Novi format „Briselskih razgovora“

Nema sumnje da je ulazak Crne Gore u NATO doveo do destabilizacije regiona i pokretanja niza političkih procesa koji imaju za cilj da NATO učine apsolutnim gospodarem Balkana. Nakon kapitulanskog stava makedonskog predsednika Ivanova, koji se, reklo bi se, odveć kasno dosetio Putina i Pravoslavlja, pravci velike „NATO-ofanzive“ na Balkan usmereni su prevashodno prema srpskim zemljama. Iako se simultano temperatura podiže na svim tačkama (Kosovo, Jug Srbije, Centralna Srbija, Republika Srpska), verovatno je da će prvi ozbiljan udar doći iz pravca Kosova.

Na to ukazuje nekoliko bitnih pokazatelja. Pre svega, iscenirano obaranje vlade Ise Mustafe u Prištini, a koje je usledilo kao plod dogovora političkih grupacija trojice ultra-nacionalista, Tačija, Haradinaja i Kurtija i raspisivanje novih izbora u kojima se jasno medijski favorizuje Ramuš Haradinaj. Kao jako zanimljivo treba registrovati da su za takav razvoj događaja glasali i Vučić-Vulinovi Srbi u tzv. „kosovskom parlamentu“, koji zbog visokog nivoa korupcije prema albanskom političkom faktoru, koji je usloviomeđusobnu netrpeljivost, sada imaju problem da se organizuju u „jednoj nacionalnoj koloni“.  

Kao drugo, prisustvo američkog stručnjaka za izazivanje regionalnih kriza, zvanično penzionisanog, Vilijema Vokera, čoveka koji je direktno pripremio logistiku za NATO intervenciju protiv SRJ 1999. godine, od davanja formalnog motiva, do fizičkog postavljanja lokatora na ciljeve koje treba bombardovati. Bez obzira što nastupa sa pozicija navodnog svealbanskog ujedinjenja, činjenica je da boravi na Kosovu, a da ga je tamo formalno doveo Ramuš Haradinaj.

S obzirom na osetljivost posla kojim se bavi, aktivnosti Vilijama Vokera na Kosovu sigurno nisu samo njegov privatni angažman sa Šiptarima, već sigurno imaju podršku i koordinaciju neke od američkih tajnih službi.

Treće, moraju se registrovati najave svih albanskih političara, još pre obaranja Mustafine vlade, o potrebi formalnog uključenja američke strane u tzv. Briselske razgovore, kao i uključivanje u njihovu delegaciju, kao „savetnika“, upravo onih političara koji su zaslužni za zločinačko bombardovanje Srbije i njenih građana i otimanje Kosova i Metohije (pre svega Medlin Olbrajt i Marti Ahtisarija), iako format Briselskih razgovora to ne predviđa. 

Čudno je da na te najave Vučić nije odgovorio pozivanjem na predviđeni okvir „Briselskih razgovora“, već je nagovestio: „Imaćemo i mi našeg Ahtisarija i Olbrajtovu“(1). Nadam se samo da nije mislio na svog savetnika Tonija Blera, najvećeg zagovornika ne samo bombardovanja, već i činjenja civilnih zločina nad Srbijom. No, na koga god da je mislio, jasno je da mu ciljevi šiptarskih nagoveštaja ne samo nisu nepoznati, već da su okvirno sa njim dogovoreni. Jer, zašto bi on u suprotnom tražio pandan Ahtisariju i Olbrajtovoj, umesto da odbije jednostranu promenu formata pregovora.

Poznavajući efekte srpskih predstavnika u „Briselskim sesijama“, prvo Dačića a potom i Vučića, jasno je da se sprema nova podvala, kako bi se srpskoj javnosti servirali novi, već dogovoreni, ustupci. To valja uzeti kao sigurno, samo treba analizirati dokle će biti spremni da idu?

Pre svega, treba raščistiti s tim da Ahtisari i Olbrajtova neće dolaziti za savetnike da bi pričali o Vulinovim i Drecunovim poimanjima ZSO, i sličnim glupostima, već da njihovo prisustvo podrazumeva ozbiljne pregovore o statusu. To znači da „Briselski razgovori“ zasigurno menjaju format i ulaze u sferu onoga što se raspravljalo na neuspelim Bečkim pregovorima. To znači nove pritiske na Srbiju, i to je ono sa čim se već suočavamo.

No, za razliku od Koštuničine, Vučićeva vlada sada ima pouzdane odbrambene mehanizme, a to su moćna Rusija i ambiciozna Kina, koje traže svoje mesto na Balkanu. Otuda prejako „stezanje“ Srbije za EU nosi rizik pucanja Kosovskog čvora, u smislu da Srbija aktivira princip „Ništa nije dogovoreno, dok sve nije dogovoreno“, što joj ostavlja mogućnost da povuče date ustupke, ako šiptarska strana ne poštuje svoje obaveze. Taj princip koji su tada Vučić i Dačić naprasno negde zaturili, mogao bi za EU biti veoma nepirjatan, ako bi Srbija na njemu insistirala. A ponuda Srbiji „Kosovo ili EU-uzmi ili ostavi“ u situaciji kada su u igri Rusija i Kina.

Otuda cilj pritisaka na Srbiju verovatno neće biti zvanično priznanje Kosova, ali može biti zahtevanje da se Srbija saglasi sa foteljom „Kosova“ u UN. To bi bilo u skladu sa Ahtisarijevim „varijantama“ u njegovom planu tzv. „nadgledane nezavisnosti“ koji predstavlja okvirni format „Briselskih pregovora“. Šiptari bi time bili zadovoljni, jer bi to bio kraj njihovih statusnih problema, a srpski vlastodršci bi dobili prostor za medijske manipulacije kojima bi svojoj javnosti plasirali da, zapravo, nisu priznali Kosovo.

Da bi se ovo uopšte našlo na stolu, pregovarački proces biće „dignut“ sa premijerskog na najviši, predsednički, nivo. Otuda, čitava ta priča sa Haradinajem, i Vučićeve smešne predstave s njim u vezi. Kada izaberu Haradinaja za premijera paradržave „Kosovo“, Brisel će nam servirati kao ustupak, a ne kao dogovor, to što će se pregovori voditi između Tačija i novog predsednika Srbije. I to uz njegovo znanje i saglasnost. A na ustupak jedne strane, očekuje se ustupak one druge, zar ne?

A dokle će ići sa ustupcima? Ne smem da Vam kažem. Imam užasno iskustvo da mi se i najcrnje prognoze u vezi Vučića ispunjavaju!

___________________________

Izvor: Fond Strateške Kulture