema spolja; politički su vagali međunarodni odnos snaga i njihovu poziciju tokom 45 dana koliko je trajao proces; politički su potvrdili svoju prvobitnu nameru o egzekuciji đenerala kada su se uverili da neće biti presudnog pritiska; politički su u najkraćem roku obavili egzekuciju i ukop leša.

Elementi zverstva i zločinaštva poput onih u „Užičkoj republici“, kao i okultno-ritualna ubistva poput onih koja su proizvela  tzv. „Pasja groblja“ u Tarinom Lugu kod Kolašina, kojima je partizansko-komunističko rukovodstvo bilo sklono tokom čitavog postojanja, uvek se moraju razmotriti i ukalkulisati u svakoj ozbiljnoj analizi njihovih nedela.

Političko i ritualno

Ipak, stiče se utisak da je u slučaju ubistva đenerala Mihailovića političko nadmašilo ritualno. Gledali su kako da što pragmatičnije izbace taj kamenčić iz cipele, i da se više ne osvrću za njim. Sliču tezu zastupa i dr Bojan Dimitrijević, koji se u istraživanjima puno bavio istorijskom ulogom srpskih komunističkih rukovodilaca, posebno nakon rata. Oni su se smatrali pobednicima u svakom pogledu, a na Dražu nisu gledali samo kao na vojnički poraženog protivnika, već i kao na istorijskog gubitnika.

Bojan Dimitrijević takođe zastupa tezu da je jugoslovenski komunistički vrh, a posebno njegov srpski deo, prezirao Dražu kao pripadnika tradicionalnog hrišćanskog sveta, potpuno zaostalog u odnosu na njihov novi, ateistički i progresivistički svet. Oni u Draži nisu videli ništa zavetno niti uzvišeno, ništa čega će se plašiti kao simbola, ništa što bi moglo da im zamrači put prema svetloj budućnosti. Oni su hteli da efikasno reše tekući problem konačne sudbine đenerala Draže Mihailovića, i da za njih ta stvar bude arhivirana.

Čak su mnogi iz jugoslovenskog državnog vrha, koji nisu bili poreklom iz Srbije, predlagali da Draža ne bude osuđen, svedoči dr Bojan Dimitrijević, jer su procenili da je politički bezopasan kao relikt nepovratne prošlosti. Možda su imali trunku osećaja za političku ravnotežu, jer su u isto vreme mnogi „nesrpski“ protivnici komunističke države bili bezbrižni i na slobodi, a njihovu krivicu nisu smatrali upitnom.

Međutim, srpski komunisti nisu pokazivali preteranu volju za privođenjem Pavelića bilo kojoj vrsti pravde, ovu misiju je samovoljno izvršila grupa bivših ravnogoraca sa Blagojem Jovovićem kao egzekutorom. Srpski komunistički vrh je bio najzaslužniji za Dražino pogubljenje. Oni su od početka imali jasan plan da se konačno obračunaju sa đeneralom Dražom i da završe tu epizodu, ne dopuštajući mogućnost da se ova stranica u istorijskoj čitanci ponovo otvori.

Ako ga proglase za ratnog zločinca i osude na smrt streljanjem, onda čak nemaju ni obavezu ukopa njegovog tela na obeleženom grobnom mestu. Zato nisu realna mišljenja da su decenijama kasnije prenosili Dražino telo ili njegove otkinute delove, da su ih bacali ili ukopavali po različitim lokacijama. Mnogo je izvesnije da se Dražini posmrtni ostaci nalaze tamo gde su položeni u noć 17. jula 1946. godine, odmah nakon ubistva.

Eventualno su mogli još jednom preneti Dražin leš na bezbedniju lokaciju, vrlo brzo nakon pogubljenja sa mesta „privremenog“ ukopa. I takođe je izvesno da je veoma mali broj ljudi znao za mesto ukopa Dražinog tela, kao i da je nešto širi broj prisutnih svedočio Dražinom ubistvu. Duh političkog vremena u periodu suđenja Draži ukazuje se kao period u kome komunistički vrh, širom otvorenih ušiju i očiju, osluškuje spoljne signale u konačnom uverenju da je ta stvar „legla“.

Kao što smo rekli, za njih je Draža na unutrašnjem planu bio politički mrtav, a znaju i da na Zapadu na njega niko ne računa kao na real-političku činjenicu, već više kao na moralnu obavezu. Kad su se konačno uverili da će im namere proći bez velikih posledica – kako se i dogodilo – onda brzo obavljaju krvavi posao. Zatvaraju ovu stranicu u istoriji sa namerom da se više nikada ne osvrnu unazad po ovom pitanju: galopom „hitaju u svetlu budućnost“.

Zajedno sa Dražom ubijaju te noći još devetoricu osuđenika (postoje tumačenja da je Dragi Jovanović ipak tajno pošteđen na samom streljanju, ali nema materijalnih dokaza za ovu tvrdnju). Prema nikome od njih nisu pokazali bilo kakvo strahopoštovanje, već samo mržnju i prezir.

Ipak, u odnosu na ostale suđene i kasnije pogubljene, Draža ima poseban status. To pokazuje i činjenica da je njegova ćelija u Topčideru, gde je držan tokom suđenja (u žargonu su taj prostor nazivali „soba“ tokom procesa ili „pećina“ kasnije), bila izdvojenija od drugih ćelija; kao i to što je sve osumnjičene tokom procesa čuvala obična vojna policija, a samo Dražu su pazili oficiri „Ozne“.

I sam „Beogradski proces“, koji je osim Draže obuhvatao još 23 osumnjičene osobe, pravnički je koncipiran prema Dražinoj optužnici kao lokomotivi čitavog krivičnog vagona. Zato postoji logična pretpostavka da je i mesto Dražinog ukopa izuzeto iz masovne grobnice, gde su pobacana sva ostala tela pobijenih te noći. Gotovo je sigurno da se režim nije zaverenički bavio sitnim detaljima oko Dražinog ukopa, jer u njega nije učitavao preveliki simbolički ili mitski znak.

