Novi početak

Misao da se i kome se „istorija ponavlja“ stara je i otrcana. Njena banalnost je tolika da bi se mogla učiniti makar pretežno netačnom. Ipak, nekako mi se činilo da bi njome trebalo započeti ovaj tekst.

Predsednički izbori su završeni. Dobili smo petu ličnost da u sedmom mandatu vrši najvišu dužnost srpske republike. Po prvi put je taj kandidat istovrmeno stekao: referendumsku podršku građana pobedivši u prvom krugu; ima otvorenu i bezmalo diplomatski nepristojnu podršku velikih sila; nesporan je predstavnicima zagraničnog Srpstva; čak je i popularniji u oblastima gde živi mađarsko i bošnjačko/muslimansko stanovništvo… Konačno, njemu su daleko više nego njegovim protivkandidatima bile naklonjene vlade ili vođstva susednih naroda. Od mađarskih ministara koji su mu učestvovali u kampanji, do bošnjačkih vođa i analitičara koji su se odjednom dosetili da ga porede sa političkim dedom (Miloševićem), ocem (Šešeljem) i polustricem (Nikolićem).

Ishod predsedničkih izbora od 2. aprila zato je važniji i dalekosežniji od trijumfa koji je na prvim i formativnim izborima 1990. odneo Slobodan Milošević. Za Miloševića je 1990. bila godina katastrofe: propala je savezna partija koja je bila jedini put do njegovog centralnog i svetog cilja da od Mirka postane Pantelija Topalović, tj. posle Broza Tito. Njegova neaktivnost na Kosovu i Metohiji omogućila je da od marksističko-lenjinističkih gubitnika tamo niknu oni kojima na Zapadu veruju da su demokrate i mirotvorci, srpski narod u Hrvatskoj i BiH glasao je za srpske a ne jugoslovenske (njegove) kandidate. Ispalo je da je čak i Brozov prvoborac savezni premijer Ante Marković umesto njega viđen kao refomator i spasilac Jugoslavije. Tako je na staroj slavi – sa pričama o „izvesnosti“ i „švedskom standardu“, otimajući novac iz primarne emisije kako bi plate i penzije tokom tri meseca učinio prvi put u istoriji višim od hrvatskih pa i slovenačkih – dobio izbore. Čak i tada SPS je imao manje procenata podrške nego danas SNS. Milošević je dobio 65% glasova ili čak milion više od SPS-a. No, bili su to prvi izbori u Srbiji posle 1911, odnosno u Jugoslaviji posle 1938. godine. Milošević je pritom ustavnim reformama vratio Kosovo i Vojvodinu u sastav Otadžbine. Njemu, koji nije imao ni pedeset godina, suprostavili su se ljudi od kojih je u narodu još uvek bio slavniji i kao rodoljub i kao refomator… Cena Miloševićeve pobede, promašaja svih političkih prioriteta, bila je visoka. Čak i danas plaćamo njene zaostale rate.

Šta je Vučića učinilo ovako uspešnim i popularnim? Razloga je naravno više i ne treba zanemariti njegov talenat i posvećenost poslu koji radi. Ipak, ja bih obratio pažnju na dva uzroka ove velike i važne pobede. Prvi je činjenica da su u srpskoj politici velike i važne priče iz 1990-ih završene. Građani više ne vide ni nacionalno, ni državno, ni reformsko, ni demokratsko pitanje kao ključno. Iluzija više nema. Građani prihvataju da je država objekat u odnosima velikih sila, mire se sa nerešavanjem ključnih pitanja u strahu od njihovih konačnih rešenja. Velika većina naroda ne vidi značaj demokratije i želi samo da na izborima potvrdi onoga ko će rešavati probleme. Problemi su za većinu nerešivi, pa je u pitanju dostojnost poverenja a ne raniji uspeh. Socijalni radikalizam koji je u srpskom narodu prisutniji nego kod drugih Evropljana, trijumfovao je… Ne treba međutim, zanemariti ni činjenicu da veliki trijumf Vučića i saveza oko SNS znači da se država posle decenija lutanja vratila monizmu od koga je lutajući bežala od kraja osamdesetaih godina 20. veka. I to je drugi uzrok pobede.

Uspesi u borbi protiv korupcije su precenjeni i preplaćeni, napredak u ekonomiji sasvim relativan kada se uzmu u obzir svetski trendovi. Ali, po prvi put od sredine devedesetih, građani su se politički podelili na socijalnim, obrazovnim i geografskim osnovama. Milošević je 1990. pobedio na Starom Gradu i Vračaru, ali se Srbija podelila i ta podela je produbljivana. Ona je malo obesmišljena tokom prve decenije 21. veka i nakon stvaranja SNS-a. Danas ona nastaje ponovo i u budućnosti će se produbljavati.

Veliko pitanje je da li će novi predsednik započeti istinske reforme i gradeći ustanove obesmisliti svoje životno dostignuće i demontirati paradržavnu partiju koju je već stvorio? Verovatno neće. Hoće li opozicija naučiti nešto od bankrota Šešelja, Čanka i ostalih… Da li će Jankovićev trijumf među opozicionarima izaći iz senke opozicionog sentimenta prema DOS-u ili još gore DEPOS-u? Od odgovora na ova dva pitanja zavisi da li će nam u političkom smislu sledeća godina biti 2018. ili 1991.

Izvor: Napredni Klub