Mitska dimenzija

Za nas, decenijama kasnije pridošle generacije, ovo mistično obeležje je dobilo srpsku mitsku identifikaciju, neku vrstu psihološkog hodočašća potomaka poraženih i željnih pravde. Izvesno je da je odluku o načinu Dražinog ukopa doneo uži krug srpskog obaveštajno-političkog vrha, u najširoj teorijskoj verziji sastavljen od Aleksandra Leke Rankovića, Slobodana Krcuna Penezića, možda Svetislava Ćeće Stefanovića, Vladana Bojanića ili Jova Kape Kapičića.

U logičnijoj užoj verziji, odluku je doneo jedan čovek po funkciji, srpski ministar policije Slobodan Penezić. Sigurno da je detalje mogao znati i savezni ministar policije Aleksandar Ranković, ali ga verovatno nisu preterano interesovali. To je za sve njih bio samo neprijatan posao, o kojem se neće više pričati jednom kada bude završen. Sa ovakvih psiholoških pozicija je obavljeno Dražino pogubljenje i naknadno uklanjanje njegovog obamrlog tela.

Ipak, kasnije su postojala dva perioda kada su se bivši pripadnici srpskog obaveštajnog sektora uznemirili zbog straha od duha novih epoha. Oni su tek vremenom shvatili magičnu moć Dražinog neotkrivenog groba, kada su preko noći ispred očiju videli nove generacije sa četničkim simbolima, sa Dražinim imenom na usnama, kome se kliče na tribinama i mitinzima.

Tada se rušio čitav njihov svet, kada je na samom početku devedesetih godina prošlog veka u Jugoslaviju, kao i u Srbiju, stigao višestranački sistem. U tom periodu, 1991. godine, Koča Popović daje intervju za italijansku Republiku, gde doslovce kaže: „Rođen sam u Srbiji, ali više se ne smatram Srbinom. Zašto bih se tako osećao kad u Beogradu danas komanduju nasledenici četnika protiv kojih smo se borili tokom celog rata“.

Ipak, bivši „udbaši“ su se vrlo brzo  uverili da će Slobodan Milošević, iako je srušio njihove „avnojevske“ granice, sačuvati njihove petokrake. Drugi put su se uspaničili odmah posle pada Slobodana Miloševića sa vlasti, krajem 2000. godine. Upravo u ova dva perioda, na početku poslednje decenije prošlog veka i na samom početku novog milenijuma, dolazi najviše spinova penzionisanih udbaša.

U iskrivljenoj svesti nekih od njih, još uvek su zamišljali da igraju uloge obaveštajaca iz serijala „Otpisani“, iako istorijska nauka nije zabeležila ove podvige kao njihove, već kao operacije tajnog omladinskog Ravnogorskog štaba „501“.

Svinjarije i izmišljotine koje su neki od njih iznosili u javnost u tim periodima bile su njihovo moralno nasleđe, koje nisu ispovedali pred Bogom, nego pred Službom. Drugi od njih, poput Ljubeta Lazarevskog, prošli su katarzu i nisu hteli da odu sa prokletstvom na onaj svet. Ovi drugi,  kod kojih se vidi volja za pokajanjem i u čije moralno prevrednovanje nema sumnji, bitan su putokaz na putu konačne istine.

Fotografija mrtvog Draže

Dakle, nakon prikaza političke situacije iz perioda Dražinog pogubljenja, kao i nakon pokušaja rekonstrukcije psihologije vlasti toga doba, vreme je da se poštovani čitalac uvede u priču oko fotografije mrtvog Draže, koja je već pominjana u uvodnom delu ovog štiva.

Ukoliko je ona autentična, onda Dražina brada na fotografiji (stiče se utisak i da mu je odsečena ruka), donekle negiraju verziju Ljubeta Lazarevskog koja svedoči da je Draža pre streljanja odveden u zatvor u Đušinoj ulici u Beogradu, gde je uredno obrijan i ošišan, pre nego što je odvezen na mesto egzekucije.

Ali, postoji više svedočenja da je tokom procesa postojao Dražin dvojnik, koji je redovno vožen u zatvor u Đušinoj ulici, dok je pravi Draža boravio u ćeliji pored Doma Garde u Topčideru. Miloslav Samardžić, svakako najbolji i najmarljiviji poznavalac ravnogorske istorije, smatra verovatnijim tumačenje da je u Đušinu ulicu sa ostalim zatvorenicima odvezen Dražin dvojnik, dok je đeneral Draža likvidiran brzo posle presude, na licu mesta u topčiderskoj ćeliji.

Ovu verziju potvrđuje i advokat iz Ivanjice Petar Mićić, koji je bio cimer na studijama prava sa sudijom Mikom Đorđevićem. Tvrdi da mu je lično Mika ovo saopštio, tokom njihovih posleratnih kafanskih druženja. Ova verzija bi možda mogla da opravda tvrđenje Miloša Minića da nije bio prisutan kao tužilac na pogubljenju đenerala Draže.

Takođe, ova verzija nikako ne isključuje verziju Ljubeta Lazarevskog, samo umesto pravog Draže uvodi u priču njegovog dvojnika. Skoro svi su složni da je Lazarevski iskren i da prenosi ono što je video, odnosno ono što je delimično mogao da pretpostavi da je video. Ovo ograničenje dolazi većim delom pod uticajem suženog prozora u marici gde je sedeo, a možda delimično i pod uticajem „mešanja vremena sa njegovom matematičkom progresijom“.

Skoro je sigurno da bi danas, kada bi se prekopao bagrenjak o kome je govorio Lazarevski i na koji je odveo novinare, bile iskopane kosti osuđenika koje su komunisti streljali te noći, 17. jula 1946. godine. I sigurno je da bi bile pronađene tri velike rake gde su bačena njihova tela. Ali, da li bi na tom mestu pronašli i posmrtne ostatke đenerala Draže, čak i uz potvrđivanje celokupnog sadržaja svedočenja Ljubeta Lazarevskog? Dakle, uz pretpostavku da je fotografija ubijenog Draže sa bradom – lažna.

Istoričar iz Niša Aleksandar Dinčić smatra da Draža sigurno nije bačen u kolektivnu raku u Lisičjem potoku. I Dinčić smatra, poput Samardžića, da je Draža ekspresno likvidiran još u ćeliji u Topčideru. Ovaj niški istoričar je uspeo da dođe u posed mape, koju mu je ručno nacrtao bivši gardista, takođe Nišlija, koji je u okviru dvorišta Belog Dvora od 1955. do 1957. godine čuvao određene objekte.

Na stražarskoj stazi redovno je prolazio na razdaljini od oko 30 do 50 metara, pored jednog mističnog grobnog mesta. Ovo grobno mesto se po mapi nalazi u uvali odmah ispod kraljevske kapele Svetog Andreja Prvozvanog, nizbrdo kroz Lisičji potok, blizu zida dvorske ograde koja deli ovaj krajolik na dva dela.

Ovaj svedok-gardista potvrđuje da je kroz usmeno predanje među vojnicima čuo o tom mestu kao o Dražinom grobu, koji je bio oivičen kamenjem išaranim mahovinom. Iznad groba se nalazilo račvasto listopadno drvo, verovatno platan, a okolo je bio travnjak kroz koji je vodila staza kojom su gardisti išli do ograde.

Sličnu verziju iznosi i Miloslav Samardžić u tekstu objavljenom 2012. godine u čikaškoj Slobodi, gde tvrdi da se sa verovatnoćom većom od 90 odsto mesto Dražinog ukopa nalazi unutar dvorišta Belog dvora, na osnovu saznanja Petra Ristovića (bivšeg predsednika Skupštine opštine Užice), koji se poziva na svedočenje Sime Tošića, penzionisanog mašinbravara iz Užica.

Tošić kaže da je od učitelja Borivoja Draškovića, sina beogradskog advokata Dobrivoja Draškovića (koji je bio kućni prijatelj Miloša Minića), čuo verziju o Dražinom streljanju u parku ispod Belog dvora i ukopu njegovog leša uz sami zid Dvora. Po ovoj verziji, Miloš Minić se poverio njegovoj suprugi Milki Minić, a ova je prenela informaciju svojoj kućnoj prijateljici Ljubici Drašković (supruzi advokata Dobrivoja Draškovića), koja je kasnije prenela sinu Borivoju.

Razlika između svedočenja bivšeg gardiste iz Niša (koji je želeo da ostane anoniman za javnost) i verzije Sime Tošića, uočljiva je u tome što prvi tvrdi da je Draža ukopan blizu zida dvorske ograde, a drugi da je ukopan uz sami zid Dvora. Samardžić zaključuje da je verodostojnija tvrdnja gardiste, jer je „logičnije da su Dražu sahranili pored ograde, nego pored prozora“.

„Rešena stvar“

Samardžić se u prilog ovoj verziji ponovo vraća na fotografiju mrtvog Draže, potvrđujući postojanje izduženih jutarnjih senki na njoj, uz konstataciju da je snimljena pored samog mesta ukopa. Time bi bila eliminisana verzija ukopa pored velikog objekta kao što je Dvor, koji bi sprečio prostiranje svetlosnih senki.

Ipak, pitanje autentičnosti fotografije mrtvog Draže ne isključuje tvrdnje Ljubeta Lazarevskog, u slučaju postojanja Dražinog dvojnika – koji je gotovo izvesno korišćen od strane komunističkih vlasti. Ali, ova fotografija je mnogo više od činjeničnih istina ili ciljanih obmana, ona u sebi nosi čitav novi rukavac istorije, povezan sa tokom naše celokupne priče.

Ova mistična fotografija je u ruke Miloslava Samardžića dospela 1992. godine preko Zagorke Vasić, sa ciljem da je publikuje kao urednik Pogleda. Zagorka Vasić je bila „istorija za sebe“, žena koja je imala veoma buran život: njena biografija uveliko odudara od životnih priča mnogih njenih vršnjakinja.

Pre Drugog svetskog rata radila je kao sekretarica kod predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije Dragiše Cvetkovića. Odmah nakon rata ostala je u Beogradu kao četnički obaveštajac. Ona je prenela Samardžiću da je u tom periodu postojala ilegalana ravnogorska organizacija pod komandom generala Miodraga Damjanovića, sastavljena uglavnom od mladih ljudi, koja je planirala da tokom suđenja oslobodi Dražu Mihailovića!

Zagorka je bila jedan od članova ove družine. Sada postaje mnogo jasnije uvođenje „lažnog“ Draže u igru, odnosno dvojnika đenerala Mihailovića. Komunističke vlasti su sigurno imale dojavu o postojanju planova za Dražinu otmicu, zato su po gradu vozili njegovog dvojnika. Ako bi plan otmice eventualno uspeo, četnički ilegalci bi greškom oslobodili pogrešnu osobu.

U periodu pre zarobljavanja đenerala Draže, Zagorka Vasić obavlja veoma delikatnu ulogu kurirske veze između generala Miodraga Damjanovića, Živka Topalovića i Draže Mihailovića. Miodrag Damjanović je bio komandant logora u Eboliju gde su, između mnogih zarobljenih pripadnika „Ravnogorskog pokreta“, boravile i vojvode Momčilo Đujić i Dobroslav Jevđević.

U januaru 1946. godine, general Damjanović šalje Zagorku Vasić da na terenu pronađe đenerala Dražu, sa namerom da ga ubedi u njegovo izvlačenje van granica Jugoslavije. Zagorka uspeva da dođe do Draže na desnoj obali Drine, negde između Krupnja i Bajine Bašte, ali ne razgovara direktno sa njim, već poruku prenosi Dražinom izaslaniku „Vodeničaru“. Izaslanik se uskoro vraća i saopštava Zagorki da je Draža odbio izvlačenje, jer „ostaje sa narodom do kraja“. Ovaj događaj potvrđuje i Živko Topalović.

Ravnogorska ilegalna organizacija je uspela da, još 1946 godine, dođe do fotografije mrtvog Draže i pusti je u emigrantsku štampu u Italiji. Do one fotografije koju je 1992. godine Zagorka Vasić predala Miloslavu Samardžiću. Već je rečeno da su postojale sumnje u njenu autentičnost, pa je sa takvim oprezom Samardžić odneo fotografiju pukovniku JNA Branku Latasu, koji je kao istoričar doktorirao sa disertacijom „Međunarodni položaj četničkog pokreta“.

Međutim, umesto da odbaci fotografiju kao lažnu kako je Samardžić očekivao, Latas mu je potvrdio da je ova fotografija izazvala veliku buru u vrhu komunističke države kada se pojavila, kao i da su postojala samo tri njena primerka (jedan za Leku Rankovića, jedan za Krcuna i jedan za Ćeću Stefanovića), a da je negativ uništen. Zagorka Vasić je takođe izjavila da su četnički ilegalci imali neposredno posle Dražinog pogubljenja informaciju da je đeneral ubijen na jednoj čistini u Lisičjem potoku, udaljenoj nekoliko stotina metara od Belog Dvora.

Ona je uskoro posle Dražinog pogubljenja emigrirala u SAD, gde je živela u Kaliforniji, sve dok nije sredinom devedesetih godina prošloga veka odlučila da se vrati u Srbiju. Prodala je „salon lepote“ koji je posedovala tamo, a onda imovinu zaveštala Masastiru Žiča, gde se zamonašila. Finansirala je izgradnju česme pored Dražinog spomenika u Ivanjici. Upokojila se u Gospodu 2004. godine i sahranjena je na manastirskom groblju u Žiči.

Nakon ovog događaja iz 1946. godine, kada je fotografija ubijenog đenerala Draže Mihailovića izazvala burne reakcije, arkadijske ponornice istorije nas vode do početka sedamdesetih godina, pravo u zadimljeni ambijent restorana hotela „Mažestik“ u Beogradu, gde se okupljaju počišćeni pripadnici obaveštajnih službi.

Tamo, u pauzi između opisa Džajinog driblinga, u kafani gde zidovi imaju ukopane metalne uši, penzionisani obaveštajac „rankovićevac“ kaže poznatom piscu kako je jedna, samo jedna, osoba dobila zadatak da reši tu „stvar oko Draže“, i da tu osobu više nisu viđali. Toliko. Slična svedočenja su kroz decenije došla sa još par strana. Uklapaju se u logiku čitavog slučaja, koja kaže da je najuži krug komunističkih funkcionera – a možda i samo jedna osoba – doneo odluku kako da se oterasi Dražinog leša (najlogičnije Krcun Penezić, uz znanje Leke Rankovića).

Zatim je taj „najuži krug“ ovlastio jednu osobu da reši problem, koja je mogla angažovati samo jednog pomoćnika, jer su taj posao morale obaviti bar dve osobe: nošenje, prevoz, iznošenje, ukop, zatrpavanje i slično. I što je najvažnije, ovaj neformalni „udbaški narativ“ pokazuje – voljno ili nevoljno – bitnu činjenicu: Dražin leš je imao poseban status u odnosu na leševe ostalih osuđenih i streljanih. Samim tim je Dražino mesto ukopa izuzeto od ostalih neobeleženih raka.

U prilog „avalskoj verziji“

Tvrditi da je verzija u kojoj je đeneral Draža ukopan na Avali konačna i jedina verodostojna, bilo bi neozbiljno, kao i nekorektno prema svedocima i istraživačima drugih verzija. Uostalom, u ovoj „avalskoj“ verziji više nema primarnih svedoka. Ali, ako se pomognemo zdravim razumom i ako upotrebimo očiglednost, onda „avalska verzija“ dobija snažne argumente u prilog istini.

Ona se poklapa sa duhom vremena u kome se odigrala ova tragedija. Prvo, u saglasju je sa političkom situacijom iz koje komunistički vrh donosi političku odluku: organizovati temeljni i transparentni simulakrum od procesa, zbog uključenih senzora prema međunarodnoj zajednici, a onda se rešiti „kamenčića u cipeli“ brzo i bez daljih okretanja u tom pravcu.

Drugo, iako je za njih „Dražino pitanje“ zauvek politički i moralno rešeno, pragmatično su vodili računa o diskreciji čitave stvari nakon egzekucije. Treće, logično su izuzeli Dražin leš od mesta ukopa ostalih ubijenih, jer za ukop ostalih osuđenika mora postojati bar dvadesetak svedoka: sudije, tužioci, lekar,  vozači, stražari, streljački stroj, vojnici koji zakopavaju rake i slično.

Četvrto, logično su odredili najmanji mogući broj osoba koje su odlučile o sudbini Dražinog leša, kao i najmanji mogući broj osoba koje su realizovale tu odluku. Peto, sklonjene su od bilo kakvog šireg pogleda osobe koje su direktno uklonile i zakopale mrtvog Dražu, a kroz partiju i službu se preneo narativ da ih više niko nikada nije video.

Šesto, zabranjeno je osvrtanje na ovaj problem, iako mesto Dražinog ukopa za tadašnje vlasti nema zavetni potencijal, ipak nisu želeli ništa da rizikuju otkrivanjem ove lokacije. Pored ovih psiholoških, političkih i ideoloških saglasja „avalske verzije“ sa duhom vremena, postoje i prostorne podudarnosti. Pošto je najverovatnija mogućnost da je Draža likvidiran na široj teritoriji Belog Dvora, bilo da se radi o Lisičjem potoku ili o Topčideru, onda je vreme od oko pola sata vožnje do Avale vrlo realno.

Dovoljno dugačko da se posao obavi bezbedno pre svitanja, a dovoljno kratko da se brzo stigne pustim drumom, koji je postojao još pre rata. Ova verzija trpi proveru istinitosti i u slučaju da je Dražin dvojnik postojao, i u slučaju da nije. Trpi proveru istinosti i u slučaju da je Dražino telo premešteno vrlo brzo nakon „privremenog “ ukopa.

Sasvim je sigurno da se razgovor između gospođe Gordane Mihailović i Nišlije Bobana Gligorijevića obavio krajem 2013. godine u njenoj garsonjeri, koji je Nišlija preneo autoru ovih redova. Sasvim je sigurno i da su Gordanu posetila neposredno pre toga dvojica bivših „oznaša“, primarnih svedoka koji su preneli i ukopali Dražino telo.

Sasvim je sigurno da im je Gordana poverovala, na osnovu mnogo iskustvenih parametara. Ključno pitanje je sledeće: da li se radi o katarzi dvojice bivših „oznaša“ ili se radi o novom „udbaškom“ spinu? Odgovor na ovu dilemu bi mogao biti pravi putokaz prema mestu ukopa đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića.

Dvojica veoma starih ljudi dolaze u posetu Gordani Mihailović krajem 2013. godine, u periodu kada nema više velikih potreba za spinovanjem (nezavisno od ovog događaja, Voja Mihailović je mišljenja da će „udbaši“ uvek posedovati nagon ka upućivanju na lažne tragove kao deo njihovog pogleda na svet, bez obzira na trenutnu društvenu situaciju). U to vreme je pitanje mesta Dražinog ukopa arhivirano u javnosti kao pasivno pitanje, Državna komisija je davno rasformirana neobavljenog posla, ne postoje više nikakva talasanja u medijima na ovu temu.

Ako je bilo ko želeo, iz bilo kojih razloga, da hitno skrene istragu u pogrešnom smeru, nije imao nijedan razlog za tu radnju, jer bukvalno nikakva istraga nije postojala. Naprotiv, čak bi aktuelizovao ovu tematiku, u trenutku kada su sve aktivnosti uveliko zamrle. Ni na vidiku nije bio potencijalni trag koji bi vodio prema mestu ukopa đenerala. Zato je izuzetno mala verovatnoća da bi bilo ko odabrao period s kraja 2013. godine kao vreme za spinovanje, iznošenje krivih tragova ili preusmeravanje neke istrage u pogrešnom smeru.

Dvojicu ljudi koji su je posetili, Gordana je opisala kao veoma stare, verovatno starije i od nje same, a ona je prilikom njihove posete imala najmanje 85 godina. Dakle, njihova poseta je u formi posete „samrtne ispovesti“, kada se ne laže, kako uče psiholozi. Razlog njihove posete je vrlo logičan, i sasvim u skladu sa ljudskom prirodom: oni ne žele da odu na onaj svet sa tajnom koja može doneti prokletstvo njihovom potomstvu.

Oni znaju da im se kraj bliži – njihove krštenice govore u prilog toj tvrdnji – i žele da olakšaju dušu pre nego što dođu „Bogu na istinu“. Potpuno ljudski, čak i ako su još uvek ateisti, kako su ih učili kao mladiće u partiji. Zašto se drugi „oznaši“, „udbaši“, ili komunisti nisu pokajali? Zašto je, recimo, najdarovitiji od njih, Dobrica Ćosić, mogao da se obračuna sa komunističkom ideologijom, ali nikada nije mogao da se izmiri sa ravnogorcima?!

Partijske peripetije

Neki od njih su se pokajali, ali veoma malo njih na pravoslavni način. U ovom konkretnom slučaju, retko ko od njih je mogao da se hrišćanski pokaje, time što bi izneo ovu mračnu tajnu u javnost. Zato što je retko ko znao gde je mesto Dražinog ukopa! Možda bi Penezić Krcun da je poživeo, jednoga dana otkrio tajnu, obzirom da je on bio među partizanskim komandantima – u oštroj konkurenciji – na samom vrhu po počinjenim zločinima: imao je previše razloga za pokajanje!

Ostao je još Ranković, ali je Leka imao psihologiju Slobodana Uče Krstića: drug Stari (ili Služba) nije u pravu što me oterao, ali ja neću njemu i partiji činiti štetu, sve dok jednoga dana ne shvate da sam bio u pravu i da sam bio lojalan! A onda će Stari shvatiti ko mu je radio o glavi! Njihovo kajanje, ako ga je uopšte moglo biti, nije bilo hrišćanske prirode, već posledica unutar-partijskih obračuna.

Bojan Dimitrijević svedoči da su rukopis Slobodana Uče Krstića za knjigu Kako sam hvatao Dražu Mihailovića objavljenu 1988. godine, pronašli kao članovi Državne komisije u policijskim arhivima, napisan još 1964. godine! Uča je strpljivo čekao preko 24 godine da mu se objavi rukopis, što je verovatno bilo najduže čekanje u istoriji izdavaštva u SFRJ!

Zato što je partija tako smatrala, a on je bio partijski disident, ali samo unutar njenih granica. Spolja, van partije, imali su identične zajedničke neprijatelje. Sigurno je mogao da potraži izdavača negde u inostranstvu, nekog privatnika našeg porekla, ali Uča je bio čovek jednopartijske države za koju uvek bio spreman da položi život i živeo je u skladu sa maksimom: „jednom udbaš – uvek udbaš“. Zbog toga, Miloslav Samardžić izražava skepsu prema svakom bivšem „udbašu“, on im jednostavno ne veruje ni po jednom pitanju, ni u jednoj životnoj situaciji.

Ako nije imao ko od visokih komunističkih i udbaških funkcionera da se pokaje u smislu otkrivanja mesta Dražinog ukopa – jer su samo maksimalno dvojica mogla znati lokaciju, onaj ko je sigurno znao je prerano poginuo u sumnjivoj saobraćajnoj nesreći još davne 1964. godine – ostaju nam samo neposredni izvršioci uklanjanja Dražinog obamrlog tela. A oni su, po svemu duseći, došli toga dana krajem 2013. godine u stan kod Gordane Mihailović da spasu dušu.

Da su imali podle namere, da su hteli ponovo da ukažu na krivi trag, da li bi izbor pao na Gordanu Mihailović?! Da li bi baš preko Gordane pokušali da opet udalje javnost od istine o mestu Dražinog ukopa?! Mirnog uma, čistog razuma, na osnovu svih poznatih parametra, može se izvesti logički zaključak da bi beogradska gospođa Gordana Mihailović bila poslednja osoba na ovom svetu preko koje bi neko puštao lažne informacije!

I pored činjenice da je bila ćerka đenerala Draže, ona je dosledno izbegavala javnost, bežala je od bilo kakvog pominjanja njenog imena u medijima, nije govorila o svome ocu čak ni sa poznanicima i prijateljima. Poslednjih godina života je i sa rodbinom prekinula odnose.

Jedini „intervju“

Već na samom početku devedesetih godina prošloga veka krenulo je veliko medijsko interesovanje za sudbinu đenerala Mihailovića. Od tada do Gordaninog upokojenja prošle su 24 godine, skoro četvrt veka. Tokom ovog vremena, Gordana Mihailović se nikada i nigde nije pojavila u javnosti. Njen stariji rođeni brat Branko, koji se upokojio 1995. godine, nastupao je u javnosti u par navrata po pitanju sudbine njihovog oca Draže.

Njegov sin, a Dražin unuk, Vojislav Voja Mihailović, koji nosi ime po stricu stradalom u četničkom pokretu krajem maja 1945. godine u selu Bulozi u Bosni, javna je ličnost i aktuelni politički lider jedne stranke u Srbiji. Gospođa Gordana Mihailović, ne samo da nije bila poznata u javnosti, nego je ultimativno izbegavala svaki mogući dodir sa medijima ili javnim prostorom. Njen karakter je bio takav da bi izbor njene ličnosti u cilju prenošenja bilo kakve dezinformacije bio kontraproduktivan.

Postojalo je bar desetak pogodnijih javnih ličnosti za ovu operaciju u kojoj bi se mahalo „lažnom zastavom“, koji dolaze iz sledećih društvenih kategorija: rodbina, istoričari, novinari, političari, pisci, publicisti… Ako bi neko želeo da mu spin koji prenosi bude efikasan, sigurno ne bi izabrao Gordanu, nego nekoga iz ovih društvenih kategorija.

U krajnjem slučaju i sama Gordana je odlučila da tajna koju je saznala toga dana krajem 2013. godine u njenoj garsenjeri na Hadžipopovcu od dvojice bivših „oznaša“, bude preneta samom jednom jedinom čoveku, a koji će morati da je čuva bar deset godina! Takav je bio karakter Gordane Mihailović. Ko je nju imalo poznavao, izveo bi isti zaključak o njenoj principijelnosti. Znači, Gordanin karakter je tvorac odluke da se sa istinom o mestu ukopa njenog oca đenerala Draže, sačeka bar deset godina od njenog upokojenja (igrom slučaja skoro 12 godina od dana kada je saznala ovu tajnu).

Gordana ni po koju cenu, nije želela da vidi sebe u javnosti kako iznosi na videlo tajnu iz mračne noći đeneralovog ubistva. Ona je bila ranjena još u mladosti od strane ljudi i vlasti, njihovih poruga, spletki i pakosti. Odlučila je da za njenog života ova tema bude mrtva za nju samu. I još se obezebedila sa decenijom pride.

Da li bi iko ko želi da njegove dezinformacije bude delotvorne, izabrao ovakvu osobu da ih prenese, kao što je Gordana Mihailović?! Osobu koja je sama dodatno zatvorila protok novih informacija, produžujući rok za još najmanje jednu deceniju?! Osobu, koja se klonila medija i javnosti, više od bilo koga poznatog u Srbiji?! Ipak, ispalo je ironijom slučaja da se gospođa Gordana Mihailović pojavila jednom u medijima, ni kriva ni dužna.

Bilo je to na samom počeku devedesetih godina, kada je novinarka nedeljnika Duga Duška Jovanić, došla u posetu kod Gordane na Hadžipopovcu, preko puta „Novog groblja“. Verovatno da je novinarka došla iz radoznalosti da upozna osobu za koju se znalo u javnosti da postoji, ali o kojoj niko nije znao ništa više od toga. Verovatno da je kod novinarke prevladao profesionalni instinkt, osetila je potrebu da prijateljski razgovor sa njom pretvori u Gordaninu životnu ispovest.

Nejasno je da li je Gordana bila svesna da, pričajući o svemu, u suštini daje intervju za nedeljnik, ili je novinarka zloupotrebila njihovu učtivu konverzaciju. Gordanu je veoma zaboleo deo u tekstu gde piše kako je ona izjavila da nema pravo da sudi o mrtvom ocu, pošto ga se odrekla u ranom periodu života. Iluzija koja je postojala u javnosti je bazirana na davnoj komunistčkoj propagandi kako se srpski narod odrekao Draže, jer su se čak i njegova deca odrekla sopstvenog oca.

Ratna sudbina

Gordana je jedan deo rata provela kao zatvorenik u Banjičkom logoru, gde je bila u ćeliji sa Slobodom Trajković, verenicom Ive Lole Ribara. Slobodu Trajković, poreklom iz Vrnjačke Banje – po kojoj nosi ime aktuelna srpska glumica Sloboda Mićalović – nemački okupator je odveo na streljanje, a Gordana je imala sreće da preživi logor. Gordana se sa tugom i setom sećala Slobode, njene krhke figure i plave kose koje se zavijorila na vetru u danu kada su je vodili na streljanje.

Gordana i Branko su zarobljeni u septembru 1944. godine u okolini Kosjerića od strane partizana, nakon čega 31. oktobra 1944. godine beogradski dnevni list Politika objavljuje članak sa naslovom „Deca Draže Mihailovića se odriču svoga nedostojnog oca“, uz fotografiju njih dvoje kako potpisuju izjave.

Teško je danas, kada je već prošla prva četvrtina prvog stoleća novog milenijuma, pobrojati sve medijsko-propagandne laži koje su objavljene preko Politike, usmerene u slavu jugotitoističkog narativa, a protiv srpskih interesa. Kao da se u ovaj dnevni list iz prestonice, nekada vlasništvo porodice Ribnikar, trajno uselio duh onog broja Proletera iz 1932. godine, kada u svom glasilu jugoslovenska Komunistička partija poziva svoje pristalice na pomoć ustaškom pokretu u borbi protiv srpskih monarhista i srpske vojske.

Nakon zarobljavanja, komunisti mobilišu Gordanu Mihailović i šalju je na Sremski front, gde je ranjena. Nije se još ni oporavila od posledica ranjavanja, kao studentkinju medicine je hapse komunističke vlasti jer nije htela da javno osudi i denuncira kolegu sa fakulteta. Šalju je u zatvor na ostrvu Sveti Grgur (ženska varijanta Golog otoka, koje se nalazila neposredno pored ovog zloglasnog ostvra), gde provodi pune dve godine.

Gordana je imala veoma težak život u kome je više bila zagušena unutrašnjom boli nego spoljašnjim tegobama. Nije imala dece, veći deo života je živela sama, može se reći da je usamljenost bila njen životni saputnik. Sasvim sigurno možemo reći, na osnovu rekonstrukcije svih kasnijih Gordaninih životnih stavova izrečenih u najužem krugu veoma retkih prijatelja, da se ona nikada nije odrekla sopstvenog oca.

Ona je samo kasno shvatila da je njen otac Dragoljub Draža Mihailović bio veliki čovek, veliki rodoljub i veliki mučenik. Ali ga se nikada nije odrekla. Zato je bila veoma pogođena kada je objavljen tekst u Dugi. Toliko je ova tvrdnja iz beogradskog nedeljnika o odricanju od sopstvenog oca ostavila na nju bolan trag da je čak razmišljala o samoubistvu. Kada se pribrala, čvrsto je odlučila da nikada više u životu neće imati nikakav živi razgovor sa nekim iz medija.

Kada čovek danas, sa ove distance, pročita tekst Duške Jovanić, teško se može reći da je ona imala loše namere. Naprotiv, ako izuzmemo predatorski instinkt ove novinarke, pre bi se moglo reći da je Duška napisala topao, ljudski tekst (iako danas među ravnogorskim simpatizerima postoji značajno mišljenje da je napisan sa „neo-udbaških“ pozicija, kako bi se opet diskreditovao đeneral Draža!). Mislim da je novinarka Duška Jovanić napisala štivo o večitim ljudskim traganjima za precima, nepregladnim lutanjima za sopstvenim identitetom i ponovnim generacijskim zabludama.

Gordana je prikazana kao ranjiva i neutešna osoba, ograničena u „nekomformnom getu uspomena“, koju je sudbina zarobila još u ranoj mladosti. Duška Jovanić prikazuje nesreću čitave porodice Mihailović pišući i o tome, kako su čak i Gordaninu tetku Jelicu Blečko, koja je bila jedna od prvih srpskih žena arhitekata, ubili negde kod Valjeva partizani. Piše kako je Gordanina majka Jelica dobila u zatvoru od Draže parče papira na kome je bila skicirana lokacija pogibije njihovog sina Vojislava…

Posle svega, ako izuzmemo lični dogovor koji su imale Gordana i Duška, kao i činjenicu da se Gordana osećala izneverenom iz razloga koji su navedeni, ipak, može se zaključiti kako autorka teksta nije imala zadnje namere. U tom periodu, sve od kraja Drugog svetskog rata, svaki objavljeni redak u srpskoj štampi je morao biti napisan sa „levih“ pozicija, bilo da su „moralno-političke“, bilo da su „istorijsko-udbaške“. Tek sa pojavom kragujevačkih Pogleda, Srbija će progledati i na „desno“ oko. Tek tada će povratiti svoj vid, decenijama zamagljen lažima i obmanama.

Svetac i demonski duh

Jedan od najvećih ljudi i teologa koje smo imali kao narod, blagopočivši mitropolit Amfilohije Radović, bio je predvodnik grupe mislećih ljudi koja je imala nameru da istraži konačnu istinu o mestu đeneralovog pogubljenja i kasnijeg ukopa. Božjom promisli, mitroplit Amfilohije je odabran da narodu prenese neke druge značajne istine. Tako je, lično njemu, 1999. godine, na jednom od najsvetijih srpskih mesta, u manastiru Ostrog, jedan čovek po prvi put u sopstvenom životu, ispovedajući se, izgovorio tajnu koju je decenijama skrivao u sebi.

Bio je to, glavom i bradom, Blagoje Jovović, bivši ravnogorac iz jedinice pukovnika Baja Stanišića, koji je ispovedio mitropolitu da je lično on pucao 1957. godine, u dalekom Lomas de Palamoru – predgrađu Buenos Airesa – u zlikovca Antu Pavelića. Tek kada je izašao iz ispovedaonice, na nagovor mitropolita, Blagoje je rekao istinu ženi i deci.

Drugi put je lično mitropolit Amfilohije bio odabran da sazna mesto gde su bile sakriveni posmrtni ostaci tog istog ravnogorskog pukovnika Baje Stanišića i njegova tri sinovca, koje su partizani ubili na prevaru u oktobru 1943. godine, baš u manastiru Ostrog. Do tada je vladalo uverenje da su posmrtni ostaci Baja Stanišića izgubljeni jer su ih partizani bacili niz ostrošku liticu. Jedan iskušenik, koji je tek postao mladi monah, našao ih je, pokupio i sakrio, čuvajući ovu tajnu decenijama.

Kada je kasnije napredovao u manastriskoj hijerarhiji do vrha, Božja promisao ga je dovela do mitropolita Amfilohija, kome je ispovedio ovu tajnu. Tako je mitopolit Amfilohije opet narodu obznanio novu istinu, ponovo sakrivenu između smrti i večnog života.

Sa takvim uverenjima, saznanjima i životnim iskustvom krenuo je mitropolit Amfilohije – kako svedoči, između ostalih, i Voja Mihailović – jednoga kasnog avgustovskog dana 2003. godine u beogradsku bolnicu, gde je na samrti ležao Miloš Minić. Mitropolit je imao plemenitu nameru da mu se obrati dok Minić leži na samrtnoj postelji, verujući da će nekadašnji vojni tužilac, u takvim okolnostima, najzad progovoriti.

I dok je prilazio postelji Miloša Minića, u potrazi za konačnom istinom, mitropolit je ugledao užarene oči koje ga posmatraju i koje je kasnije opisao: „kao da su u poskoka“. Okrenuo se, i otišao bez ijednog postavljenog pitanja. Šta je mitropolit Amfilohije video u očima Miloša Minića? Šta je mogao videti u tim očima što ga je odvratilo od potrage za toliko željenom istinom?

Iako nije govorio o tome u javnosti, sasvim je sigurno da je mitropolit video nešto nečastivo, nešto demonsko, nešto strano ljudskoj prirodi. Sveti i bogougodni ljudi, životno posvećeni Hristu i molitvi, mogu u tuđem pogledu da prepoznaju onostrane dimenzije, koje su nama – običnim smrtnicima – sakrivene i nevidljive. Lično sam bio svedok kada je Glikerija Janjić, igumanija manastira „Ćelije“ kod Valjeva (u kome je Ava Justin podizao svoju duhovnu decu, od kojih je jedan bio i Amfilohije Radović, pored Artemija Radosavljevića, Atanasija Jevtića i Irineja Bulovića), u očima moga prijatelja, odmah pošto ga je ugledala i bez izgovorene reči pre toga, videla kako nije kršten.

Mitropolit Amfilohije se ispred bolničke postelje Miloša Minića samo okrenuo i vratio nazad, nije mogao ili nije želeo ni jednu jedinu reč da prozbori sa njim. Šta je u tim trenucima mogao mitropolit Amfilohije da opazi u očima bivšeg vojnog tužioca? Možda Hrista u pustinji kada odbija nagodbu sa Sotonom?

Gde je istina?

I posle svega izrečenog i napisanog, gde je istina, poštovani čitaoče, i šta je istina?! Ovo pitanje postavljamo sebi još od one zlokobne noći od 17. jula 1946. godine. Mi tragamo samo za običnom, materijalnom činjenicom koju komunisti decenijama podlo sakrivaju. Ne govorimo o metafizičkim istinama, niti tražimo dublji smisao filosofije istine, za koji je čuveni danski fizičar Nils Bor imao običaj da kaže: „Suprotnost nekog tačnog tvrđenja jeste pogrešno tvrđenje. Ali suprotnost neke duboke istine može da bude opet neka duboka istina.“

Nijednog trenutka nam ne pada na um da negiramo te tuđe duboke istine, na nekoj višoj i nama nesaznajnoj dimenziji često srodne sa našim istinama, a toliko različite na zemlji, gde deluju ljudi „od krvi i mesa“. Mi smo žedni samo proste, elementarne istine o mestu ukopa neumrlog đenerala. Ne pominjemo ni relativnu istinu, kada Onaj koji je došao da preuzme naše grehe kaže Pontiju Pilatu „svaki koji je od istine sluša moj glas“, a namesnik Pilat zamišljeno odgovora: „Šta je istina?“

Ne pridajemo našoj neizrečenoj istini nikakvu filosofsku ili teološku dubinu, jer ćemo je sami stvoriti u zavetnim riznicama našeg srca; mi samo tražimo od komunističkih moćnika i njihovih krvnih i ideoloških potomaka elementarno pravo na činjeničnu istinu i ništa više. Imamo li pravo da istinu tražimo od onih koji u Hristu nisu videli istinu?

Dostojevski je pisao da bi, kada bi spoznao da je „Hristos van istine“, odnosno „kada bi istina isključivala Hrista“, onda on ostao sa Hristom, a ne sa istinom! U našem slučaju potrage za istinom o mestu ukopa đenerala, mi se susrećemo sa obezboženim sinovima petokrake, za koje je istina samo prah i pepeo od ciljno zapaljenih dokumenata iz arhiva. Kako prolaze decenije, tako imamo utisak da se uvek iznova vraćamo prema mračnom, zatrovanom izvoru iz noći pogubljenja đenerala.

Možda smo najzad načinili pravi korak prema bistrim i lekovitim vodama nacionalne istine onoga dana kada su dvojica starih „oznaša“ posetili beogradsku gospođu Gordanu Mihailović, u njenoj garsonjeri na Hadžipopovcu? Ne mogu da tvrdim da je ovo jedini siguran put prema istini, sa onom odlučnošću kojom je đeneral Mihailović odbio kapitulaciju toga aprilskog jutra 1941. godine, govoreći kako ta reč ne postoji u srpskom jeziku. Ali slutim, a slutiti još jedino znam – kako je pevao Dis – da sveta i tajnovita planina Avala, pored mnogih ranijih, krije i jednu novu tajnu: mesto ukopa besmrtnog đenerala Draže.

Ne znam kako se Vama sve ovo čini, poštovani čitaoče, kako gledate na sva ova naša traganja za istinom, odnosno kako bi se iskreno zapitao čvrsti čovek Ilija Čvorović: „I koliko dugo sve ovo naše traje?“. Evo, strela vremena još malo će se pomeriti napred, i proći će čitav vek od noći ukopa đenerala. Da li će i tada pod sramotom živeti neko novo naše pokoljenje u prestonici bez đeneralovog groba, a sa Brozovim mauzolejem na Dedinju?

Ne znam kako drugi, ali ja lično, posle svega, sigurno znam da sam bogatiji za jedan novi osećaj u životu. Otkako mi je pomenuti Nišlija, toga sunčanog i prohladnog januarskog jutra, ispričao priču koju je čitavu deceniju nosio zakopanu u sebi, ja drugim očima gledam na „plavu Avalu“. Siguran sam da pored Spomenika neznanom junaku tamo mogu da vidim, kada god podignem pogled prema blistavom i sunčanom nebu, i grob jednog velikog mučenog junaka, „srpskog Čiče“.

KRAJ ESEJA